Saša Šajkić
Društvo

PANČEVAC SAŠA ŠAJKIĆ, PENZIONISANI ZASTAVNIK SPECIJALNE BRIGADE: Kobre dobro rade svoj posao - kao narod poješćemo sami sebe

Pančevo, Ned, 18/08/2019 - 09:43
Vladimir Đoković


Pančevac Saša Šajkić je penzionisani zastavnik vojne policije koji je penziju stekao uglavnom u 72. Specijalnoj brigade Vojske Jugoslavije, a u nju stigao 1997. godine baš nekeko pred Kosovo. Pre nedelju dana uključio se komentarom u raspravu kako bi pojasnio da su ispred predsedničke rezidencije Kobre dobro radile svoj posao. Neki su bili drugačijeg mišljenja.

Šajkić je 13,5 godina bio u bataljonu vojne policije Specijalne brigade “što je više borbena jedinica”, Kobra nije bio “a njihov posao je bio da rade obezbeđenje “veverica” – VVR-ova (visokih vojnih rukovodilaca)”.

„Čuvali su i predsednika tadašnje Jugoslavije, pa posle predsednike Srbije”, kaže Šajkić i objašnjava da su ministar odbrane i načelnik generalštaba morali da imaju vojno obezbeđenje, dok predsednik države bira hoće li civilno ili vojno obezbeđenje.

„Tako su Tomislava Nikolića čuvali iz BIA, Tadića i Koštunicu su čuvale Kobre, kao što sad čuvaju Vučića”, kaže Šajkić, a o događaju ispred rezidencije predsednika dodaje da je „čudna situacija kada gleda čovek civil”.

„Ja to gledam iz službenog dela, i isto bih odreagovao kao što su oni uradili, sad oprečna su mišljenja šta je ko video – da li je bilo pesničenja ili ne, uglavnom svi pripadnici vojne policije pa i Kobre, imaju svoja zakonom propisana ovlašćenja. Oni su kad im se dodeli objekat ili lice za čuvanje, od državnog značaja, znači to nisu samo vojna lica ni samo vojni objekti, može da bude bilo šta – oni su dužni da čuvaju i sačuvaju”, kaže Šajkić.

Kaže da se posao čuvanja radi  na osnovu zakonskih ovlašćenja, a to što su u košuljama i bez oznaka,uopšte ga ne zbunjuje.

„Nema to veze, zamisli da ide Tramp i čuva ga obezbeđenje u uniformi... Ne treba im to... Imaju značke kojima dokazuju po potrebi svoju pripadnost, imaju skriveno oružje koje nose sa sobom, koje ne mora uvek da bude skriveno, a uglavnom jeste... Jedan deo među njima ima duge cevi, u zavisnosti od procene da li je potrebno, ili ne, a obično u službenim automobilima imaju razne dodatne opreme. To su sredstva koja služe da ne dođe do upotrebe vatrenog oružja”,  objašnjava Šajkić.

Konstatujem da upotreba fizičke snage na snimcima nije delovala baš profesionalno…

„Da, upotrebili su fizičku snagu, uhvatili su momka i prebacili ga preko ograde nazad... To je ono što sam video, a da li ga je neko udario ili ne... Onu modricu koju je pokazao ja mislim da je „omastio“ prečku od ograde. Pazi, u Americi bi ga upucali na licu mesta. Zamisli da radiš u okruženju globalnih pretnji od terorizma...”, kaže Šajkić.

Podsećam posle je bilo saopštenje kako predsednik Srbije nije ni bio u rezidenciji.

„To da li je predsednik unutra ili nije, je bez značaja. Možda jeste, a rekli su da nije, i obratno. Ta objava je samo pitanje procene šefa obezbeđenja. Lično ga poznajem, znam kako radi, i tu sigurno nije bilo greške”, smatra Šajkić.

Ostaje pitanje što demonstranta nisu zadržali i pozvali civilnu policiju da ga preuzme.

„Momak koji je bio među njima, major, došao je kod nas 2005. godine.  Pa je posle prešao u Kobre, znam ga lično, perfektan je oficir, perfektno radi svoj posao, on donosi odluku, trenutno, u nekoliko sekundi... Zamisli njegovu situaciju a njegova je odluka da se momak vrati preko kako bi se zadržio bezbednosni pojas.  Zašto bi ga priveo? Procenili su da nije neki opasan, i nije bilo potrebno jer bi za privođenje morao da odvuče sa linije 2-3 čoveka. Drugo da su ga negde odveli mogao je da nastane haos. Mislim da je ovakvom odlukom odlukom on sprečio mnogo veći problem nego što je bio”, kaže Šajkić i dodaje da nije lako u nekoliko sekundi doneti odluku a ljudi sa strane misle da je to prosto i lako.

Posle svega dva dana kasnije ograda je sklonjena…

„I treba da se skloni... Nisu ljudi svesni da ako dođu tigrice kao što je najavljeno...”, smeje je naš sagovornik.

Pa deluje da su ti ljudi izmanipulisani, branili ogradu koja je sad sklonjenja.

„To je nebitno, to se dešava, osvajamo brdo i onda kažu sklonite se... Pa smo ga ponovo osvajali, to su normalne stvari u vojnom pozivu, ništa strašno. Ali  je strašno što je neko ko je sada protiv ove vlasti je za vlast koju je ista ta garnitura momaka čuvala, isti će čuvati i one koji dođu posle ovih. Oni rade svoj posao i za njih je apsolutno nebitno ko je predsednik države. Znam da ih to apsolutno ne interesuje”, kaže Šajkić.

A evo sad imaš ovaj konkurs po kome će se Kobre popunjavati i civilima, a nekada su u njih mogle samo aktivne starešine.

„Isto si imao konkurs za SAJ iz civilstva. Ranije je bilo da mora da se ima iskustvo u jedinicama vojne policije. Morao je da bude aktivni starešina da bi bio u Kobrama. To je bio viši nivo. E sad, verovatno sa ovim konkursima neko vidi nešto dobro u tome. Ma tu je glavna stavka psihološka podobnost kod sistematskih. Da li je taj momak, spreman da dobro reaguje u stresnim situacijama, ako nije onda nije za taj posao, tu nema kiks igrača. Jer ako jedan kiksne svi padaju. Kaže se da se čitav život tu vežba za akciju od 15 sekundi”, objašnjava Šajkić.

Bivši komandant Kobri, i prethodno bataljona vojne policije u Specijalnoj brigadi, Miroslav Talijan od skora je komandant Specijalne brigade, znaš ga od ranije?

„Bio mi je komandant bataljona vojne policije u brigade, to je čovek koji je prošao sve, znamo se od 1988, možda jedan od najboljih poteza ministarstva u poslednjih 10 godina. Znamo se od  vojne gimnazije, tada je bio čudo sportsko i privoligaši su ga tražili da igra profesionalno basket. Kada sam došao u 72. on je bio poručnik, zamenik komandira čete, odmah smo se prepoznali. Kada mi je bio komandant on je imao autoritet da je mene bilo sramota da nešto ne uradim. Pravi čovek za poziciju na kojoj je sada, koliko ja to mogu kao penzionisani zastavnik da kažem”, kaže Šajkić uz osmeh.

Pre nego smo počeli razgovor rekao si da mogu da pitam šta hoću, ali da ti možeš samo o onome što nije obuhvaćeno protokolim koje si potpisao prilikom penzionisanja. Gde si sve bio posle 97.?

„Došao sam pošto se dosta vojnika po ugovoru poskidalo iz brigade, nisu mogli da dobiju aktivnu službu, pa su našli druge poslove, bili su dobra ekipa ali nisu videli perspektivu da čitav život budu desetari po ugovoru. Ubrzo je postalo jasno da od nas koje su skupili prave ekipu za Kosovo. Već  '98. godine smo na KiM radili dubinsko obezbeđenje državne granice. Vojska je smela da reaguje samo u graničnom pojasu od par stotina metara, pa nije moglo da se izađe na kraj sa teroristima, a onda je uvedeno dubinsko obezbeđenje što je radio korpus specijalnih jedinica vojske. I to u zoni pet kilometara od granice.  I svo vreme te godine imali protivterorističke akcije, 17. avgusta je pao Junik otprilike, kao poslednje uporište terorista i nakon toga skoro da ih nije bilo na Kosovu, bili su razbijeni. Kasnije je politika uradila, šta je uradila”, sumira Šajkić.

„Te 1999. sam tamo bio svo vreme bombardovanja, između ostalog i na ozbiljnim zadacima na Košarama i Paštriku, to je bio bataljon vojne policije za protiv teroristička dejstva – nadimak mu je bio Sokolovi, imali smo nažalost i ozbiljne gubitke. Interesantno je bilo što su nas vodili kao bataljon, a bilo nas je 35, i baš smo dobar posao smo odradili”, kaže Šajkić.

Kako ti se to sve čini posle ovih 20 godina? Sad su snimljeni i filmovi.

„Na Paštriku sam bio par puta, a Košare sam baš dobro prošao...Po meni 90 odsto prikazanog u filmu je apsolutno tačno. Drago mi je da su napokon svakog poginulog spomenuli poimenično, da ti momci nisu zaboravljeni. Vrlo je  emotivno bilo u sali gledati slike palih drugova. Pevale su se mnoge pesme, ali poslednja sini jaro sunce sa kosova, svi veterani ustali – znači da ima taj neki osećaj i ideja da još to nismo završili, samo smo matori”, kaže uz osmeh Šajkić.

To deluje kao neki obrt posle 20 godina bez previše priče o ratu na Kosovu?

„Dobro da su setili tih momaka, a da li to ima veze sa političkim poenima, da li se nešto kupuje – to me ne interesuje. Neka imaju interese kakve god ali su se setili da svakog momka spomenu, čak i dva službena psa. To je pozitivno."

Ti si pre nešto godina bio i udruženju veterana?

„Pre  7-8 godina. Računao sad imam penziju, čitav sam, da pomognem ljudima koji su sve to prošli, a nemaju ništa, koji su invalidi, a ima ih u takvim uslovima, jako puno. Ali sam ukapirao da su tamo neki ljudi koji nisu najiskreniji. Tako sam ja shvatio, pa sam se povukao. Nisam političar, moja stranka je Srbija, a čini mi se da prilikom promene vlasti 2012. godine ti ljudi nisu dobro kalkulisali i puno su izgubili. Inače u tom statusu veterana u Srbiji nema bitnih pomaka, prema ljudi koji su bili rezervisti ili redovni vojnici, ništa se tu nije promenilo. Njihovim problemima se niko ne bavi, a trebalo bi jer pomoć im je potrebna, zbog njihovih porodica i njihovih života.”, smatra Šajkić.

I kako si se skino iz vojske, otkud u penziji?

 „Pa 22 godina staža, i penzija invalidska zbog kičme. Bio sam namanji mitraljezac u JNA, ja 68 kila sa opremom u pokretu 110 kila, od toga mitraljez 14 kilograma."

Kakav je život u vojnoj penziji?

„Težak je život u penziji.  Kao vojni penzioner našao sam se u čudu jer sam našio na ljude sa kratkoročnim ciljevima koji ne drže reč, spremni su da te zeznu za 1.000 dinara, i da zbog crvene rizikuje da više nikad više u životu nemaju s tobom kontakt. Nisam se baš najbolje snašao u jednom trenutku, i porodica je počela da gladuje, a tu su žena, dvoje dece i majka, i onda sam počeo da radim svašta. Recimo u Bexu na pretovaru paketa, pa na građevini… Pošto sam sam radio enterijer borilačkog kluba koji sam držao jer nije bilo para, shvatio sam da to mogu da radim a da je bolja zarada u inostranstvu.  Gletujem, lepim stiropore, radim gipsarske radove, a prijatelj me pozvao u Beč da postavljam pločice što nikad u životu nisam radio. Nisam bio u prilici da biram, naučio sam i ide mi.”, kaže Šajkić.

Od skora si ponovo na poslovima bezbednosti, otkud to?

„Naučio sam dobro francuski još u osnovnoj školi, posle usavršio u vojnoj gimnaziji, i slučajno upoznam u radnom odelu jednog bogatog Bečliju koji me odmah pita šta sa tako dobrim francuskim radim na gradilištu. Onda mu se priključim kao savetnik za bezbednost. Posle malo zaglavim na istoku -  preko neke sekjuriti džob agencije”, objašnjava Šajkić.

I kako je na istoku?

„Teško. Strašno tamo živi narod, mi smo ovde super, ali smo na putu da postanemo kao i oni, sami ćemo sebe da pojedemo”, kaže Šajkić.

Kako misliš sami sebe?

„Pa eto na primer ne mogu da verujem moj komentar na FB o Kobrama izazove negativne i uvredljive reakcije. Neverovanto je koliko ljudi sebi daju za pravo da nešto kažu. Ja retko komentarišem, a trudim da ako nešto kažem ne bude uvredljivo. Ma samo kad bi samo u ovoj Srbiji došli do toga da poštujemo tuđi stav i mišljenje. Srbi su pametan narod, dobro se snalazimo preko, ali ne poštujemo tuđe mišljenje i tuđi stav. Ne treba zbog toga da se bijemo, a pobićemo se zbog toga”, smatra Šajkić.

Koliko mi u stvari volimo Srbiju?

„Pa nisam siguran. Moja ćerka ima 15 godina i planira da ode. Dobar je đak. Ostaćemo bez ljudi ovde.

Malo cenimo ovo naše ovde?

„Pitanje koliko je ko spreman da plati cenu da ostane. Ako dete sa 15 godina kaže da nema problem da ostane radi za 300 evra i pomogne Srbiju, ali neće da za tih 300 evra za bilo koga na vlasti mora da čini ustupke i lepi placate, da mora da bude nečija da bi radila to za šta je školavana... To ne žele deca, a ne želim ni ja. Znaš kada su nam smanjili penzije, pričali kriv je taj i taj. Reko sam im ja sam bio spreman da poginem za otadžbinu a ne 5.000 dinara da dam, ali neka bude bolje. Ako će da doprinesu, slobodno uzmi...”

Pa je li bolje?

„Ne znam, u najboljem slučaju nam je isto... Bolje nije. Svi negde migriraju za poslom, a sve se svodi na Nemačku i Austriju, mnogo je to usko bre. Mene nekad strah od svega toga”, kaže Šajkić.  

Reče ti meni, kad te je strah, ka tome kreneš?

„Pazi mi smo muškarci, a muškarci kad imaju problem treba prvo da razgovaraju... Pritom ne omalažavam žene. A sad se  čitav fejsbuk svodi na skrivanje, a da muškost ne pokazuju. Da bi nešto uradili u životu, moramo da se suočimo s problemom, nemože drugačije. Da stavimo na papir šta je sve ovde problem, ima ih dosta, ali šta je prioriet. Moramo da se sa tim suočimo”, smatra on.

Šta je najveći problem?

„Pa eto vučem se od 2016.  po EU, pa sam video da u Beču kad pre podne neko sedi i pije kafu a vozi besan auto –njega policija legitimise. Pitaju ga odakle ti pare kad u radno vreme nisi na poslu, čime se baviš, šta radiš. Otkud ti audi od 100000 evra a socijalni si slučaj. Mada nije ni tamo cveće, bio sam u vreme izbora 2016. sve kao uređeno, tačno i pristojno, ja se oduševio kad posle krađa na izborima, da ne poveruješ”, priča kroz smeh.ahhaha

I čemu se onda čudiš u Srbiji?

„Ono što me u Srbiji zabezekne, nemamo para ni od čega da živimo, a prepodne puni kafići i troši se, a nema posla, kako? E to se pitam kao laik”.

A naša država ne pita?

„To mora da se pita, da se ti ljudi mladi ne bave nekim ozbiljnim kriminalom, daleko bilo. To je kod nas masovna pojava, da se ne radi ništa a puno troši. Malo je previše a ne znam šta je, da li su neka slobodna zanimanja, možda su svi programeri, daj bože da je to... Ali sam skeptik veliki i mislim da se sve to živi na neki ler”, kaže Šajkić.

Čekaj, misliš da imamo malo države na ulici?

„Ne, ja mislim da nikad više agenata nije bilo nego sada. Doušnika ima da nemožeš ništa da kažeš i uradiš da neko ne sazna. Nego se pitam gde te informacije odlaze.Pa i ja mogu preko gugla da shvatim nečiji život, a mogu da zamislim kako to službe rade. Sve lokacije ti znaju jednim klikom, ali se ništa ne radi po tom pitanju - čudno mi je to. Gde idu i čemu služe te informacije, ja kao čovek iz bezbednosnih snaga malo bih se zapitao. Opet mi pada na pamet onaj momak ispred predsedništva, istog momenta bi ga upucali ispred Bele kuće i pravdali bi se time da su mislili da je neki fundamentalist. A mi još uvek živimo u nekom mnogo bezbednom društvu po tom pitanju,  valjda još uvek nismo interesantni, ne daj bože da krenu da nam dižu osnovne škole i obdaništa u vazduh, zapitaćemo se”, kaže Šajkić

Opet ti o beloj kući, a jaću o sklanjanju ograde, to je neki srpski specijalitet?

„Hahaha, to je tako... Imao sam prilike da gledam prilikom smena vlasti ljude koji su branili kancelarije, smejurija, nisu hteli da ih napuste. Teže nam je bilo te civile da izbacimo nego bilo koji drugi zadatak. Pa ograda je bolja za demonstrante, ovako povučeš crtu koja se ne prvi pogled ne vidi, i koja ne sme da se pređe, kad je ograda tu bar je jasno odakle se više ne sme. Nego mi ovde ljude iz obezbedjenja puno provociramo, takvi smo, neki mladji iz obezbedjenja reagovali su emotivnije, shvatili su lično i pričali, a to ne bi trebalo. Njihov profesionalizam mora da bude takav da ne reaguju na provokacije nego na komande.”, kaže Šajkić.




Marketing



Najnovije vesti