Društvo

PANČEVO - SKRIVENA JEDNOSTAVNOST POSTOJANJA: O stanovanju

Izvor: 
Miljan Radonjić Ned, 25/08/2019 - 02:30

Stambeni fond se u gradu polako obnavlja. Stare, po 100 i više godina, kuće sa velikim placom zamenjuju stambene zgrade. Grad raste u visinu i to je normalan tok stvari. Ali često te nove zgrade, koje po oglasima krase čarobni atributi, nimalo nisu sjajne. O problemu garaža i „ozelenjenju“ placeva sam već pisao. I to je samo jedna strana, element ove slagalice.  Novi stanovi su lošijeg kvaliteta od stanova zidanih u sedmoj i osmoj decenije 20. veka. Tada je dvosoban stan (stan sa jednom spavaćom sobom) imao površinu od 54 m2 do 65 m2. Danas u novim zgradam možete naći stan od 45 m2 sa dve spavaće sobe. To je degradacija i struke i građanina i pokazatelj pada životnog standarda ljudi u Pančevu. Stanovi koji su gradili u sedmoj i osmoj deceniji 20.veka su imali čistu visinu između 245 i 270 cm, odnosno od sprata do sprata se stizalo preko 16 do 18 stepenica visine 17cm. Danas je visina od 16 stepenika najčešća kada je dimenzija stepenika 17 x 29cm. Na žalost,postoje i zgrade gde su stepenice visine 20cm, odnosno dimenzija stepenika je 20 x 25 cm što po protivpožarnim normama nije dozvoljeno jer je suviše strmo i ne obezbeđuje sigurnu evakuaciju ljudi iz zgrade. 

Kada se govori o kvalitetu prostora njega ne određuje površina prostora već njegova zapremina. Što je prostor viši to je kategorija prostora viša.

Sva novogradnja u gradu, ma kako se po oglasima nazivala, spada po svojoj kategorizaciji u osnovno, socijalno stanovanje, stanovanje najnižeg kvaliteta. Tu jedino cena nije socijalna. Cena socijalnog stanovanja ne sme da previsi 550 evra za m2. Možda mi je promaklo, ali retko sam viđao tu cenu za stanove u Pančevu.

Kvalitet stana nije to što ima kondicioner ili dva, što ima stepenišnu ogradu ili ogradu terase od nerđajućeg čelika. Kvalitet stana čine raspored prostorija, logične veze u prostoru, pravilna distribucija i iskorišćenje prostora, pravilna osunčanost  i provetrenost,zvučna izolacija, privatnost. Ograde, kondicioneri i liftovi koji šljašte i španske pločice samo služe da zasene prostotu. Liftovi u zgrada sa 3 ili 4 sprata i nisu nužnost jer za ljude sa hendikepom su i ovako uvek predviđeni stanovi u prizemlju. Ako postoje liftovi zašto onda ni jedan nije takvih dimezija da u njega mogu da stanu nosila hitne pomoći? To bi zaista uticalo na kvalitet zgrade. Takođe, nisam primetio da je i jedan od novih stanova projektovan ili napravljen prema normama koje važe za ljude sa hendikepom. Španske, a i italijanske pločice ne znače ništa ako im je nabavna cena 3 - 6 evra. Možda je pločica i španska, ali je bofl. A možda su i Pančevci bofl roba pa ih treba šišati, ko zna? Tužno je videti u toaletima u novogradnji dva tipa ugaonih lajsni za pločice. To je nemar i bahatost i kvalitet bi bio nizak i da pločice koštaju 25 puta više, ali i 10 puta manje. U jednom stanu ugaona lasna za pločice može biti samo jedna, sve ostalo je diletantizam. Ranije, majstori su pločice gerovali i u socijalnim stanovima. No, kada postoji potražnja onda ovakve stvari prolaze. Još na fakultetu sam učio da se o kvalitetu stanovanja može govoriti samo kada je broj stanova na tržištu veći od broja domaćinstava.

Dakle, to nam je što nam je...

Kao što rekoh, kvalitet stambenog prostora opredljuje zapremina i tehnička opremljenost prostora gde je ovo prvo presudno. Ako imaš visinu svu potrebnu tehniku i instalacije možeš i sam da dodaš i to baš onako kako ti voliš.

U Pančevu se danas ne grade stanovi povišenog standarda, stanovi visokog standarda niti stanovi „luks“ kategorije. Možda i nisu potrebni, ko bi ga znao? Mada ja u to nisam siguran.

Najjednostavnije, stanovi povišenog standarda su čiste visine (od gotovog poda do gotovog plafona) od 2,7 do 3m, visokog standarda od 3 do 3,5m i stanovi luks kategorije od 3,5 do 3,9 m čiste visine s tim što je kod stanova luks kategorije spratna visina minimalno 4,5 m. 

S druge strane, zgrade visokog standarda i zgrade luks kategorije je u Pančevu nemoguće projektovati i graditi zbog važećih urbanističkih propisa koji istovremeno definišu i broj spratova i maksimalnu visinu oluka.  Mala promena u gradskim propisima, odnosno u generalnom urbanističkom planu menja situaciju potpuno i menja je na bolje. Potrebno je samo jedno od ta dva odrediti kao ograničavajući faktor. Iskustvo govori da je bolje odrediti broj spratova kao ograničavajući faktor nego visinu oluka. Sama lokacija, mesto, položaj novog objekta u gradu određuju kog nivoa treba da bude objekat. Danas to nije moguće. Moguće je samo praviti osnovne socijalne stanove i izmišljati koje kakva potkrovlja i ubeđivati ljude da je život u potkrovlju obeležje standarda. Tavani pretvoreni u stambeni prostor su uvek predstavljali iznuđeno rešenje i uvek su u njima živeli najsiromašniji, baš kao i po suterenima i podrumima. Svi veliki umetnici nisu živeli po potkrovljima zato što je to dobro, već zato što za ništa bolje nisu imali novaca. Danas, ljudi plaćaju preskupo da bi živeli u prostoru niže kategorije. Možda se tako osećaju kao boemi, ko bi ga znao?

Jedna od bitnih stvari koja utiče na kvalitet života u novogradnji i svu novogradnju drži zakucanu na nivou socijalnog stanovanja je zvučna izolacija koja je direktno povezana sa stepenom privatnosti koja se može ostvariti u stanu. Nije lepo čuti komšiju kada kija, a kamoli nešto drugo.

U novim zgradama u gradu se jedino zvučno izoluju liftovi iako su oni danas mnogo tiši nego pre. Ponekad imam utisak da je ta zvučna izolacija liftova samo marketinški trik. Problem sa zvučnom izolacijom je u tome što se ona ne može postaviti u slojeve poda kada je debljina slojeva poda 7-8 cm. Da bi mogla da se postavi pravilna zvučna izolacija na pravilan način potrebno je da debljina slojeva poda bude od 12 do 15 cm.

Međuspratne tavanice koje se sreću u mnogim novim zgradama su montažne tavanice od gredica i ispuna. Ispune su šuplji opekarski proizvodi i rade kao rezonatori tako da nemaju nikakva svojstva zvučnog izolatora. Da bi postojala kvalitetna zvučna izolacija potrebno je da međuspratne tavanice budu armiranobetonske ploče jer masa apsorbuje vibracije i da postoji plivajući sloj zvučne izolacije u slojevima poda koji prihvata zvuk nastao udarom. Manje više, ista stvar je i sa zidovima. 

Novogradnja rešava probleme ljudi u Pančevu, ali one osnovne i minimalne. Verujem da Pančevci zaslužuju bolje .

Kada je u pitanju individualna stambena gradnja porodičnih kuća tu je stvar mnogo gora i to odavno. Gotovo da je prešlo ljudima u naviku.

Primer toga je Nova Misa kod sportskog centra. To je najžalosnije groblje teško stečenog kapitala Pančevaca. Čitavo naselje je nastalo u 8 i 9 deceniji 20. veka. Pančevo je tada bilo veoma bogat grad i Pančevci su bili mnogo bogatiji od većine ljudi u bivšoj državi. Mnogi naši sugrađani su, radeći za pančevačke firme, radili po čitavom svetu i donosili su svoje zarade u Pančevo. Ni zarade Pančevaca koji su radili u gradu tada nisu bile loše. Pančevo je bilo u prva tri grada stare, sada već davno propale države i punilo je gotovo jednu trećinu budžeta te države. Od svih tih novaca, Pančevo je dobilo jedino kej na Tamišu... no, to je druga priča. I pored svega, tada je u gradu bilo puno novca i građani su gradili porodične kuće jer je porodična kuća uvek mnogo više od življenja u nekoj višespratnici. Tako je i nastala Nova Misa. Ali ne po projektu pančevačkih arhitekata već slovenačkih. To je bio deo one legende (koja je ipak samo laž) da je sve slovenačko daleko bolje od svega drugog, a naročito našeg. Činjenica je da su slovenački arhitekti znali ono što pančevački nisu, a to je da je država posle Tita osuđena na propast  i da narod u Srbiji treba što više osiromašiti. To se moglo postići i tako što će se narod ubediti da ulaže novac u ono što neće moći da održava, na primer, u besmisleno velike kuće. Cela Nova Misa je spomenik mrtvom kapitalu. Tako to biva u društvu koje se divi knjizi koja se zove Kapital, ali se nikada nije potrudilo da je i pročita, dovoljno je bilo diviti se prepričavanjima velikog i voljenog vođe, poznatijeg kao najvećeg sina svih naroda i narodnosti i naravno poznatog kao ljubičica bela od 80 kila (mada se za to išlo u zatvor).

Ljudi su bili naterani kroz megalomanske urbanističke uslove koji su, istini za volju, laskali taštini ljudi, da grade kuće koje su imale suteren, visoko prizemlje, sprat ili dva i potkrovlje pri čemu su kuće zauzimale na placu površinu od 72 do 108 m2. Ogromna površina čitave kuće. Čudno je da se niko nije zapitao  - A kako da obrišem prašinu u čitavoj kući za jedan dan? Logika kojom su ljudi išli je bila – baba i ja kad ostarimo ćemo živeti u prizemlju, da se ne pentramo stepenicama, a svakom detetu po jedan etaž. Kada se sve to gradilo deca su bila mala i niko ih nije pitao da li žele da žive sa roditeljima kada odrastu i zasnuju svoje porodice. Odgovor je stigao kada su deca odrasla. Tu su se čak pitale i snaje i zetovi o kojima niko nije razmišljao kada su se kuće zidale. Danas mnogo stambenog prostora na novoj Misi stoji prazno jer život ide svojim tokom. Tržišna vrednost tih kuća nije ni blizu uloženog novca. Prazan prostor najbrže propada. Da nije bilo silne propagande i da je bilo više racionalizma u ljudima Pančevo bi, čak i posle ovih 30 godina siromaštva i bede kojima se kraj još ne vidi, bilo i dalje bogat grad bogatih ljudi. No, taština je naplatila ceh.

S druge strane, logika porodinih kuća je vrlo jednostavna. Kuća je dom,gnezdo, simbol topline i mira, ali je i kapital koji ima svoju tržišnu i upotrebnu vrednost. Porodična kuća sa 3-4 spavaće sobe je prizemna i ima korisnu površinu od 90 do 120m2  i nalazi se na placu od 5 -10 -15 ari. To je potpuno dovoljno za jednostavan, sređen i srećan život. Porodične kuće za zaista bogate ljude su nešto drugo, ali one nisu tema. Radio sam i njih u životu, ali to su kuće veće od 1500 m2 na placevima od minimum 2 hektara i teško da iko u Pančevu sebi takvu kuću može da dozvoli pa o tome i ne vredi pričati. To je nešto sasvim drugo. Mene interesuju kuće koje su manje –više dostupne mojim sugrađanima.

Vratimo se ovim običnim kućama od 90 do 120 m2 i placevima od 5 – 10 ari. Na takvom se placu pored kuće može napraviti i šupa i pušnica i letnja kujna da se kuva paradajz i ozidati roštilj i napraviti veranda, može se imati nekoliko voćaka i nekoliko stabala breza ili jela, možda i orah, ali da ga ipak zasadi neko vrlo star i ko nije član porodice. Na takvom placu je potrebno napraviti odvojeni objekat – garažu za dva automobila, a iznad garaže napraviti gostinsku kuću, stan od 50 – 60 m2 koji se može izdavati ili da bude odvojena stambena jedinica za starije pokolenje.

Koliko bi bilo bolje da se tako gradilo u 8, 9. i 10. deceniji 20.veka procenite sami. Verovatno bi tada mnogi naši sugrađani umesto sandučara napravili po 2 ili 3 prizemne kuće i bar 15 godina ubirali kiriju od njih dok deca ne odrastu. A potom bi deci mogli da daju izuzetan start u životu. Početi samostalan život sa svojom kućom nije česta stvar na ovoj planeti. Koliko bi samo bilo manje razdora i svađa po porodicama da se tako radilo?

No, to je sve ostalo iza nas i greške ne treba ponavljati. To nije gradivo koje treba utvrđivati.

Racionalna izgradnja porodičnih kuća od 90 do 120m2 je veoma dobar način obnove stambenog fonda ne samo u gradu već i po svim našim selima.

Danas mi smo vrlo siromašni i živimo loše iako se pravimo da nam nije ništa dok mlatimo po našim skupim telefonima, no, šta je bilo, bilo je, valja vedro dočekati novi dan jer mi još uvek imamo veliki potencijal i kao grad i kao pojedinci. Pančevo je odličan grad i treba ga učiniti još boljim.

Od istog autora: 

Radonjic
radonjic.jpg



Marketing



Najnovije vesti