Aleksandar Stojkovic
Društvo

Razgovor s povodom – Aleksandar Stojković: Fotograf treba da beleži trenutke istine za večnost

Pančevo, Ned, 19/08/2018 - 14:40
Suzana Prvulj

„Let There Be Rock” je četvrta samostalna izložba pančevačkog foto-reportera Aleksandra Stojkovića i predstavlja retrospektivu njegovog rada na rok fotografiji u poslednjih pet godina. Ova izložba otvoriće „FreeDom art” festival, u četvrtak, 23. avgusta.

Tim povodom, sa Stojkovićem smo razgovarali o njegovim počecima bavljenja ovom umetnošću, profesionalnom angažovanju, fotografskoj opremi, ali svakako i o predstojećoj izložbi.

Kada se pojavila želja za stvaranjem fotografija?

Moj otac je bio nastavnik tehničkog, a u kupatilu je imao malu laboratoriju u kojoj je pravio fotografije. Imao sam šest godina kada sam prvi put razvio fotografiju, baš u tom kupatilu i zaljubio se u činjenicu da iz belog papira nastaje slika. Fotohemijski proces je bio presudan, ali mene je svakako zanimalo i kako doći do njega. Počeo sam da eksploatišem očev aparat, a onda sam jednog dana za rođendan dobio Smenu 8M, aparat koji se kupovao na kiosku, a koštao je manje od dve kutije cigareta. Njime sam uspeo da napravim prve fotografije.

U kasnijem periodu, kakvom opremom si se služio?

Do samog početka profesionalnog bavljenja fotografijom, nisam imao dobar aparat. Igrom slučaja, 1991. godine, zaposlio sam se u Univerzalovoj foto laboratoriji, naučio zanat i za dva meseca sam postao šef smene. Tada su plate bile visoke i mogao sam da priuštim prvi Nikormat. Zatim sam menjao aparate, sve do 1998. godine, kada sam rešio da se ne bavim fotografijom. Tada sam rasprodao svih 12 modela koje sam imao.

 

Šta te je navelo da napraviš pauzu u radu od čak jedanaest godina?

Nisam mogao da se pomirim s tim da ljudi na fotografe gledaju kao na lopove. A i kako ne bi, kad odeš na svadbu, a kojekakvi likovi ti uvale 20 fotki. Kome treba 20 fotki sa svadbe? Bio sam razočaran stavom javnosti prema fotografiji, kič je proglašavan velikim fotografskim dostignućem, a u tome za mene nije bilo mesta.

 

preko_pruge.jpg

 

Kako je izgledao povratak profesiji?

Prihvatio sam poziv Foto Bate 2010. godine i radio sam s njim. U roku od mesec dana prisetio sam se celokupnog znanja, i to je probudilo „zver” u meni. Nije mi bilo dovoljno da pravim pozirane fotografije, već sam pokušavao na svakim događajima da pronađem nešto zanimljivo i ono što ja prepoznajem kao svrhu fotografije. Već naredne godine sam uzeo dozvoljen minus i kupio nov aparat, a platio sam ga celih 100 evra. Njime sam se služio do kraja 2013. godine. Nakon toga, kolega Goran Šinik mi je ponudio da otkupim njegov aparat, i to tako da mu platim, kada budem imao para. Ogromnu uslugu mi je učinio i Goran Nikolić od koga sam se redovno „grebao” objektive.

 

Baviš se novinskom fotografijom, ali i novinarstvom. Koji put te je doveo do toga?

Bogdan Petrov je uticao na taj put, poznavao sam ga odmalena. Boca je tokom devedesetih godina radio u „Libertatei”, a u tom periodu su na lokalu formirane „Nedeljne pančevačke novine”. Pošto on nije bio zainteresovan da radi tamo, preporučio je mene. U tom listu sam napravio prve reporterske, ali i prve novinarske korake. Redakcija je bila mala i često je postojala potreba za pisanjem vesti, a pošto sam dobro ispekao zanat, bilo je perioda kada sam proizvodio i polovinu novinskog sadržaja. Kasnije je Boca počeo da radi u „Pančevcu”, a ja sam ga tamo menjao kada je za tim bilo potrebe.

Boca je opet odigrao ključnu ulogu u mom povratku. Te 2011. godine pozvao me je da ga menjam u „Pančevcu” dok je on na odmoru. Prva reportaža koja je u tom mom povratku bila objavljena je sa „Žetelačkih dana” u Vojlovici. I danas posećujem tu manifestaciju, ona predstavlja sećanje na moje ponovno rođenje. Decembra 2014. godine, Aleksandar Tokin je došao na divnu ideju da napravimo veb sajt koji će se baviti lokalnim informisanjem. To je „013info”, tu sam i danas.

 

Bogdan Petrov i Aleksandar Stojkovic
Bogdan Petrov i Aleksandar Stojković, printskrin (1993)
boca_i_sasa.jpg

 

Sarađuješ i sa Domom omladine Pančevo. Otkad?

Sve je počelo 2015. godine. Prvo su me angažovali da fotografišem premijeru pozorišne predstave, pa prvi „FreeDom art” festival, a onda je direktorka, Marija Jević, rešila da mi ponudi godišnji ugovor. Meni je izuzetno drago zbog toga što Dom omladine u pitanju, jer nema komercijalan program koji ja inače ne volim. Tako je Dom postao moja druga kuća.

Ukoliko posmatramo tvoj rad, nemoguće je da ne spomenemo scenske fotografije. Šta one predstavljaju za tebe?

Scena je za fotografa švedski sto, sve je tu, samo treba izabrati ono što ti je po ukusu. Svetlo je namešteno, ljudi su svesni da će biti fotografisani. Meni je to prilično lako da radim. U tome sam pronašao sebe. Volim portete, sport i akciju, a na sceni je sve to obuhvaćeno. U takvoj fotografiji tražim emociju i momente. Nije mi bitna vrhunska tehnička realizacija. Nekim ljudima se dopada to što radim, a nekim ne. To je dobro, jer najgora je ravnodušnost.

 

Detalj iz predstave
Detalj iz pozorišne predstave
predstava_zaba.jpg

 

Kako po tvom mišljenju digitalizacija utiče na fotografe?

Digitalizacija je svima pružila priliku da prave fotografiju. Kada su mobilni telefoni dostigli visok tehnološki nivo da mogu da proizvedu solidnu sliku, svako je postao fotograf. To nije loše. Pre dvadesetak godina sam pomislio kako se gubi potreba za tom profesijom. Zapravo i nema potrebe za njom, onakvom kakvom se danas predstavlja. Pozirane fotografije na svadbama i sličnim događajima gotovo svako može da napravi. Ja smatram da je to rad za amatera. Posao fotografa je da beleži trenutke istine za večnost. Ipak, s druge strane, dešava se i da amateri prave bolje fotografije od profesionalaca, jer su rasterećeni. Oni koji moraju da donesu fotografiju s događaja, često propuštaju ono što se dešava na marginama. Na to često ukazujem mladima koji tek počinju da se bave fotografijom. Svakako, bitan je i talenat i posvećenost. Sada kad svi možemo time da se bavimo, trebalo bi da vidimo ko pravi bolje fotografije, taj izazov sam sebi postavio. Ne radi se o pukoj tehnici, boje i oštrina nisu presudne. Mislim da svrha fotografije nije u tome da sve bude perfektno, već da prikaže atmosferu i momente.

Koji događaj tokom rada je ostavio jak utisak na tebe?

Ja sam čovek koji se plaši visine. Jednom prilikom je nekadašnji gradonačelnik Pančeva, Pavle Radanov, puštao u rad sat na katoličkoj crkvi, koji se nalazi na oko 25 metara visine. Do njega se stizalo kroz splet merdevina, uzverao sam se sa aparatom, napravio fotografiju i sišao. Tek tada sam shvatio šta sam uradio. Kada radim, zaboravim na sve. Takođe, ulazio sam u požare i fotografisao sam demonstracije devedesetih godina. To mi je pomoglo da se odlično snalazim u masi, a od velike je važnosti.

Predstoji nam izložba tvojih rok fotografija. Kad i gde su one nastajale?

Fotografije koje će biti izložene pravljene su od 2013. godine, pa do danas, a nastajale su u Pančevu, okolini i u Beogradu. Nemam sredstava, ali ni vremena da putujem.

 

Joel Hoekstra
Joel Hoekstra gitarista Whitesnake-a
izlozba_3.jpg

 

Koliko će fotografija biti izloženo i kako je tekao proces selekcije?

Prvi izbor uključio je čak 205 fotografija, prilikom druge selekcije odabrao sam 95, zatim smanjio na 66 slika, a biće izloženo 50 fotografija. Odabir je bio težak zbog toga što sam želeo da pomirim određene stvari. Fotografije moraju da predstavljaju rokenrol onakav kakav je zaista, da prikažu emociju. Takođe, želeo sam da se pored poznatih izvođača kao što su Koverdejl, Bajaga, Đule, Gale iz Kerbera, Neša iz Galije, pojave pančevački muzičari. Volim da podržim i klince koji se bave autorskom muzikom i koji sviraju na instrumentima koji ne koštaju mnogo. Mislim da oni održavaju rokenrol živim, iako mnogi tvrde da je umro.

Aleksandar Stojković rođen je u Pančevu, 1970. godine. Njegove fotografije objavljivane su u gotovo svim domaćim novinskim i internet izdanjima, ali i u svetski poznatim časopisima „Rolling Stone” i „L’Europeo”.

Pančevo izložba fotografija Dom omladine Pančevo Aleksandar Stojković


Marketing

Najnovije vesti