Pančevo, snimak s robne kuće
Društvo

PANČEVO - SKRIVENA JEDNOSTAVNOST POSTOJANJA: O ulicama i parkovima

Izvor: 
Miljan Radonjić Ned, 21/07/2019 - 09:57

Pančevo je lep,prijatan, običan, jednostavan, srednjeevropski grad. Neko bi mogao ,zbog tog srednjeevropski, da kaže malograđanski, ćiftanski, kičast, relikt prošlosti koji se mora odbaciti zbog stvaranja novog sveta, u kome za čoveka,onako, uz put i nema mesta, samo potrošače koji predstavljaju motor razvoja (i ako smem da primetim,osnovni izvor dobrog života za nekog drugog, parazitski orjentisanog i večito gladnog). Pa, neka i kaže da smo malograđani i kičerice, može da doda tome šta god ga je volja, ali, kako god, šarm je povezan uvek sa neizmerljivom, ali uvek pravom dozom samodovoljnosti, opuštenosti,suzdržanosti, otvorenosti, isključivosti i naravno – kiča. Naš grad je upravo takav i zato valja. 
 
Možda ga je takva ušuškanost i samodovoljnost dovela u stanje uspavanosti i sanjivosti, ali, u to duboko verujem, ne i u stanje lenjosti i nebrige za sebe.
 
Pančevo je grad koji mnogo toga nudi svojim građanima i može mnogo da postigne upravo zahvaljujući tim svojim vrednostima, svojoj tradiciji i baš takvim, izuzetnim građanima. Pančevo nije grad prozaičnosti već grad intenzivnog sadržaja i doživljaja,koji pulsira svojim ritmovima, kako za svoje građane tako i za sve one koje put i posao nanasu ovamo, da dođu i prođu ili da ostanu. Da bi zaista uživali u našem gradu korisno bi bilo da ljudi razmisle o staroj poslovici koja u Pančevu glasi – „U Pančevu budi Pančevac.“, usvoje je i tek tada mogu dobiti maksimum od ovog grada. Njihova pravila koja donose sa sobom, pravila njihovih velegrada, palanki, kasaba, bazara, drumskih krčmi i hanova,pravila razvaljenih katuna iz kojih su pobegli glavom bez obzira, nama nisu potrebna i za nas ne važe zato što mi držimo do sebe i bilo bi nam drago da svako ko ovamo dođe poštuje naš grad i nas i tako pokaže da poštuje sebe. Tuđa rešenja i učenja o životu nama nisu potrebna. 
 
Razne stvari čine posebnost grada, ali ja ću se, po prirodi stvari, zadržati na onome što je moj posao, a to je arhitektura. Posebnost grada čini njegova struktura, kompozicija grada, mreža ulica koja je formirana još u 18. veku. Mreža ulica koja postoji i danas i koja nije ozbiljno narušena do danas već je, u većini slučajeva, pažljivo i sa merom, dograđivana u vremenu, čak i vrlo ideologiziranom i rigidnom vremenu. Preživeće Pančevo i ovo vreme ekstremne ideologiziranosti koje se graniči sa sektaštvom i demencijom.
 
Ovom gradu ne treba ništa revolucionarno i avangardno već održanje ritma i razvoj postojećih strukturnih elemenata, korak po korak, lagano i sa merom, baš onako kako smo navikli. Mi ne žurimo i uvek stižemo, imamo vremena i sve završavamo. Nama drama i patos brzine, avangardnosti, zauzetosti,grafika i rasporeda, velikih reči i nikakvih dela ne treba, to je za nekog drugog (mada i u to mogu teško da poverujem).
 
Pančevo je grad rezultata i rezultativnih ljudi. Da nabrajam sve ono što znamo i čime se ponosimo nema potrebe jer hvalisavost i nije na spisku lepih osobina, pa samim tim nije ni osobina Pančeva i Pančevaca.
 
Osnovnu strukturu grada, osnovnu mrežu gradskih ulica kojima se i danas šetamo formirale su potrebe građana i potrebe Carstva koje je bilo organizovano, ali i uskogrudo i neki arhitekti,koji su gotovo sigurno bili i oficiri, verovatno iz Metropole ili blizu nje, ne baš poznati i ugledni u Metropoli, koji su želeli da svojim radom i rezultatima rada  da prokrče svoj put do posla i slave u Prestonici. Radili su predano, logično, racionalno i rezultat je dobar. Naš grad je upravo zbog tog rada tih, meni nepoznatih ljudi, prošao mnogo bolje od mnogih gradova u ovoj epohi brzine i trivijalnosti.Ostao je svoj jer prostor utiče na građane uvek više i snažnije od svakog proglasa, dekreta i zvučnog govora propraćenog gromoglasnim i dirigovanim aplauzima. Samo zato što je prostor uvek tu, a govornici ciklično navraćaju.
 
Naš grad još uvek može da se ponosi svojim gradskim životom,građanskim manirima i shvatanjima. To što nema pozorište ili što gradski kulturni centar ne može da se zove kako bi građani želeli je stvar privremena, prolazna i samim tim nebitna. Oblikovani prostor utiče na ljude i u slučaju našeg grada taj uticaj obezbeđuje kontinualnost i tradiciju grada. Prošlo je izvor budućnosti a sadašnjost je samo delatni trenutak, onaj trenutak kada želja postaje stvarnost i kada budućnost dobija  svoju konturu. Upravo kontinuitet i tradicija  življenja i postojanja daju impuls životu nasuprot diskontinuitetu shvatanja i postupka vladajućih elita epohe koju živimo. O animozitetu vladajućih elita epohe prema kontinuitetu i evolutivnosti ne treba reči trošiti. Za njih postoji samo sada, za Pančevo postoji trajanje. U tome je sva razlika.
 
Pančevo je, makar i ovako siroto i musavo, svetionik i uzor življenja za male gradove (do 100 000 žitelja). Naše je samo da čuvamo i  smišljeno razvijamo ono što nam je ostavljeno od predaka i tako pripemimo grad za nova pokolenja oslanjajući se na tradicije, postupnost, znanje i osmišljenost ideja i delovanja. U krajnjem slučaju – sve što je brzo ,to je i kuso i samo se muve na brzinu hvataju. Možda neko i voli da hvata muve ali,meni se čini, mi ovde, u Pančevu volimo da živimo.
 
Epoha u kojoj živimo želi da nametne ljudima korake od sedam milja. Ali, za korake od sedam milja potrebne su i čizme za korake od sedam milja.Na žalost, takve čizme postoje samo u bajci, a mi živimo u realnosti.
Naša je neka druga , realna i dostižna basna – basna o zecu i kornjači. Mi smo kornjača koja pobeđuje jer držimo ritam već više stotina godina. Ritam je naša snaga, a inteleigencija kojom ovaj grad raspolaže uvek dobro dođe . 
 
Grad u kome živimo je počeo da dobija svoj današnji oblik u 18. Veku, u epohi Baroka i potom se ravijao kroz epohu Klasicizma i Arnuvoa. Metropola na koju se Pančevo ugledalo, Beč, je grad blistavog Baroka,Klasicizma i Arnuvoa.Naš grad je odbljesak, možda provincijani, ali racionalni, sjaja jedne velike Metropole. Baš onoliko koliko treba,koliko priliči, koliko je korisno. Setite se one druge bajke o devojčici i tri medveda – jedna je supa bila suviše vruća, druga suviše hladna a treća je bila kako treba; jedan je krevet bio suviše tvrd, drugi suviše mekan a treći kako treba. U tome „kako treba“ je sav smisao  našeg grada. I to „kako treba“ možemo samo mi da odredimo jer ga mi i koristimo i nama služi.
 
U baroknom i klasicističkom gradu ulice i parkovi su najvažniji. Oni čine gradski život, dovode građanina do svih važnih javnih objekata i usmeravaju ga dalje. Ulice sa drvoredima koje stižu do parkova i ulice sa drvoredima koje počinju od tih istih parkova – to je jedan od mogućih opisa Pančeva. Da, i kuće, ne višlje od najviših krošnji drveća ,gde jedino crkveni tornjevi i fabrički dimnjaci štrče i oblikuju kontru grada na horizontu. Naš grad i danas tako izgleda, odnosno nova visoka zdanja ne sakrivaju dominantne elemente grada koji su formirali konturu grada. To govori da su ovaj grad do danas projektovali gradili ljudi koji vole ovaj grad i imaju mere, gde je ovo drugo presudno.
 
I sva naša sela imaju ulice sa drvoredima i park da bi se klima ublažila i da bi se svilena buba gajila jer je tako Carstvo, nekad davno, odredilo. Carstva, buba i svile nema odavno ali su parkovi ostali i to je najvažnije.
 
Kada se šetamo gradom moguće je obići ceo grad u krug kroz parkove i bulevare (bulevar je ulica sa drvoredima, praktično i bulevar je linearni park). Možda sama šetnja danas i ne izgleda tako li plan grada to govori sasvim jasno. Stanje ulica i karta se daju lako usaglasiti , naravno u bolju stranu. Zato je važno saditi drveće po gradskim ulicama i uređivati i razvijati parkove i zelene površine koje postoje a koje su možda nekada bile parkovi ili su trebale da budu ili imaju potencija da to postanu. Drveće čini grad prijatnim možda i više od ljudi.
 
U prvom redu naš najveći park su obale Tamiša. Naš kej od mosta do brodogradilišta i do ulice Kej Radoja Dakića i Dama je urećena parkovska teritorija koja se i dalje doteruje,uređuje i razvija.Polako ali sigurno, jer drugačije i ne valja. No postoji i drugi deo iste obale – od mosta do željezničkog mosta. To je takođe izuzetno značajna parkovska celina koju svi mi doživljavamo više kao močvaru. No, izgled vara , to je daleko više od močvare. Sada to je prostor gde se izliva Tamiš kada je visoka voda i klizalište i hokejaški teren kad je zima baš hladna i kad mraz stegne. Prostor gde se Tamiš izliva čuva grad i vrlo je koristan i za grad i za biljni i životinjski svet koji se tu nastanjuje. To sve treba sačuvati ali i napraviti staze i neke montažne objekte da bi taj izuzetno živopisni prostor bio ispunjen ljudima cele godine. Netaknuta priroda u samom gradu je velika retkost i to je plus koji se mora iskoristiti.Čitavo uređenje te parkovske teritorije je izuzetno interesna tema s obzirom da se ova parkovska zona naslanja i na Preobražensku Crkvu – biser naše gradske arhitekture i spomenik kulture. Kako bi to bila interesantna staza za šetnju –od željezničkog mosta do brodogradilišta.
 
Nekoliko celina spojenih u jedno celo, pretakanje prostora jednog u drugi, mnoštvo sadržaja i doživljaja. I zamislite sve to bez pecaroških čizama. Dobro zvuči, zar ne?
 
Posebna parkovska celine ( u kojoj su i naša izvorišta vode) se nalazi sa druge strane Tamiša. Od kula (koje su spomenik arhitekture i kulture najvišeg ranga) na ušću Tamiša u Dunav sve do Železničkog mosta.
To je takođe danas močvara kubici i tako divlje i prirodno treba da ostane jer je to i prirodni rezervat za mnogo biljaka i životinja. Tamiš je zimovnik za labudove, a ima li plemenitije ptice od labuda?
 
Ideja marine za čamce na ušću Dunava u Tamiš (tako je ipak pravilnije) postoji odavno i vredelo bi ideju opet oživeti.Možda bi vredelo probati sa mirnom, marinom za Pančevce i njihove čamce, prostor oslobođen lažnog luksuza i taštine, nešto onako naše, diskretno.Marina mora biti logični nastavak grada, prostor gradskog kontinuiteta i sklada koji formom, stilom, logikom, funkcijom, materijalima, arhitektonskim elementima i lepotom predstavlja deo grada a ne egzibicija pohlepe,taštine i ispraznosti.Šarm se, ipak, novcem ne kupuje. Ili ga imaš ili ne, a mi ga imamo.Takvi smo po celom telu, što bi rekli kao onomad.
 
Ova parkovka celina se pruža od Tamiša do novog puta iz Beograda. Ogroman prostor i veliki potencijal. Normalno, našlo bi se tu mesta i za gradnju trajnih objekata ali to je malo veći posao ne samo da se isprojektuje i sagradi već i da se definiše pravilan, efikasan i koristan projektni zadatak koji bi se sastavio na osnovu pažljivo sakupljenih svuh ulaznih podataka. Pravilan projektni zadatak je osnov svakog uspešnog projekta a nama Pančevcima ne priliči da budemo neuspešni.
 
Vratimo se na gradsku stranu Tamiša. S druge strane dama, od Pančevačke kapije do Svilare,koja je spomenik arhitekture, možemo imati parkovsku celinu sa stambenim objektima koja se spaja sa Sodarom koja je takođe parkovska celina (sa malo i vrlo mladog drveća). Ali, to zahteva i dobar zadatak i dobar projekat koji ostvaruje ravnotežu između potreba investitora, grada i građana. Od Svilare do novog puta i ulice Žarka Zrenjanina je sada velika neuređena zelena površina. To je veoma veliki prostor koji bi mogao da dobije celo naselje porodičnih kuća (200 kuća) u parku sa sportskim terenima i objektima ugostiteljstva i svim ostalim objektima koji stvaraju udobnost gradskog života. S druge strane puta počinje Topola i potom Vojlovica. Topola je vrlo osetljiva tema i zahteva posebnu analizu. Ali, Vojlovica je biser! Čitavo nekadašnje selo a sad gradsko naselje je jedan veliki park sa širokim ulicama bulevarskog tipa i velikim unutar blokovskim površinama baštama koje bi mogle da se pretvore u gradske bašte (Urban gardening) što bi takođe podiglo nivo kvaliteta života. I potom iz Vojlovice prelazimo na strelište o kome sam već pisao. Obilazni put oko grada koji ide do Knićaninove ulice je takođe opasan zelenom površinom i drvoredima i zahteva parcijalne intervencije i uređenja. Knićaninova ulica je bulevar.Drveće je sada mlado ali narašće. I eto obišli smo ceo grad. Od Knićaninove se lako možemo opet spusti na Tamiš. Sve vreme smo išli po hladovini. Lepa šetnja, častite sebe kada budete imali vremena. 
 
Tu su i naš gradski park kod Muzeja, Narodna Bašta, Barutana i mnogo malih zelenih površina koje čekaju da budu uređene i oplemenjene. 
 
Sve to govori da su ovaj grad pravili ljudi koji su ga voleli. Zašto to menjati?
 
Od istog autora: 

Radonjic
radonjic.jpg

 




Marketing



Najnovije vesti