PANČEVCI U DIJASPORI: Vesna Stanišić, dramaturg

Vesna Stanišić je rođena i odrasla u Pančevu. Nakon završene osnovne i srednje škole, odlučuje se za studije dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti. U svojoj karijeri je sarađivala je se Ateljeom 212, nedeljnim listom „Pančevac“, radila u Kulturnom centru Pančeva i na Radio Pančevu. Od kada se preselila u Švedsku 1991. godine radila je u pozorištu u Upsali, a zatim u Stokholmu u pozorištu Pygméteatru, sa pauzom od sedam godina od 2003. do 2010. godine kada je bila zaposlena u pozorštu Dramaten. Za 013info pričala je kako je tekla njena karijera i na šta je najponosnija u dosadašnjem životu i radu. 

Koja su vaša najranija sećanja na Pančevo, period odrastanja i školovanja u rodnom gradu?

—  U vreme kada sam imala 7-8 godina, pančevački park je drugačije izgledao. Bio je gust, žbunovit i neuređen, ali i beskrajno tajanstven i uzbudljiv. Utabane zemljane staze koje su ga presecale uzduž i popreko u nepravilnim linijama, vodile su do parkovskih univerzuma: do „Kruga“ po kom sam se pentrala sa njegove spoljne strane i preskačući sa jednog na drugi kameni stub koracima, koji su postepeno bivali sve kraći, odmeravala svoje odrastanje; do Gradske biblioteke čije su knjige intenzivno mirisale na mističnu memlu Magistrata; do Zmajeve, tulumbi kod Micka, pa nadalje do Popovića koji je u to vreme držao raspevane kanarince, po jedan kavez sa svake strane poslastičarnice. I nakon uređenja park je nastavio da bude osa oko koje su se obrtala različita sazvežđa moje mladosti.

Kada ste shvatili da vas zanima dramaturgija? Ispričajte nam nešto vašim studentskim danima u Srbiji?

—  Dramaturgija i ja smo se srodile i počele da se dobro osećamo jedna sa drugom tek kada sam prestala da je studiram. Do tada je dramaturgija bila nauka koju je trebalo učiti, izučiti, naučiti, zatim zavoleti (ili ne) i postati joj lojalan. Imala sam veliku sreću da su moji profesori istovremeno bili jedni od najvećih jugoslovenskih majstora pozorišta i filma. Zahvaljujući tome što su i sami bili ostvareni, nas studente nisu doživljavali kao ogledalo svog neuspeha, naprotiv. Bili su nesebični i brižni, pedagoški i kreativni mentori. Da dramaturgiju usvojim i prepoznam u njenom najživotnijem obliku, da se zainteresujem za njenu suštinu i počnem da živim u harmoničnoj simbiozi sa njom, zaslužni su umovi u Ateljeu 212, tadašnjem umetničkom i intelektualnom epicentru zemlje. Studije na FDU su nam, pored dobrog zanatstva, kako to već biva sa mladima, ulile i ne malu dozu megalomanske samouverenosti u to da smo krem društva, pa stoga apriori i bolji i zaslužniji od drugih. Dolaskom u Atelje sam od tamošnjih velikana sa pokrićem vrlo brzo usvojila pravu jedinicu mere: umetnost bez pokrića je ravna nemoralu, koji ni jedna umišljenost nije mogala da opravda. Sa tim kodeksom živim i danas, a moje švedske kolege ga, zamislite, nazivaju ”beogradskom školom”.

Završili Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu, za vreme studija ste sarađivali sa “Ateljeom 212”, kasnije ste pisali pozorišne kritike za nedeljni list Pančevac, vodili “Noćni program” na Radio Pančevu i radili u Kulturnom centru Pančeva. Kako biste opisali ove periode u svom životu? Koliko se tadašnja kulturna scena razlikovala od današnje?

—  Zajednički imenitelj tim periodima bi možda mogao biti eskapizam, po meni jedini pravi izraz civilne neposlušnosti. To je bilo vreme kada smo trenirali pristojnost, to su bile godine vere u razumnu reč i u vladavinu dobrog ukusa. Nemoralom su se nazivale potpuno druge stvari nego danas. Bilo da je prostor rada bio Pančevac, Radio Pančevo ili Kulturni centar, kako polaz, tako i krajnji cilj svih nas koji smo bili u tim sazveždjima, bili su iskrena i konsekvetna odanost idealu dobrog ukusa i kompetentnosti sa pokrićem. Da bi se taj kodeks opravdao i održao bilo je potrebno raditi prilježno i bez površnosti, uz ogromnu dozu samosvesti da nismo na funkciji, već u funkciji jednog zajedničkog zadatka. A zadatak je bio negovanje kritičke misli, nepristajanje na zadatu stvarnost i uporno dokazivanje da drugačija stvarnost može biti i bolja. Da distopija nije jedina opcija postojećoj. E, sad, procenite i sami, gde smo se, tako debelo preračunali. Pa mi javite.

Šta je za vas bio najveći profesionalni uspeh dok ste živeli u Srbiji?

—  Možda moja prva drama, koju je profesor Selenić samoinicijativno odneo u Radio Beograd. Emitovana je dok sam bila na trećoj godini. Da Ljuba Tadić izgovara nešto što sam ja pisala bilo je ravno spuštanju na mesec: ”mali korak za Ljubu, ogroman za mene”.

Kada ste odlučili da se odselite iz Srbije?

—  Ja nikada nisam donela odluku da se odselim iz Srbije. Izmeštanje u druge prostore bilo je iznuđeno u momentu kada je izbor bio štur i sveden na broj dva: pristati na ulogu sudije ili na ulogu osuđenog. Ostati ili otići. Seliti se negde je nešto sasvim drugo. Podrazumeva aktivan izbor i afirmativnu energiju. Devedesetprva je bila osiona godina, sa kojom je započela era nasilništva i apsolutnog zla.

U Švedskoj ste prvenstveno sarađivali sa pozorištem u Upsali, a nakon toga ste ostvarili saradnju sa “Dramatenom”. Da li je bilo teško istaći se u stranoj zemlji kao jedan od najcenjenijih dramaturga?

—  U Upsali sam radila po dolasku u Švedsku, a onda sam odlučila da se odselim u Stokholm. Od 2000.godine, evo već sedamnaest godina sam u Pygméteatru, sa pauzom od sedam godina, kada sam izmedju 2003-2010 radila u Dramatenu. Nije bilo toliko teško istaći se. Šveđani, kao narod na kraju sveta gde niko ne dolazi slučajno i u prolazu, su po prirodi radoznali i otvoreni za uticaje sa strane.
Najteže je bilo opstati kao švedski dramaturg, a ne kao srpski dramaturg u Švedskoj. Taj momenat nije toliko vezan za kompetentnost, koliko za ljudsku prirodu, prepoznatvljivu u svim narodima. Ono – kad se dođoši odomaće.

Radili ste na značajnim projektima, uspeli da povežete srpsko pozorište sa švedskim. Na šta ste najviše ponosni?

—  2008. godine je Dramaten obeležavao 100 godina postojanja svoje pozorišne zgrade. Centralna produkcija za tu jubilarnu godinu bile su moje, prilično radikalne, obrade tri Stindbergove istorijske drame, igrane jedna za drugom iste večeri, sa tri različita ansambla i tri različita reditelja. Na projektu sam radila skoro tri godine, prvo za mojim radnim stolom u Dramatenu, a onda i kao dramaturg sve tri predstave. Meni najdražu ”Kraljicu Kristinu” režirao je naš reditelj Jagoš Marković, a kostimograf je bila Marina Medenica. Predstava je bila čudesna. Radili smo je i srcem i umom i stomakom. U sred najšvedskijeg od sveg švedskog u Švedskoj, smo priču o čuvenoj Švedskog kraljici, koju je napisao najčuveniji i najčuvaniji švedski dramski pisac, uspeli da iznesemo iz okvira lokalno-istorijskog i da joj damo kako dramski tako i ljudski legitimitet. Suzdržani Šveđani, navikli na pozorište psihološkog realizma, a nenaviknuti na patos i iracionalnost, verujte mi, plakali su već u prologu. Svojim nervom uspeli smo da i publiku i kritičare pogodimo pravo u stomak, um i srce.

Kakav je život u Švedskoj?

—  Sve što ste čuli o Švedskoj je tačno. Ovo je zemlja, nama u Srbiji, neshvatljivih procesa, koji su doveli do toga da utopija, kao društveni sistem, postane najveći državni brend. Narod skoro bezrezervno veruje svojim političarima, sa ponosom plaća porez, a probleme rešava konsenzusom, umesto konfliktom. Zemlja koja se organizuje da bi bila po meri čoveka, pa se ovde čovek bori sa ljudskim, ne sa neljudskim problemima. Šteta što nije u Srbiji.

Koje su razlike i sličnosti između Srbije i Švedske?

—  Mali smo narodi malih jezika, i jedni i drugi željni da budemo i veći i bitniji nego što nam nam je dato. Različito rešavamo taj problem. Mi kroz megalomaniju i nemanje mere, Švežani kroz negovanje i podsticanje kompleksa niže vrednosti.

Da li se osećate prihvaćeno, s obzirom da dolazite iz druge zemlje?

—  Pitanje je prvenstveno da li sam ja prihvatila Švedsku, s obzirom da dolazim iz druge zemlje. Krajnje je nemoralno doći kod nekog u goste, a onda kritikovati domaćina što nije uredio svoj dom po vašem ukusu. Da, ja sam Švedskoj dala šansu tako što sam, u početku mog života ovde, aktivno tražila način kako da se prepoznam u nepoznatom. Svi mi volimo kada nam stranci pohvale Srbiju ili progovore koju reč na srpskom. Moje prihvatanje Švedske rezultiralo je uzvraćenom zahvalnošću. I prihvatanje mene kao jednog od Hiperborejaca. Mada Švedjani ni ne znaju da su Hiperborejci. Možda zato što nikada nisu čitali Crnjanskog.

Kako provodite slobodno vreme?

—  Pre desetak godina sam shvatila da uopšte nemam vremena za sebe, da se svaki minut definisao što pozorištem, što porodicom, pa sam se vratila mojoj velikoj ljubavi – košarci i počela da treniram klince. Sad nemam slobodnog vremena za prekovremeni rad.

Da li biste se vratili u Srbiju?

—  Vraćam se par puta godišnje. Kako to često kažem: Idem kući od kuće. Privilegija je imati dva doma, i da se u oba osećate kao svoj na svome.

Šta vam nedostaje iz Pančeva?

—  Eh. Šta mi nedostaje iz Pančeva! Iz Pančeva mi nedostaje moje Pančevo. Tamiš. Pijaca. Sazvežđa parka. Nebo nad ulicom Mite Topalovića. Tražeći se u nepoznatom pronašla sam ja i nove mirise vode i sličan žagor pijace i nebo nad jednom kaldrmom u Stokholmu. Ali moje čudesne drugare koje toliko mnogo volim, njih niti hoću, niti mogu da prepoznam u nepoznatim. Oni su nezamenljivi. Pančevo je za mene – ljubav. I dalje neću da pojašnjavam.

Tekst je nastao u okviru projekta „Pančevci u dijaspori“ koji finansira Ministarstvo spoljnih poslova Republike Srbije – Uprava za saradnju sa dijasporom i Srbima u regionu. 

Vesna Stanišić je rođena i odrasla u Pančevu. Nakon završene osnovne i srednje škole, odlučuje se za studije dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti. U svojoj karijeri je sarađivala je se Ateljeom 212, nedeljnim listom „Pančevac“, radila u Kulturnom centru Pančeva i na Radio Pančevu. Od kada se preselila u Švedsku 1991. godine radila je u pozorištu u Upsali, a zatim u Stokholmu u pozorištu Pygméteatru, sa pauzom od sedam godina od 2003. do 2010. godine kada je bila zaposlena u pozorštu Dramaten. Za 013info pričala je kako je tekla njena karijera i na šta je najponosnija u dosadašnjem životu i radu.