FILIP KRUMES: Još dok sam bio u stomaku violina je čekala na mene

Filipa Krumesa svi znamo kao sjajnog violinistu. I ne samo mi, on je poznat u čitavoj Srbiji, pa i dalje. Znamo ga i kao umetničkog direktora festivala „ETHNO.COM“. Ono što je manje poznato je da je Filip je i violinar, a kod njega svakodnevno, da poprave svoj gudački instrument, dolaze solisti, profesionalni muzičari, studenti i učenici iz cele zemlje, regiona i šire. Ovog puta on nam priča o svojoj stasti prema violini i poslu violinara.

Kako si uopšte došao u kontakt s violinom?

Rođen sam u porodici u kojoj je violina bila sastavni deo svakodnevice. Tata Ernest je bio violinista, profesor violine, graditelj instrumenata i čovek koji je za života popravio i reparirao hiljade gudačkih instrumenta. Moja sestra Marija svira u antverpenskoj filharmoniji, a brat od tetke Nenad Milošević, je violinista u lucernskom simfonijskom orkestru. Violinu slušam od kada znam za sebe, a moji prvi koraci su napravljeni u radionici u kojoj je Ernest, negde baš u to vreme, za mene počeo da gradi svoj prvi instrument. Taj instrument je bio dečija violina veličine 1/8 . Nakon te osminke, on je nastavio da gradi instrumente i za života je sagradio osamdesetak violina i viola, od kojih se jedan deo nalazi u Srbiji, drugi u inostranstvu i drago mi je da se njegovi instrumenti sviraju od Amerike, preko Španije i Francuske do Nemačke. Tako da je violina je oduvek bila sastavni deo mog života i često se šalim da sam uz zvuk violine rođen u radionici.

Da li si prvo počeo da sviraš violinu ili da pomažeš ocu u radionici?

To sada ne mogu da se setim. Mislim da sam prvo počeo da sviram, a radionicu sam voleo kao sjajan poligon za igranje. Bio sam još osnovac kada mi je tata dao mali hobl, gornju tablu jedne tročetvrtinke i zadatak da je sredim kako bih iduće školske godine svirao na njoj. „Uzmi da stanjiš sada ovde“, objasnio mi je kako se tanji, meri, pravi bas greda i ja sam počeo da radim. Tako smo tata i ja sredili taj prvi instrument na kome sam kasnije svirao. Mislim da sam tada imao osam ili devet godina.

Šta je to reparacija instrumenta?

Reparacije i opravke gudačkih instrumenata možemo podeliti na dva glavna dela. Prvi deo je funkcionalan i odnosi se na tonske kvalitete. Instrumenti svakodnevno sviraju, a drvo je živ materijal i podložan je atmosferskim i drugim uticajima koji mogu da dovedu do toga da se poremete faktori koji čine dobar ton. Drugi deo reparacije je estetske prirode i obaveza violinara je da nastalo oštećenje učini što manje vidljivim i da na taj način očuva vrednost instrumenta. Da bi se upustio u ovu vrstu reparacije, violinar mora jako dobro da poznaje različite škole, načine grundiranja i lakiranja draveta, kao i druge tehnike koje svakodnevno napreduju. Nebrojene noći sam proveo izučavajući kako razna istraživanja akustičkih svojstava drveta i instrumenata, tako i nove, moderne tehnike restauracije.

Ti još uvek ne gradiš violine?

Ne. Poslednjih 20 godina očevog života sam mu dosta pomagao oko svega, osim dve godine koje sam proveo na studijama u inostranstvu. Od 93. pa do njegove smrti, svakodnevno smo radili i družili se u radionici, tako da jako dobro poznajem sve segmente građenja violine. Da se sagradi jedan instrument potrebno je između 250 i 300 sati, a posle tek ide lakiranje, pa setap da se sve to podesi kako treba. Današnji ozbiljni violinari za godinu dana mogu da sagrade 3 do 4 instrumenta. Ja sam trenutno „zatrpan“ poslom reparacije instrumenata i zaista nemam vremena da se posvetim samom građenju, jer pored ovog posla aktivno vodim i muzičarski život. Tu dolazimo do onoga da je dan zapravo kratak za sve ono što hoću da uradim. Moj prvi instrument nije još došao na red, ali doći će kad se sve kockice slože.

U tvojoj radionici nisu samo violine?

Tu su svi gudački instrumenti. Violine, viole, violončela i ponekad kada imam vremena, i to za mali broj ljudi, prihvatim izazov da uradim poneki kontrabas.

Kakvi instrumenti prolaze kroz tvoje ruke?

Instrumenti dele istu sudbinu kao kultura, a kultura je ogledalo zemlje u kojoj živimo i u tom smislu instrumenti u Srbiji su uglavnom instrumenti koji su došli iz masovne produkcije i nemaju neku veliku vrednost. Ono sa čime sam se više puta u karijeri susreo je da ljudi pronađu u nekoj kutiji na tavanu violinu u kojoj piše „Antonio Stradivarius“, onda me nazovu da zakažu sastanak i neće preko telefona da pričaju o čemu se tačno radi. Nama koji smo proveli toliko vremena sa instrumentima nije potrebno mnogo da bi videli o kom kvalitetu violine je reč. U radionicu dođu puni vere i nade, a kada otvore kutiju odmah mi je jasno da to nema nikakve veze sa čuvenim Stradivarijem. Vinjete sa njegovim imenom su se masovno štampale i nalepljene su u 80% instrumenata koji su proizvedeni u masovnoj produkciji  i nemaju vrednost veću od par desetina ili stotina evra. Zapravo, svi Stradivarijevi instrumenti su zavedeni u registru i tačno se zna par generacija unazad ko je posedovao taj instrument. Onda dođe onaj najteži momenat kada moram ljudima koji su dobili sedmicu na lotou da objasnim da su pogrešno popunili tiket. Naravno, vredniji majstorski instrumenti se nalaze u rukama profesionalaca, ali delimo tu tužnu sudbinu da je zapravo ono najvrednije izneto iz ove zemlje i prodato negde u inostranstvu. Najvredniji instrumenti su mi na reparaciju dolazili uglavnom iz inostranstva.

Da li si se susretao sa onim basnoslovno skupim instrumentima?

Naravno. Često me pitaju kako zvuče, a mene je kod njih zapravo najviše zanimalo da vidim kako su napravljenii, kako su ti čuveni graditelji koristili hobl, dleto, cikling, kako su lakirali. Pored samog rada, uvek mi je poslebno zanimljivo da vidim kako su urađene reparacije na tim starim instrumentima. Jer kada uzmemo u obzir da instrumenti iz zlatnog kremonskog perioda danas imaju 300 i više godina, samo možemo da pretpostavimo koliko su težak život imali i koliko su raznih nedaća i ratova preživeli.

Kada te čujem sa koliko strasti pričaš o reparaciji violina, znam s kakvom strašću sviraš, zapitam se šta si zapravo – violinar ili muzičar?

Zapravo sam oba. Pančevci me znaju više kao muzičara i evo sada za 013info prvi put javno pričam o svom poslu violinara. Moj otac nije voleo da javno priča o ovom poslu i smatrao je da to treba da bude autistično zatvoreno u okviru gudačkog sveta. Taj osećaj sam negde i ja nasledio od njega i do sada nisam pričao javno.

Kada ćemo imati prilike da u Pančevu ponovo čujemo Filipa kako svira?

Od kako se Oliver rodio, prija mi što sam malo proredio broj nastupa, kako bih sa decom proveo što više vremena. Ali raduje me koncert koji bi trebalo se održi na fenomenalnom NOVA festivalu, koji će zapravo biti prvi koncert moje autorske muzike, i na kome ću izvesti nešto što sam načeo u Belgiji, a to je contemporary music improvisation.

Filipa Krumesa svi znamo kao sjajnog violinistu. I ne samo mi, on je poznat u čitavoj Srbiji, pa i dalje. Znamo ga i kao umetničkog direktora festivala „ETHNO.COM“. Ono što je manje poznato je da je Filip je i violinar