Foto: Pixabay
Društvo

Svetski dan mentalnog zdravlja: Sprečavanje diskriminacije i borba sa predrasudama

Izvor: 
Mondo/Centra za psihoedukaciju Pon, 10/10/2016 - 13:38

Mentalni poremećaji se mogu javiti kod ljudi svih profesija, nivoa obrazovanja, nivoa prihoda i kultura. Na mentalne poremećaje niko nije imun.

Mentalni poremećaji odlikuju se izmenama u mišljenju, raspoloženju ili ponašanju (ili nekom kombinacijom ovih elemenata), koji su udruženi sa nelagodnošću i poremećenim funkcionisanjem, najčešće tokom dužeg vremenskog perioda. Simptomi mentalnih poremećaja variraju od blagih do veoma ozbiljnih, što zavisi od vrste mentalnog poremećaja, same osobe, njene porodice i socioekonomskog okruženja.

Tokom života, svaka osoba iskusi osećanje izolovanosti, usamljenosti ili emocionalne nelagodnosti. Ovo su, najčešće, normalne, kratkotrajne reakcije na teške situacije, pre nego simptomi mentalnih poremećaja. Ljudi uče da izlaze na kraj sa teškim osećanjima, kao što to čine i sa teškim situacijama. Međutim, u nekim slučajevima, trajanje i jačina bolnih osećanja ili izmenjenih obrazaca mišljenja mogu ozbiljno uticati na svakodnevni život osobe. Uobičajeni odbrambeni mehanizmi više nisu dovoljni, i ovim ljudima može postati potrebna pomoć da povrate ravnotežu i da se vrate na nivo punog funkcionisanja.

Mentalno zdravlje je bitno za svakodnevni život, isto koliko i fizičko zdravlje. Štaviše, ona se prožimaju. Osobe sa telesnim zdravstvenim problemima često osećaju napetost ili neraspoloženje. Osobe sa mentalnim poremećajima često razvijaju telesne simptome ili bolesti (npr. gubitak telesne težine). Uopšte, osećanja, stavovi i misaoni obrasci snažno utiču na doživljavanje sopstvenog telesnog zdravlja ili bolesti, i mogu uticati kako na tok bolesti tako i na uspešnost lečenja. Takođe, treba znati da se više mentalnih poremećaja mogu javljati i zajedno. Na primer, osoba može istovremeno biti depresivna i imati neki od anksioznih poremećaja.

Statistički podaci Svetske zdravstvene organizacije, istraživanje od 2004. do 2008. godine na uzorku od 5.000 ljudi iz Evrope (640 iz Srbije) pokazuju da 24 odsto populacije pati od anksioznih poremećaja, 12 odsto od agorafobije (strah od otvorenog prostora) i svaka deseta osoba pati od napada panike. Istraživanje koje je trajalo od 1997. do 2007. godine ukazuje na to da se svaka druga osoba u Srbiji ne oseća dobro i pati od blagih simptoma depresije. Kod 4,4 odsto žena i 2,4 odsto muškaraca je dijagnostifikovana depresija, 55,8 odsto građana Srbije je prijavilo teskobu, napor i umor. 

Istraživanja sugerišu da su mentalni poremećaji rezultat složene interakcije genetskih, bioloških faktora, kao i faktora ličnosti i sredine. Međutim, mozak je završni put za kontrolu ponašanja, razmišljanja, raspoloženja. U ovom trenutku, veze između specifičnih vidova izmenjenog moždanog funkcionisanja i pojedinih mentalnih poremećaja nisu u potpunosti razjašnjene.

Kod većine mentalnih poremećaja uočeno je njihovo češće pojavljivanje kod članova bliže porodice obolelog, što sugeriše genetsku osnovu poremećaja. Dokazi proistekli iz nekih istraživanja ukazuju da specifični genetski faktori koji utiču na moždanu hemiju, doprinose pojavi i napredovanju mentalnih poremećaja. Međutim, sve je više dokaza da promene u moždanom funkcionisanju mogu da se jave i kao odgovor na faktore sredine, kao što su: traumatsko iskustvo, hroničan stres ili različite vrste lišavanja. Drugim rečima, interakcija između moždane biologije i proživljenih iskustava je, po svemu sudeći, dvosmerna.

Iz razloga koji mogu biti biološki, psihosocijalni, ili i jedni i drugi, pol i starosno doba utiču na stope mentalnih poremećaja. Sredinski faktori, kao što su porodična situacija, pritisci i izazovi na radnom mestu, socioekonomski status osobe, mogu ubrzati pojavu bolesti ili njeno pogoršanje. Izbor životnih stilova (npr. zloupotreba psihoaktivnih supstanci) i naučeni obrasci mišljenja i ponašanja mogu uticati na pojavu, tok i ishod mentalnog poremećaja.

Većina ljudi sa mentalnim poremećajima suočavaju se sa stigmom mentalnog bolesnika i posledičnom diskriminacijom. Proizašla iz praznoverja, nedostatka znanja i saosećajnosti, stigma i diskriminacija su se javljale kroz celu istoriju. One rezultiraju uopštavanjima, strahom, osramoćenošću, besom, izbegavanjem. Stigma i diskriminacija čine da ljudi ćute o svojoj bolesti. Zbog toga često i odlažu traženje lekarske pomoći, izbegavaju da se pridržavaju preporučenog režima lečenja, kao što izbegavaju da dele svoju zabrinutost sa porodicom, prijateljima, kolegama, lekarima... iz straha od osude.

Jedan od prioritetnih ciljeva psihijatrije danas u svetu jeste borba protiv stigme pridružene mentalnim poremećajima i sprečavanje diskriminacije. Obrazovanje javnosti o mentalnim poremećajima je prvi korak ka smanjivanju stigme, koji istovremeno ohrabruje veće prihvatanje i razumevanje mentalnih poremećaja.

 

Najnovije vesti