Staklara
Društvo

PANČEVO - SKRIVENA JEDNOSTAVNOST POSTOJANJA: Šetnja druga

Izvor: 
Miljan Radonjić Ned, 04/08/2019 - 09:15

Kada iz Barutane pređemo prugu i ulicu ulazimo na Strelište. Prvo sa čime se susrećemo je velika zelena površina sa velikim drvećem. Još jedna zelena oaza, neuređena i poprilično zatrpana đubretom i građevinskim šutom. No, očistititi je je tehnički problem ako volja postoji. Volim reči jednog starijeg kolege koje se tiču tehničkih problema – „Kako ćemo to rešiti? Na jedan od poznatih načina.“ Tehnički problem i nije problem. Problem je malodušnost ili nemar... baš kao i lenjost ili glupost, mada se uz sve to lepo uklapa i pohlepa i bahatost.

Na samom početku te zelene oaze se nalazi jedan ne mali objekat žute boje. Verovatno je nekada pripadao željeznici jer njegova boja i oblik asociraju na mnoge željezničke objekte. Zgrada deluje kao pusta. Ali nije. U toj zgradi su prostorije najstarijeg sportskog kluba u Pančevu – Streljačke družine 1813. To je naš najstariji sportski klub. Verovatno je to i jedan od najstarijih sportskih klubova na svetu. Tradicija od više od 200 godina se nigde ne računa u kratku tradiciju. Tužno je da najstariji klub ima prostorije u tako oronulom objektu. S obzirom na to da se tu nalaze prostorije našeg najstarijeg sportskog kluba vredelo bi razmisliti da se zdanje renovira i možda i dogradi (ako treba) i da tu pored prostorija Streljačke družine 1813. bude i muzej sporta grada Pančeva. Sport je nešto u čemu ovaj grad ima rezultate i muzej sporta je potreban kao vaspitna i obrazovna ustanova, kao podsticaj onima koji dolaze i kao izraz zahvalnosti onima koji su bili pre nas i onim velikim sportistima sa kojima delimo ovaj grad u sadašnjosti. Zdanje je suviše lepo da bi propalo, a uz novu namenu zasijalo bi svim sjajem.

 

streljačka družina
streljacka_druzina.jpg

Od zdanja Streljačke družine 1813 ide uska zemljana staza, gotovo paraleleno sa prugom. Čim staza postoji sigurno nekuda i vodi. Sledeći stazu dolazi se do nekoliko porodičnih kuća koje se spolja u opšte ne vide od drveća. Prizor gotovo nestvaran – primer parkovskog naselja prema idejama Ebenezer Hauarda, ali verovatno stvoreno bez znanja da je gospodin Hauard ikada postojao. To pokazuje univerzalnost ideje . Neko je iskoristi, a neko ne. A nekome treba i više od 100 godina da se seti da je ono o čemu je Hauard pisao primenljivo ,korisno i lepo, kao što je sada slučaj u zapadnoj Evropi i  Americi. Eto, mi to imamo, doduše u maloj razmeri, u svome gradu. Sve u tom malom susedstvu je lepo, uređeno i čisto. Jedan papirić na travi tamo nisam video. Kuće nisu ni velike niti luksuzne, ali se vidi da je uloženo puno volje i ljubavi. Prolazeći čuo sam vesele jutarnje razgovore uz kafu i osetio sam se kao uljez. Požurio sam dalje, da ne smetam, zemljanim putem paralelnim s prugom do asfalta i preda mnom je bila Industrija Stakla Pančevo. Pade mi na pamet misao – „Umeti živeti i živeti bogato nije isto.“ Moji sugrađani iz tog vrtnog susedstva su mi vratili osmeh na lice. Potom sam pomislio da grad možda i ne bi bankrotirao ako bi oni dobili tih 200 -300m asfalta. Oni to malo asfalta zaslužuju.

Da, vredi reći da tu u toj šumi ima nekoliko teniskih terena. Odličan izbor za postavljanje terena, moje poštovanje onome ko se setio da ih napravi.

Kao što rekoh, kada sam stigao do asfalta preda mnom se pojavila ISP, nekada velika i jaka fabrika, ponos grada i države, a danas samo oronulo skladište za proizvode koji  nisu opasni, a možda i jesu. Ako ne može da bude ponos grada, neka bar bude skladište za bilo šta što ne izaziva nekakavu sumnju ili strah.

S druge strane, čak i ovakva kakva su danas, zdanja fabrike ISP zaslužuju da budu mnogo  više od skladišnog prostora. Nešto se može obnoviti, nešto srušiti i  nešto novo sagraditi i dobiti atraktivan gradski prostor.Naravno, i u slučaju Staklare važi isto – površina sa projektom vredi više od površine bez projekta. Prepuštanje takvog autentičnog prostora koji je znak grada na volju nekog investitora, sve da je i Pančevac, nije prihvatljivo. Novac suštinski ne rešava ništa. Ideje, planiranje, ukus i kultura rešavaju sve. Malo mozganja bi za pola godine – godinu dalo odgovor šta treba da bude Staklara u vremenu pred nama. Najvažnije od svega da se dimnjaci Staklare moraju sačuvati jer su oni neizostavni deo konture i morfologije grada i to jednakog značaja kao i tornjevi svih naših crkava.

Idući asfalnim putem (jer se on teško može nazvati ulicom) nasuprot ISP se nalaze neke radionice, balon hala, zatvoreni i otvoreni bazen, sportska hala i dva odlična sportska travnata terena. Sve vrlo lepo uređeno i čisto kako i treba. Lepo je videti deo grada gde se nešto čuva i održava. No, glavni razlog mog prelaska pruge je bila bara – jezero iza hale sportova.Drug mi je pričao da je u tom jezeru,kao dečak, pre 40 i više godina pecao i vraćao se kući sa ulovom.Takođe mi je rekao da tog jezera više nema. Morao sam to da proverim.

 

Mostic
mstic.jpg

Da, jezera, kao što i sami znate, nema. Ali, vode ima i dalje i to je sigurno jer sva ta lepa zelena oaza ne bi ni mogla da postoji bez vode.20 metara iza hale trava je pokošena a potom počinje visoka trava i šiblje i drveće kroz koje je teško proći. Na svu sreću probijena je betonska staza metra širine koja spaja halu i ulicu iza hale. Prošao sam tuda verujući da je pristup nekadašnjem jezeru sa te strane mnogo lakši. I jeste, jer je tu sve poravnato da bi se lakše bacao građevinski šut i svako  drugo đubre. I pored toga što je jezero zatrpano šutom, priroda je tu odnela pobedu nad čovekom i verujem da će tako ostati.Još više verujem da će i čovek pomoći da priroda zasija u svom pređašnjem sjaju. Iako vode nema na površini, ona je ispod jer da je nema ne bi toliko sve zeleno bilo i ne bi bilo toliko trske. Ovde nije reč o maloj površini već o nekoliko hektara zemlje sa jezerom, o malom prirodnom rezervatu koji utiče pozitivno na mikroklimat naselja Strelište i čitavog grada. Na žalost, danas mnogo manje nego pre 40 godina.

Ipak,vegetacija je i dalje bujna i to uliva nadu. Pre nekoliko godina tu je trebalo da se napravi neko dečije igralište i mučilo se od srede do petka al' se nije maklo dalje od početka, na žalost, spletom raznih subjektivnih i objektivnih okolnosti kao takvih, a i šire.

 

Bara
bara.jpg

Ova prirodna oaza bi trebalo to i da bude. Očistiti nataloženo blato, đubre i šut i voda bi se ponovo pojavila i udolina bi se opet ispunila vodom. Potom bi se pojavile barske ptice a potom i ribe, mada je redosled ipak obrnut. No, bitno je da ih bude, redosled je i tako tehničko pitanje.

Nekoliko staza do jezera, jedna staza oko jezera, jedan ili dva kafea oko jezera i kvalitet života za veliki broj ljudi bi se trenutno promenio na bolje. Prirodu tu treba što manje dirati i samo joj pomoći da sve uradi sama. Čitav taj prostor deluje veoma umirujuće i sada ali kada bude uređeno, to će biti osećanje mira koje danas ne znamo. Naravno,potrebno je posaditi mnogo vrba, breza i topola, ali bez geometrijskog reda da sve izgleda kao prava šuma. Prosto – neka bude šuma i jezero u šumi!

Verovatno će to uskoro tako i izgledati. Zašto u to sumnjati? Lepota prirode je važna i služi čoveku, to svako zna kao što i zna kako se  na engleskom kaže „ Koja je tvoja krvna grupa?“. Ko u čuda veruje taj čuda i stvara. Ostali se susreću sa nerešivim tehničkim problemima ili formiraju komisije da problem nikada ne bi bio ni rešen.

Ovo me je podsetilo da vredi prošetati i do sportskog centra i Peskane...

 

Od istog autora: 

 

Radonjic
radonjic.jpg

 




Marketing



Najnovije vesti