Aleksandra Mihajlović: Ove godine iščekujem objavljivanje tri knjige

Aleksandra Mihajlović (1969), profesorka srpkog jezika i književnosti u Gimnaziji „Uroš Predić“, zahvaljujući stipendiji Ministarstva kulture Austrije boravila je dva meseca u Beču, gde je vreme, između ostalog, koristila na pisanje svoje knjige o 27 srednjovekovnih vladarki. Osim svojevrsne enciklopedije o srednjovekovnim vladarkama, ove godine biće objavljena još dva naslova potpisana Aleksandrinim imenom. Uskoro će svetlost dana ugledati dečija knjiga, a nedugo zatim, početkom leta biće predstavljen i Aleksandrin treći roman.

 

O čarobnoj stipendiji, svojim novim knjigama, ljubavi prema poslu i svojim đacima, književnosti, kao i svemu drugom što se iz njenih reči naslutiti može, Aleksandra Mihajlović, govoreći za Informativni portal 013info, poklanja nam neku vrstu svežine i lepote izraza koji je plod sveta kojim je izabrala da živi. 

 

 

Svi mi živimo u metežu svekodnevice. I gde god da se izmestimo, makar i na nekoliko dana, prija. Jer živimo po automatizmu. Često nismo ni svesni na šta smo sve pristali. Pitamo se gde smo nestali sa svojim željama i kreativnošću. Jer svi smo kreativni, bez obzira da li se bavimo tzv. umetnošću, ili ne. Na koncu – zar sam život nije najveća umetnost? 

Otići negde na dva meseca je neverovatan dar. Naročito u Beč. I biti posvećen samo sebi i stvarima koje voliš. Tu raskoš nikada do sada nisam mogla sebi da priuštim. I čim sam se tamo smestila, počela sam da razmišljam stvaralački. Napravila sam dnevni raspored – kada obilazim grad, koji sam dobro poznavala od ranije, kada idem u pozorište, na izložbe i promocije knjiga, a kada pišem. I desilo se nešto posve neverovatno. Pisala sam po desetak sati dnevno. Zaista. Pisala sam s velikom inspiracijom, zanesena, opijena. I uživala u carskom gradu, u čipkastim ulicama i trgovima. I druženju s ljudima. Da, ništa me skoro nije tako pokrenulo kao taj dvomesečni izmeštaj iz stvarnosti. Bila sam u bajci, u nadrealnom prostoru jedne velike knjige o 27 srednjovekovnih vladarki, koju sam tamo završila, i svog novog romana, koji me je opio. I otkrivala sam sebe u novom izdanju, što je bilo interesantno. Upoznala sam jednu opuštenu osobu, nasmejanu, punu ideja. Neopterećenu zbiljom. Taj kreativni i stvaralački duh se probudio kao da je bio u Aladinovoj lampi. Protrljao ju je Beč koji ima kulturu. 

I razmišljam – koliko nam treba paralelnih svetova da sve svoje snove ispunimo? Ja sam se uverila da taj koji sam stvorila za ta dva meseca jeste ono o čemu maštam. I želim da to postane realnost. Ne samo moja. 

 

 

U Beču sam bila u novembru i decembru, na samom koncu 2018. godine. Sve je bilo neobično. Videla sam konkurs Ministarstva kulture Austrije i aplicirala. Posle tri meseca su mi poslali mejl da sam dobila. Bila sam neopisivo srećna. Pri tom, iskreno, nisam ni znala šta ta stipendija podrazumeva.

Najpre stan u Muzejskom kvartu, ljubaznost ljudi iz njihovog Ministarstva, staranje da umetnik ima sve što mu je potrebno, da se odistinski, s voljom i svom energijom posveti svom radu. Kada sam došla ceo kvart je bio izlepljen našim imenima. U centru Beča, u centru umetničkih dešavanja vidite svoje ime na plakatima, svi vas predstavljaju, zanimaju se šta ste uradili do sada i na čemu radite, kako vam ide, treba li vam pomoć. To nije uobičajeno za nekog s naših prostora.

Zatim, kontakt sa dugim umetnicima, a tu su iz celoga sveta. Interesantni su mi bili slikar s Haitija, režiser i pisac Australijanac, koji živi u Londonu, vizuelna umetnica, koja je profesorka u Cirihu. A naročito su mi bili dragi troje umetnika iz Rumunije. Topli, neobični, maštoviti.

A ceo novembar je bio posvećen umetnosti. Tu je bilo pregršt događaja. Divna raznolikost celoga sveta. Mi stipendisti smo imali open days – dane koje smo birali da naš studio bude otvoren za građane. Imala sam nekoliko organizovanih poseta, ali i mnoštvo individualnih – da vide kako pisac živi. Ja sam se s početka pitala da li će iko doći. Onda silna iznenađenost kada su nagrnuli. Sve je bilo nestvarno. Trudila sam se da na blogu ispišem utiske. Vidim da su ljudi to čitali, mnogi su mi pisali komentare, postavljali pitanja. 

Ta stipendija je, zaista, nešto najlepše što mi se dogodilo. I da, moram još nešto da dodam. Ja sam to dobila na osnovu onoga što sam do sada uradila. Na osnovu CV-a. Crno na belo. Pitam se da li bih dobila tu stipendiju da su ovdašnji, naši ljudi, o tome odlučivali. Iskreno – mislim da ne bih. Plašim se da ovde najmanje gledaju šta ste postigli. Da se ovde takve stvari dele po drugim kriterijumima. Ali o tome već sve znamo.

 

Ja ove godine iščekujem objavljivanje tri knjige. To će biti na neki način trilogija o istom periodu – srednjem veku. Premda je svaka posve različita. Ali zaokružuje moje dugogodišnje pomno proučavanje jednog perioda kome sam posvećena skoro još od studija.

 

Najpre treba da izađe dečja knjiga: Sofijine mudrolije i Kraljević Marko. Ta knjiga je, u stvari, prva napisana. Mnogo pre mojih romana. U kompjuteru je bila godinama. Vrlo neobična priča jednog rukopisa. Očigledno je sve baš tako trebalo da bude. Naime, radi se o zbirci priča koje su inspirisane epskom biografijom Marka Mrnjavčevića. U knjizi je glavni lik monah Lukijan, koji odlazi iz Manasije u Prilep da Marku bude pisar. Kroz njegovo pero saznajemo sve o Vukašinovom sinu. On na ramenu nosi sovu Sofiju, koju je pronašao u šumi. Ona na kraju svake priče sastavlja kviz za decu. Knjiga je interaktivna. Komunicira s decom. I govori o 14. veku.

 

Negde s ranog leta treba da izađe moj treći roman. I on ima isprepletanu priču sadašnjost – srednji vek. U pozadini je krimi priča, isprepletana s egzistencijalnim problemima u kojima se nalazi glavna junakinja. O romanu ne bih previše, jer ga dovršavam. A često se dešava da romaneskna priča ode mnogo dalje nego što pisac želi. Pa da ne ispadne da sam rekla jedno, a ispalo je drugo, bolje da ćutim dok ne dovršim. Priča uvek nadraste autora.

 

Treća knjiga, koja treba da izađe za sajam, jeste neka vrsta enciklopedije o 27 srednjovekovnih vladarki. Na to sam veoma ponosna. Sastavila sam synopsis, koju je jedna renomirana kuća otkupila. I onda je krenuo višegodišnji rad na njoj. Svaka vladarka ima veze s našim prostorima. Ili je kćer nekog srpskog vladara, pa je otišla kao vladarka u neki deo tadašnje Evrope, ili je naša snaja. Ima ih odasvud. Bilo je divno “pričati” s njima, istraživati, tražiti mnoge naučne radove, svađati se s istorijskim činjenicama. Ogroman rad, još veće zadovoljstvo. I toliko divnih priča, onih životnih. Razmišljala sam koliko mi o tome malo znamo. I kako je ovaj period uvek posmatran iz muškog ugla. Sada one progovaraju. Kao eho kroz vekove. 

 

Inače, enciklopediju radim sa Katarinom Mitrović, doktorkom istorije, koja je sjajna saradnica. Stručna, pronicljiva, ne promiče joj ništa. Svaka vladarka počinje pesmom, zatim ide istorijski deo, a završava se kulturološkim. Uz ovu knjigu trenutno dogovaram I jedan lep događaj, koji će sve vladarke predstaviti na popularan, ali i stručan način.

 

 

Mnogo. Studije književnosti i posao profesorke bio je ključan za ceo moj život. Književnost je nepregledan lavirint života, snova, psihologije, filozofije, istorije i svih humanističkih stremljenja civilizacije. Rad sa mladima je neprestano iskušenje. Oni su ovo što je sada, što ne prolazi. Ja sam s njima poput vodiča kroz epohe koje se trudim da im približim, a od njihovog senzibiliteta zavisi koliko će se u kom period zadržati. 

I veliki sam protivnik ideje da je svaka generacija sve slabija. Naprotiv. Mi smo sve stariji. Oni sa sobom nose svoje vreme, koje je drugačije, opuštenije, lepše. Jer su mladi. Jer se nadaju. Jer žele. I mogu. I ti njihovi srednjoškolski dani nose izvesni egoizam, zapitanost, često i opuštenost. A to prija. 

Da nanovo biram, ni jedan korak ne bih drugačije osmislila.

 

Aleksandru Mihajlović možete pratiti na Facebook-u, a možete posećivati i njen sajt. 

Aleksandra Mihajlović (1969), profesorka srpkog jezika i književnosti u Gimnaziji „Uroš Predić“, zahvaljujući stipendiji Ministarstva kulture Austrije boravila je dva meseca u Beču, gde je vreme, između ostalog, koristila na pisanje svoje knjige o 27 srednjovekovnih vladarki. Osim svojevrsne enciklopedije o srednjovekovnim vladarkama, ove godine biće objavljena još dva naslova potpisana Aleksandrinim imenom. Uskoro će svetlost dana ugledati dečija knjiga, a nedugo zatim, početkom leta biće predstavljen i Aleksandrin treći roman.