Kao treptaj oka

„Ako ne možeš da odlučiš ko si ti zapravoˮ, veli Marcijal, „na kraju od tebe neće biti ništaˮ. Takvo razmišljanje pravda i objašnjava filozofsku tradiciju koja je u činu samospoznaje videla vrhunac ljudskog misaonog pregnuća. Na hramu u Delfima jasno je bio istaknut natpis „spoznaj samog sebeˮ. Dakle, već su drevni Grci, u osvit čovečanstva, shvatili da je problem identiteta ključ koji razotkriva tajne univerzuma. Ako spoznaš svoju dušu, spoznao si čitav svet. Međutim, savremena industrija zabave, ili svet kao Diznilend, veliča masovne vrednosti i odbacuje bilo kakav oblik duhovnog poniranja, asketskog tihovanja. Hiperbrza razmena informacija, nekvalitetno, vulgarno i senzacionalističko novinarstvo, virtuelni kavezi i socijalne mreže otupljuju čovekov poriv ka samospoznaji. Božanskom u nama rekli smo odavno laku noć.

Ovo je vreme gde uopšte više nije važno šta govorimo, jer suštinski svi pričamo samo o jednoj stvari. Kategorije su mrtve, granice između različitih sfera ljudske misli postaju nebitne. Sve je povezano sa svim drugim, upleteno, umršeno, zakukuljeno, zbijeno. Danas je zakon tržišta postavio nove granice ljudskoj misli. Sve se posmatra iz ugla dobiti i potražnje. Ukoliko niste tržišno orijentisani lako gubite na važnosti. Niko se više ne potresa zbog velikih mudrosti, dobre su prosečne izjave, samo ako prodiru do najšireg auditorijuma i ukoliko stvaraju veliku potražnju.

Samospoznaja je gorak i turoban proces, ispunjen velikim odricanjima. Zato se samo najhrabriji, a njih je u celokupnoj istoriji čovečanstva bilo tek nekolicina (Isus, Buda, Sokrat, Lao Ce, Konfučije…) odvažuju na taj korak. Naravno, postoji još jedan bitan razlog zbog koga se odvraća pogled od ponora soptvene duše i njega iznosi veliki Gete: „Istina protivreči našoj prirodi, a zabluda ne, i to iz vrlo jednostavnog razloga: istina zahteva da uvidimo kako smo ograničeni, a zabluda nam laska da smo na ovaj ili onaj način neograničeniˮ.

Šta je u prvom planu današnjeg čoveka: potreba da bude viđen, da ga svekolika javnost zapazi i posmatra. Postoji jedna fina grčka reč koja označava takvo stanje duha, a to je agon. Njeno puno značenje lepo je protumačio istoriograf Burkhart i ono glasi: sve što se odigrava pred očima javnosti. Mi smo ovaj model života nasledili od starih Grka. Važno je ono što se širi urbi et orbi: vest, uspeh, ime, slava, čast, politika i spektakl. Sve što se reflektuje ka spolja ima prioritet, dignitet. Čovek svoju snagu mora da preoblikuje prema javnosti, da pažljivo igra svoju ulogu, jer je to jedino bitno: pred drugima se pojaviti u što boljem izdanju. Međutim, u prirodi, tišini, samoći, mi imamo priliku da naučimo da čovek može posmatrajući samo jedan cvet doživeti presudne trenutke postojanja.

Današnji svet je orijentisan na pobedu i uspeh. Pojam pobede i poraza nema više nikakve veze sa izvornim hrišćanskim značenjem, već, naprotiv, sugeriše ogoljeni atavizam, borbu bez skrupula, pravila i bilo kakvih etičkih postulata. Sve reklame upućuju na to – budi prvi, najbolji, najpoželjniji, ne dopusti da te bilo ko pretekne. Samo sve to ima svoje prirodne granice. I najveći pobednici moraju jednoga dana da napuste ovaj svet, i to praznih šaka. Ima jedna lepa priča iz starog Beograda koja svedoči ovoj tezi u prilog. Naime, kada su sahranjivali Luku Ćelovića, najbogatijeg čoveka u prestonici svoga vremena, pogrebna povorka sa vladikama na čelu išla je ulicom Kralja Milana. Najednom se ispred svih prisutnih pojavio odrpanac, podigao ruke i rekao: „Stanite ljudi!“

„Šta hoćeš?“ – upita ga vladika.

„Hoću da vidim šta Luka Ćelović nosi sa sobom na onaj svet“ – rekao je on.

Ni jednu ovozemaljsku pobedu niko nije sa sobom poneo u večnost, ni jedan zamak, sef sa novcem, ostrvo ili jahtu. Bila je to samo varljiva taština i pokušaj da budemo nešto više no ljudi. A sve to traje samo koliko treptaj oka.

Piše: Nemanja Rotar – „Ako ne možeš da odlučiš ko si ti zapravoˮ, veli Marcijal, „na kraju od tebe neće biti ništaˮ. Takvo razmišljanje pravda i objašnjava filozofsku tradiciju koja je u činu samospoznaje videla vrhunac ljudskog misaonog pregnuća. Na hramu u Delfima jasno je bio istaknut natpis „spoznaj samog sebeˮ. Dakle, već su drevni Grci, u osvit čovečanstva, shvatili da je problem identiteta ključ koji razotkriva tajne univerzuma. Ako spoznaš svoju dušu, spoznao si čitav svet. Međutim, savremena industrija zabave, ili svet kao Diznilend, veliča masovne vrednosti i odbacuje bilo kakav oblik duhovnog poniranja, asketskog tihovanja. Hiperbrza razmena informacija, nekvalitetno, vulgarno i senzacionalističko novinarstvo, virtuelni kavezi i socijalne mreže otupljuju čovekov poriv ka samospoznaji. Božanskom u nama rekli smo odavno laku noć.