PANČEVCI U DIJASPORI: Maja Poljak, slikarka

Maja Poljak je rođena 1977. godine u Pančevu. Nakon završene srednje Mašinske škole odlazi na studije slikarstva na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Iako je njena umetnička karijera u Srbiji krenula uzlaznom putanjom o čemu svedoče i brojna priznanja, ona ipak odlazi iz Srbije da bi proširila svoje vidike. Prva stanica je bio Bahrein, zatim Abu Dabi gde je, kako ona kaže, pronašla svoju oazu mira. Kakav je životu u ovoj, po svemu različitoj zemlji od Srbije, čime se sve konkretno bavi i kako provodi život u Abu Dabiju, specijalno za 013info ispričala je Maja Poljak.

Kakve vas uspomene vežu za rodni grad?

 –  Za grad Pančevo me uglavnom vežu lepe uspomene. Mislim da jedan grad i duh toga grada čine ljudi, a pojedini su još uvek na neki način sastavni deo mog života, jer su to prijateljstva koja se pamte i traju bez obzira na geografsku udaljenost. Završila sam srednju Mašinsku školu, smer – Tehičar numeričkog upravljanja mašinama, a koju sam upisala sticajem okolnosti nakon neuspelog pokušaja da upišem Gimnaziju, jer mi je na prijemnom ispitu iz matematike “nekim čudom” zafalilo pola boda. Verujem da nam se sve u životu dešava sa određenim razlogom, a u mom slučaju gotovo ništa nije išlo pravolinijski. Bio je to period kada sam mnogo čitala, radila na sebi, pohađala časove stranog jezika, igrala folklor, svirala gitaru… Pamtim lepe trenutke i pesme, koje su obeležile taj period mog života, dugogodišnja prijateljstva, kako sa kolegama tako i profesorima, među kojima bih izdvojila Milorada Ilića. U srednjoj školi moj talenat za crtanje je takođe isplivao na površinu na času likovnog kada nam je bila zadata tema strip. Negde u istom periodu sam se opredelila za studije slikarstva na Likovnoj akademiji u Beogradu (današnjem Fakultetu Likovnih Umetnosti) i nošena tom idejom krenula sam u školu crtanja i slikanja…

Čime se trenutno bavite i kada je počelo vaše interesovanje za slikarstvo?

 – Okrenuta sam porodici i svakodnevnom radu na polju umetnosti. Osnovna sredstva mog likovnog izražavanja su slika i crtež. Učestvovala sam samostalno kao i na grupnim izložbama u našoj zemlji i inostranstvu, a poslednjih godina pretežno u Emiratima, gde sam dobila drugu nagradu za najboljeg regionalnog solo izlagača u okviru sajma umetnosti u Dubaiju ‘World Art Dubai 2017’, koja je osma nagrada u mojoj umetničkoj karijeri… Poslednjih godina se bavim i fotografijom. Moje interesovanje za slikarstvo počelo je još od detinjstva, jer sam odrasla u umetničkom okruženju. Pored oca Nikole i strica Pere, slikara i muzičara, nekako je bilo prirodno da i ja počnem da slikam i sviram. I otac i stric su bili jedni od osnivača likovne grupe Franjo Radočaj, a zatim i članovi Starčevačkih tamburaša, da bi moj stric Pera Poljak poslednjih godina svog života ličnim zalaganjem oživeo taj duh u Starčevu i osnovao omladinski tamburaški orkestar „Neolit“. Još kao dete sam imala veliku ljubav prema prirodi i banatskoj ravnici. Vezana sam emotivno za Starčevo u kome sam odrasla, kao i za svoju porodicu i prijatelje. Veliki deo slobodnog vremena provodila sam družeći se sa prirodom koja je moj veliki izvor inspiracije. Volela sam satima da crtam, šetam i upijam mirise trave i poljskog cveća koje je i danas nezaobilazan motiv u mom slikarstvu. Tu će se naci i bulka i čičak, kao i žitna polja, oranice…Svoje prve slike u tehnici ulja na platnu u abstraktnom stilu naslikala sam kada sam imala deset godina. Inspiracija mi je i tada bila priroda tako da sam boje kombinovala sa suvim grančicama i cvećem koje sam takođe utkala u te dve slike. U osnovnoj školi taj talenat je prepoznao i na njega ukazivao najpre moj učitelj Anton Bata Polak, a kasnije i nastavnik likovnog, akademski slikar Vlastimir Madić. Za Likovnu akademiju sam se pripremala u ateljeu koji je vodio akademski slikar Čedomir Kesić, koga veoma cenim. Atelje je bio u okviru pančevačkog Doma omladine. U tadašnjim uslovima i nemaštini Čeda je vodio besplatnu školu crtanja, gde su nam pozirali profesionalni modeli, što je bilo od velikog značaja za nas buduće umetnike, koji smo tamo odlazili na časove. Likovnu Akademiju u Beogradu sam studirala prvobitno u klasi profesora Radomira Kneževića, da bih kasnije nastavila studije u klasi profesora Gordana Nikolića.

Kada ste odlučili da se odselite iz Srbije?

 – Po završetku studija, nakon diplomiranja na slikarskom odseku Fakulteta Likovnih Umetnosti 2004. godine, donela sam odluku da odem u svet i proširim vidike. Prva destinacija mi je bila Bahrein, gde sam otputovala na poziv i uz podršku mog ujaka Ivice Fajht. Mene su putovanja oduvek privlačila i imala sam želju da budem deo tog sveta, jer sam se u našoj zemlji tada osećala izolovano i nemoćno da bilo šta promenim na ličnom polju kao i na polju umetnosti. Odlučila sam da odem u nepoznato, pritom ostavljajući iza sebe umetničku karijeru u Srbiji, koja je išla uzlaznom putanjom. U Bahreinu sam živela manje od godinu dana, gde sam ostvarila divna prijateljstva i imala izložbu sa umetnikom Jamal Abdul Rahimom, na kojoj sam uspešno prodala nekolicinu radova lokalnim i stranim klijentima. Nakon toga ja napuštam Bahrain, odlazim u Emirate, tačnije u Abu Dabi, gde se pridružujem avio kompaniji Etihad i narednih deset godina putujem po celom svetu. Tako sam zadovoljila moju veliku želju za putovanjima i obišla zemaljsku kuglu i ne samo to, ta iskustva će kasnije imati velikog uticaja na moju umetnost u onome sto sledi. Prošlo je više od deset godina da bih ja u tom stranom svetu kao umetnik našla sebi mesto i bila prihvaćena na neki način kao i umetnost kojom se bavim, ali to je tek početak.

Nagrade:

-­‐ Prva nagrada za slikarstvo na temu Piramide i moderna tehnologija, Internacionalna izložba -­‐ Glas Egipta, Beograd, 1999.

-­‐ Nagrada za slikarstvo iz Fonda Petar Lubarda za školsku 2000/01. i školsku 2001/02. godinu, Beograd

-­‐ Nagrada za crtež na XII Bijenalu crteža SCG, Beograd, 2003.

-­‐ Nagrada Perspektive XXX, Beograd, 2003.

-­‐ Prva nagrada za slikarstvo na 24. Oktobarskom likovnom salonu u Kovinu, 2006.

-­‐ Nagrada 26th Mini Print Internacional of Cadaques, Španija, 2006.

-­‐ Druga nagrada za najboljeg regionalnog solo izlagača, World Art Dubai 2017, UAE

Kakav je život u Abu Dabiju?

 – Veoma brzo se živi, to shvatite tek kada se nađete ovde i kada počne borba sa svakodnevicom i pokušaj da se održite, opstanete, a pritom je sve neizvesno… Surovi kapitalizam je i ovde nezaobilazan deo svakodnevice. Ono što me i dalje impresionira su impozantne građevine, kao što je Velika džamija Sheikh Zayed, ona je treća po veličini u svetu, a najveća je u Emiratima. Čuvena je i po svojoj lepoti, rađena je od belog mermera, a ukrašena prelepim ornamentom, kao i dragim kamenjem i kristalima. U džamiji se nalazi najveći kristalni luster na svetu, a takođe i najveći persijiski tepih na svetu. Rađena je od najčistijeg grčkog i italijanskog mermera i velika je turistička atrakcija. Obiluje biljnim ornamentima koji su rađeni od najskupljeg kamenja, a za dizajn enterijera koji uključuje i arapsku kaligrafiju zaduženi su bili umetnici iz Sirije, Jordana i Emirata. Druga nezaobilazna atrakcija je i palata Emirata koja je ujedno i hotel. Veliki deo enterijera ove građevine je rađen u zlatu. Kada je reč o kulturnim institucijama, uskoro se otvaraju muzeji Luvr i Gugenhajm, a što će biti od velikog značaja za dalji razvoj umetnosti u ovoj zemlji i regionu.

Koje su razlike i sličnosti između Srbije i Ujedinjenih Arapskih Emirata?

 – Nema mnogo sličnosti. Ima puno razlika. Priroda je ovde drugačija, vazduh, voda, život u pustinji je veoma specifičan i veliki je izazov sam po sebi. Drugačija je kultura kao i ljudi.  

Da li se osećate osećate prihvaćeno?

 – Ne doživljavam zemlju u kojoj trenutno živim pravim domom, ali ovo jeste na neki način moja oaza mira. Na život gledam kao na jedno divno i uzbudljivo putovanje sa mnogo turbulencija i neizvesnosti. Ja sam ovde zastala i odlučila da se zadržim neko vreme, a onda cu nastaviti put dalje u svet.

Kako provodite slobodno vreme?

 – Imam veoma malo slobodnog vremena, a provodim ga sa svojom porodicom, suprugom Dušanom i ćerkom Tarom, kao i sa nekolicinom prijatelja. Bavim se slikarstvom svakodnevno i nastojim da živim tu svoju umetnost.

Da li biste se vratili u Srbiju?

 – Da, ukoliko bi se stvorili uslovi u kojima bih mogla da radim ono što volim i da pristojno živim od toga.

Šta vam nedostaje iz Pančeva?

 – Priroda i ljudi, kafane i muzika…

Tekst je nastao u okviru projekta „Pančevci u dijaspori“ koji finansira Ministarstvo spoljnih poslova Republike Srbije – Uprava za saradnju sa dijasporom i Srbima u regionu. 

Maja Poljak je rođena 1977. godine u Pančevu. Nakon završene srednje Mašinske škole odlazi na studije slikarstva na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu.