Pomirio sam se s tim da je Pančevo zaboravilo na mene

PANČEVO, 20, jul – Gradimir Stojković je banatsko dete. Rođen je u Mramorku, živeo u Vršcu i Pančevu. Slovi za najčitanijeg domaćeg dečjeg proznog pisca. Ovih dana u knjižarama se pojavio njegov novi roman „Na bregu kuća mala“. Iskoristili smo to kao povod da razgovaramo sa njim.

Pre par dana, Laguna je objavila Vaš novi roman, a mi bismo voleli da čujemo kako biste Vi predstavili knjigu. 

Za ono što sam pisao za decu i mlade jedan kritičar je izmislio naziv „infantilna utopija“, a pritom je našao zamerke zbog velikih tiraža u kojima su moje knjige štampane! Zamerke su bile i neposredna komunikacija sa mladim čitaocima, poznavanje njihovih želja i stremljenja, redukovani način pisanja, čak je pronašao da su romani trivijalni i nedovoljno estetski. Neverovatno, ali istinito! Taj kritičar je inače i vrlo važna ličnost, „odgovoran“ za to što su mi Zmajeve dečje igre dodelile Povelju za životno delo. Liči na licemerje, zar ne?  Zbog takvih ne bih sam da predstavljam svoju knjigu. Neka to bude ono što je moj izdavač napisao: 
Snimatelj Anđelko Panić odlučio je da povede svoje ćerke, bliznakinje Anu i Janu, i sina Mikija u Nedobnik, selo nadomak Beograda, ne bi li umesto gradske gungule pronašao čuveni „seoski mir i tišinu“. Ono malo tišine prekinuli su seoski psi, a pored lokalnih legendi, rođendanske žurke, nestale tinejdžerke, neobičnih drugara, ženskog manastira, poplave i zagonetne Dostane – od mira neće ostati ništa. Roman „Na bregu kuća mala“ će zbog svojih mnogobrojnih obrta čitaocima pomoći da shvate da nije sve baš onako kao što izgleda.

Prošlo je desetak godina od kada ste poslednji put imali književni susret u Pančevu. Da li ste Vi zaboravili na Pančevo ili je Pančevo zaboravilo na Vas? 

Nikada ne bih mogao da zaboravim Pančevo. U tom gradu sam proživeo godine mladosti i sazrevanja, kako mentalnog tako i književnog. Ipak, otišao sam iz Pančeva i onda se dogodilo nešto, za mene neverovatno i neshvatljivo: Pančevo je zaboravilo na mene! Radio sam, zahvaljujući Stojanu Ristiću Neronu, tekstove za Dečju scenu Ateljea mladih i to je bila jedina veza s Pančevom. Na prste jedne ruke mogu se nabrojati moja gostovanja i književni susreti… mislim da ih je bilo za ovih četvrt veka četiri-pet! Više se i ne pitam zbog čega je to tako. Jednostavno sam se pomirio s tim. 

U poslednjih trideset godina, koliko je prošlo od „Hajduka u Beogradu“ stekli ste status najčitanijeg dečjeg proznog pisca u Srbiji. Može li pisac da živi od pisanja? 

Mislim da u ovom vremenu ne može. Govorim uopšteno, a mislim uglavnom na pisce za decu u mlade. Jedan je Ršum. On može. Ima i onih navalentnih, koji grabe, otimaju, vitlaju po Srbiji i komšiluku, objavljuju sebi tzv. knjige, daju enormne rabate prosvetarima da deci uvaljuju ta pisanija, a uglavnom su ono što ja nazivam polupiscima. Takvi, kao i oni „rijaliti“ ženski pisci za odrasle žive od nekulture naše sadašnjice. Pisci koji su u vrhu naše književnosti uglavnom su zaposleni, primaju platu, a honorari im služe da lepše žive. Izuzimam iz ovoga jednog Uroša Petrovića, koji živi kombinovano, od svoje pameti i književnosti i nekoliko relativno dobrih pisaca koji su se snašli po našoj dijaspori.

Gradimir danas živi u Brestoviku, kod Grocke. Ima svoj voćnjak i vinograd. I veliko nebo. 

A. St.

Gradimir Stojković je banatsko dete. Rođen je u Mramorku, živeo u Vršcu i Pančevu. Slovi za najčitanijeg dečjeg proznog pisca na ovim prostorima. Ovih dana u knjižarama se pojavio njegov novi roman „Na bregu kuća mala“. Iskoristili smo to kao povod da razgovaramo sa njim.