Domaće klanje ili kupljen gotov mesni proizvod?

Pročitajte tekst na slovačkom jeziku.

Domaće klanje mnogi poznaju samo iz priče, ali to mnogim ni nedostaje, ali ni nesumnjaju šta ih čeka. Uzgoj u gradovima nestaje, opstaju samo oni u selima, ali i tamo ima manje ljudi koji su spremni da deset meseci vode računa o prasetu, tri puta dnevno hrane i održavaju. Šta više današnji uzgoj traži puno novca, jer kada sa omnogo više proizvelo i hrana je bila jeftinija. U današnje vreme mnogi, pre toga veliki uzgajivači, sve češće kupuju prase samo na nekoliko meseci dohrane. Uvek je to bolje i kvalitetnije meso nego kupljeno u prodavnicama, jer bar znate sa čime su se svinje hranile, i kako ste ih uspavali. Ako imate želju da se podsetite na klanja koja ste iskusili, da se upoznate kako je to nekada bilo, da uporedite svoje doživljaje, čitajte dalje. Ako ste ipak gladni, uzmite prvo u ruke komad dobre kobasice, ili pak krckavu šargarepu, ako ste posle Božića rešili da krenete sa dijetom, jer ćete posle ovih redova dobiti želju za nečim ukusnim.

Klanica u Vojlovici nije bila samo izvor mesa i mesnih proizvoda, imala je društveni značaj – susretala se bliža rodbina i komšije. Bila je navećim razlogom za prijatne porodične susrete, kada su se pored posla dogadjali i mnogi nezaboravnih dogadjaja na koje su se prisećali do sledeće zime i obogaćivali sa novim detaljima koji se nikada nisu ni desili. Klanje – to su bila uvek izvanredna jela, piće i dobro raspoloženje na hiljade načina. Neki su na večeru pozivali ne samo najbližu rodbinu ali i komšije tako da je gozba trajala nekad i do ranih sata. Sa padajućom temperaturom  se svake zime bliži i klanje, ali zimski period ne mora bitiu slov, jer bi smo čekali mnoge godine da nam stigne jak mraz.Najveći broj svinja se na rajske pašnjake uputi u decebru, da bi bilo mesa i kobasica za praznike. Drugi termin za klanje je pred početka uskršnjeg posta, kako bi stigla da se odimi šunka za uskršnje praznike.

Priprema za klanje počinje nekoliko dana pre. Domaćini moraju da pripreme sve potrebne stvari za klanje, kupe creva, naoštriti noževe, ili možda pozajmiti još od komšije stvari koje mu nedostaju (najčešće korito, tronožac, kotao, špric ili gorionik za šurenje svinja).Svako je imao svoje mesto i zadatak – muškarcima su delili mesari ili gazde, a ženama gazdarica. Gazda je ustajao uvek prvi, naložio vatru za kotao još dok je bio mrak, dok su žene ljuštile crni i beli luk, seckale, kuvale, pekle i brinule se o deci, čistile creva, topile mast, dok su deca iskorišćavala nepažnju roditelja ukoliko nisu bila i ona zadužena za neki posao (bar da donesu drvo, lože vatru u šporet i ispod kotla). Klanje muškarci nisu mogli započeti bez čašice nečeg jakog za zagrevanje kao što je rakija ili vino, sledeća je bila za dezinfekciju, zatim još jedna pre i onda posle jela, kako nikome ne bi zaškodilo, pored toga još i kafica ili topli čaj. Prvo jelo bila je džigerica-iseckana, osoljena i začinjena sa sitno seckanim belim lukom, umotana u svinjsku mrežicu i pržena na masti. Za ručak se služio paprikaš sa kuvanim krompirom. Dok je za večeru spremljena supa od kostiju. Sledilo je pečeno meso, kobasica i kompoti. Klanje nije bilo klanje bez kobasice, švargle i raznih drugih leberki koje pripremaju po seoskom receptu ili receptu porodične tradicije. Pored toga rezultat celodnevnog klanja bili su i tradicionalni proizvodi kao što su šunka, slanina, čvarci, mast i drugi.

Posle klanja meso i slaninu su solili i dimili. Tako porodica nije morala da razmišlja na duži period da li će imati šta da jede. Iako je mnogo lakše otići u mesaru i kupiti gotov proizvod, mnogi ostaju pri tome da je domaće ipak domaće.