Na sportski centar „preko nadvožnjaka“ nisam kročio 33 godine. Posle sportske povrede posvetio sam se nečem drugom i stari dobri PRC (tako smo ga nekad mi zvali) je prešao među uspomene i nije bilo potrebe da tamo idem.
Krenuo sam na „sportski“ istim putem kao i nekad, ulicom Oslobođenja. Ulica Oslobođenja je prelepi široki bulevar sa dvostrukim drvoredima. Bogatstvo Pančeva i jesu naši bulevari – ulice sa drvoredima sa obe strane. Bogatstvo koje ne treba odbaciti. To je jedna od retki ulica u gradu koja može da doživi rekonstrukciju po pitanju stambenog fonda i da stare prizemne kuće budu zamenjene trospratnim ili četvorospratnim kućama za višeporodično stanovanje  ali bez onih tragičnih i karikaturalnih potkrovlja u dva nivoa sa monstruoznim krovovim  a koje arhitektura ne poznaje. No, i o tome neki drugi put malo više, sada to nije tema.

Sada sam tek shvatio šta znači vreme i kolika je moć vremena. Ranije, drveće u Dudari, parku oko željezničke stanice Predgrađe je bilo malo veće od mene. Danas to je šuma. Lepa šuma. Pošto je šuma,možda se zato trava i ne kosi a trava je tolika da se retke klupe jedva vide. Trava se uvek može pokositi a bitno je da je Dudara ozbiljna parkovska površina. Stara zemljana staza kroz Dudaru kojom se išlo na „sportski“ je još tu, jednako široka kao i pre. Uspomene… „kad bejah mlad i lak.“ Prugu sam prešao na istom mestu kao i pre ali pažljivo nego pre trideset i više godina jer dans vozovi idu mnogo ređe nego tada. Nekada smo čekali da prećemo prugu i po 20 minuta. Preko pruge pa staza pored Peskane i mala kapija kuda se ulazilo na „Sportski“. Ponadao sam se da je kapija još tu ali nje više nema.

Morao sam okolo da idem i nije mi bilo žao. Ograda je sada bolja nego pre, preko 2m visine a sa unutrašnje strane obrasla uredno održavanom živom ogradom. Videti šta je iza ograde je gotovo nemoguće. Ulazak na „sportski“ je bio za mene pravo oduševljenje. Drveće veliko,hladovina. U neka prećašnja vremena hladovine je bilo jedino ispod tribina. Danas je druga priča. Staza oko „sportskog“ je sada tartan, trava ošišana, sve čisto i uredno.Obišao sam sportski uzduž i popreko i video samo 4 kesice od nekih slatkiša i jednu,bačenu, plastičnu bocu za vodu. Pikavaca od cigareta gotovo i da nema. Najvažnije, bilo je puno ljudi raznog uzrasta koji se bave sportom. „Sportski“ je opravdao sva nadanja onih koji su ga pravili . To je primer uspešnog planiranja i kontinualnog rada. Rezultat se čekao ali je i ostvaren. To je ono čime se možemo ponositi. Koliko sam čuo, „sportski“ već dugo vremena vode sportisti i to je razlog zašto je to uspešan i rezultativan projekat u vremenu. Bilo bi korisno da tako bude i u buduće. Menadžer zna šta je menadžment ali sportista zna šta je sport a to je u ovom slučaju presudno.  

Ranije,najstrašnija stvar koja je mogla da se desi na „sportskom“  je bila da nam lopta odleti u Peskanu. To je značilo da će neko morati da pliva po loptu. Sećam se nekog starog „smederevca“ koji je virio iz vode. Tada sam se pitao koji je genije bacio stari šporet u jezero. Nešto mi govori da bi danas u Peskani moglo da se nađe više starih šporeta a možda i po neki frižider i veš mašina. I danas je najstrašnija stvar da ti lopta odleti u Peskanu ali ne zato što će neko morati da pliva po loptu već zato što je sada gotovo nemoguće spustuti se niz padinu jer je obrasla trskom i svakojakim biljkama i zato što sada kada lopta tamo padne u opšte se ne vidi od visoke trske.Odrediti mesto gde se lopta nalazi je 7,5% lakši posao nego naći iglu u plastu sena. Sada je i gore ako ti lopta odleti u Peskanu, moraš da imaš rezervnu da bi nastavio igru.Na loptu koja je odletela u Peskanu sada možeš da zaboraviš.

Ali, glavni razlog mog dolaska je bila upravo Peskana. Čuo sam da i tamo odavno više nema vode i to me je rastužilo. Na sreću to nije istina. Vode ima i vidi se. Površina nije velika ali postoji. Peskana je naše prirodnoj jezero. Kažu ljudi da tu postoje čak tri prirodna izvora vode.  Nekada to je bila velika vodena površina, možda i veća od 2 hektara. Danas vodena površina zauzima jedva 2 ara, ako ima i toliko. Trska je prekrila  gotovo sve. Trska je,u stvari veoma korisna, ona je prirodni prečišćivač. Sve je zeleno i bujno ali se graćevinski đut i ćubre vide. Verovatno je izgled veoma tragičan zimi kada se priroda umiri i kada svako đubre u Peskani pokaže svoje lice. Sada je prizor gotovo romantičan. Ali, bio bi mnogo lepši da je vodena površina velika i da se drveće ogleda u mirnoj vodi, da ima ribe i da ima barskih ptica. Peskana je danas jedan od zapuštenih i odbačenih bisera Pančeva i mikroklima grada zbog toga strada. Još uvek se to može obnoviti i može postati znak grada. Ja nikada nisam „sportski“ i Peskanu posmatrao odvojeno. Za mene je to uvek bilo jedno celo. Verujem da će to uskoro i postati. 

Na sportski centar „preko nadvožnjaka“ nisam kročio 33 godine. Posle sportske povrede posvetio sam se nečem drugom i stari dobri PRC (tako smo ga nekad mi zvali) je prešao među uspomene i nije bilo potrebe da tamo idem.
Krenuo sam na „sportski“ istim putem kao i nekad, ulicom Oslobođenja.Ulica Oslobođenja je prelepi široki bulevar sa dvostrukim drvoredima.Bogatstvo Pančeva i jesu naši bulevari – ulice sa drvoredima sa obe strane.Bogatstvo koje ne treba odbaciti. To je jedna od retki ulica u gradu koja može da doživi rekonstrukciju po pitanju stambenog fonda i da stare prizemne kuće budu zamenjene trospratnim ili četvorospratnim kućama za višeporodično stanovanje  ali bez onih tragičnih i karikaturalnih potkrovlja u dva nivoa sa monstruoznim krovovima koje arhitektura ne poznaje.No, i o tome neki drugi put malo više, sada to nije tema.