PANČEVCI U DIJASPORI: Marketing stručnjak Nenad Lozović

Nenad Lozović već dvadest godina živi i radi u Bugarskoj. Nakon završene Gimnazije u Pančevu, odlazi na studije Kliničke psihologije na Beogradskom univerzitetu koje završava 1988. godine kao najbolji student. Iako je maštao o akademskoj karijeri, životne okolnosti su ga ipak usmeile na marketing. Počeo je u firmi Mark Plan u Pančevu, zatim je radio u reklamnoj agenciji Saatchi & Saatchi u Beogradu. Nakon završetka višegodišnje saradnje sa ovom agencijom koja ga je i odvela u Bugarsku, postao je suvlasnik kreativne agencije New Moment…Kako je išla njegova priča, zašto se odselio i kakav je zaista život u Bugarskoj, Nenad Lozović priča specijalno za portal 013info. 

Kakve vas uspomene vežu za rodni grad?

 – Kada neko, kao ja, pregura 50 godina života i živi u inostranstvu, nostalgija postaje agresivni upadač u njegov emotivni život. Svoje mesto na dugom spisku stvari koje kod mene bude nostalgiju, ima i moj rodni grad. U Pančevu sam se rodio i to je mesto u kome sam živeo do svoje 34. godine. Nostalgija je jedno od najinteresantnijih emotivnih stanja kod ljudi – osećaš se tužno, a istovremeno ti je prijatno. Sećaš se nečega što je prošlo i ne može da se vrati, žao ti je zbog toga, a istovremeno ti je srce puno dok se požutele slike prošlosti prokradaju kroz misli. Takve su i moje uspomene na Pančevo, nešto kao slatko-gorak sos. Veći deo života sam proveo u ovom gradu i skoro sve lepe uspomene su mi vezane za njega. Grad može da bude i zagađen, pomalo provincijalan, može da nije najlepši na svetu, ali je, hteo – ne hteo, MOJ grad.

Završio sam Brankovu osnovnu školu i posle dve godine tadašnjeg usmerenog obrazovanja, kulturološki smer gimnazije Uroš Predić. Posle toga sam živeo u Pančevu, a studirao u Beogradu. Gledano iz ovog ugla, bio sam štreber ali sam ipak imao dovoljno vremena i za žurke, druženje u parku, džez klub, rock muziku, bavljenje filmom, fotografijom… Medena vremena… osim kada nisu bila medena. Za ovaj grad me osim lepih vezuju i neke ružne uspomene.

Jedna od njih je smrt našeg tate Zlatka. On je umro kada smo moj mlađi brat Predrag i ja imali 14 i 16 godina. Osim nenadoknadive emocionalne praznine koja je ostala iza njega trebalo jeda rešavamo i brojne finansijske progleme. Ostavši sa jednom, maminom, nastavničkom platom, morali smo dosta da radimo kako bismo imali dovoljno sredstava da studiramo i živimo normalno. Što se tiče moje karijere, većina ljudi oko mene a i ja sam smo smatrali da ću postati režiser.Godinama sam se spremao za prijemni ali na kraju, nisam ni otišao na taj ispit. Upisao sam kliničku psihologiju i uživao studirajući. Kada se fakultet približio kraju maštao sam o tome da celog života studiram… kada bi neko plaćao za to.

Ključni termini: Peca, Natalija, Žarka Zrenjanina, fizika, Reno 14, lale, zumbuli, kopanje u bašti, Zeleni venac, kino sekcija, Kijev 80, Pink Flojd, Azra, Siniša, Savinka, Dejana, Trile, Ivana, Goran, Ivan (Džeger), Dositejeva 6, namešten ugovor o izdržavanju, disident, Goli Otok, pola kilograma hleba i pašteta dnevno, psihologija, Transakciona Analiza…

Kada je počelo vaše interesovanje za marketing?

 – To interesovanje nije postojalo sve dok slučajno nisam počeo da radim u marketinškoj agenciji. Mogao sam da počnem da se bavim marketingom još ranije, dok sam bio demonstrator na fakultetu, ali me to nije interesovalo. Sa gnušanjem sam odbio da se uključim u tim ljudi sa fakulteta koji su honorarno radili istraživanja tržišta. To jeste bilo dobro plaćen posao, ali sam ja želeo da se skoncentrišem na kliničku psihologiju, a ne na nekakve „trivijalne komercijalne stvari“. Maštao sam o akademskoj karijeri. No, čovek nikada ne zna gde će ga život odneti. I pored toga štio sam dobio nagradu kao najbolji diplomirani student 1988. godine, fakultet nije imao budžet za otvaranje radnog mesta asistenta na Psihodijagnostici. Zaposlio sam se u HIP-u. Pun entuzijazma, napravio sam godišnji plan rada, ali sam posle komentara „Dug je radni vek, rasporedi to na 30 godina“ shvatio da ovo nije posao za mene. Počeo sam da se osvrćem za novim izazovom. U reklamnoj agenciji Žozefa Lončara (Mark Plan) sam prihvatio posao istraživača tržišta iz nekoliko (banalnih) razloga:

a. Crveni nameštaj, prijatna atmosfera i mladi, ambiciozni ljudi koji rade bez obzira na radno verme. Kakvih 30 godina… posao mora da se završi za sutra. Sve to je bilo sušta suprotnost mesta na kome sam do tada radio.

b. Agencija je bila u Pančevu. Sjajna firma i to u mom gradu.

c. Mark-Plan je imao PC XT-286. Vrh.

NIje trebalo mnogo da se zaljubim u ovu profesiju. Marketing je predivna mešavina, nauke, biznisa i umetnosti. Neki pametni i obrazovani ljudi sa mnogo strasti analiziraju, planiraju, kreiraju… Finalni proizvod je reklamna kampanja, a ocena koliko si uspešan stiže brzo. To što si uradio ili pomaže klijentu u prodaji ili si mu potrošio brdo novca za besmislene TV spotove, oglase ili bilborde. Iz Mark-Plana sam sam 1994. prešao na poziciju direktora marketinga u agenciji Saatchi & Saatchi u Beogradu. Agencija je bila deo poznatog međunarodnog lanca što mi je dalo mogućnost da radim sa najvećim klijentima i da naučim šta znači i koliko vredi kreativnost.

Ključni termini: Žozef, Stevana Šupljikca, SPSS, Tanja, DOS, kravata, prezentacije, „Liči“, Sakan, Ivan, P&G, Coca Cola, kreativnost, Think different…

Kada ste odlučili da se odselite iz Srbije?

 – Saatchi je bila agencija koja je pokrivala sve „nove“ zemlje bivše Jugoslavije i Bugarsku. Posle velike ekonomske krize u Bugarskoj 1996-te, tražio se novi direktor za naše predstavništvo. Vlasnici agencije Dragan Sakan i Ivan Stanković su procenili da ja možda mogu da budem od koristi na tržištu koje je u povoju i ponudili su mi to mesto. Ruku na srce, ja nisam bio ni jedini a ni najidealniji kandidat za tu poziciju. Na psihologiji nismo učili ništa o fakturama, finansijskim izveštajima i menadžmentu. Niko od ostalih kandidata nije imao preveliku želju da ide u Sofiju i to je bilo donekle razumljivo. Osim što je bilo malo strašno za život i sam ofis je zbog hiperinflacije bio u ogromnom minusu. Meni su pristojna plata, bonusi i auto u tom trenutku mnogo značili jer smo Tanja i ja dobili dete i živeli podstanarskim životom. Pristao sam i 1997. otišao u nepoznato. Ako sve bude ok, uštedećemo dovoljno da kupimo novog Juga. Ugovor je bio na četiri godine, ali su se stvari tako izdešavale da, eto, već dvadest godina živim u Sofiji. U međuvremenu smo prekinuli saradnju sa Saatchi-jem, postali najveća reklamna agencija u Bugarskoj, ja sam postao suvlasnik kreativne agencije New Moment, a moja supruga Tanja suvlasnik medijske agencije Media S. Time smo stavili pečat na svoj gastarbajterski život.

Ključni termini: Bugari se ne oslovljavaju sa bratko, profit, izazov, ukradena kola, rast od 320% u prve tri godine

Kakav je život u Bugarskoj?

 – Odgovor na ovo pitanje zavisi mnogo od perioda koji se gleda. 1997-me, kada je cela porodica došla da živi u Sofiji, bilo je stvarno neprijatno. Neosvetljene ulice, rupe po putevima, jedan supermarket u celom gradu, ljudi obučeni samo u crno i braon, pranje ulica jednom godišnje, džeparoši svuda na okolo… Iz tog perioda potiče anegdota, nastala dana kada su moja Tanja i ćerka Sofija prvi put došle da žive kod mene. Kiša pljušti, tamne ulice, mutna voda teče u potocima… sve je sivo i depresivno. Tada je Tanja izgovorila rečenicu: „Dali smo prvom detetu ime Sofija i evo, došli smo da živimo u Sofiju. Sledeće dete će se zvati Pariz ili London.“ Na kraju je sin ipak dobio ime Luka.

Od tada pa do danas, Bugarska je neverovatno napredovala. Neposredno pre i naročito posle ulaska u EU, desile su se ogromne promene. Došle su strane investicije, pomoći iz Brisela, biznis je procvetao, plate su se uvećale nekoliko puta, nezaposlenost je minimalna… U Sofiji je izgrađen metro, prošireni su bulevari, izgrađene stotine kilometara auto-puteva, prisutni su veliki lanci supermarketa… Bugari su na vreme prepoznali značaj modernih tehnologija pa su mnogo u to investirali. Ako se ne varam, oko 11% bruto nacionalnog proizvoda (GDP) dolazi od IT sektora. Sve to se i te kako pozitivno odrazilo na život običnih ljudi. Od svih blagodeti, najveća je osećaj slobode da sa ličnom kartom možeš da odeš u bilo koju EU zemlju da učiš, radiš ili prosto da se zabavljaš. E sad, treba biti i kritičan. Bugarska je još uvek najsiromašnija zemlja Evropske Unije. Na mnogim mestima se mogu videti ostaci prošlosti: razbijeni trotoari u centru grada, zapuštena sela, velika migracija. Zbog nerešenih problema korupcije na visokim nivoima, još uvek je, zajedno sa Rumunijom, na listi čekanja za ulazak u Šengen zonu. Ono što je pozitivno u celoj stvari je fakt koji se ne može poreći: Bugarska je krenula sa izuzetno loše pozicije i sve što se dešava tokom poslednjih 20-tak godina je samo u pravcu poboljšanja. Taj proces je mogao biti mnogo brži, ali su sve vlade imale stav da se neće zaduživazti u cilju kupovine socijalnog mira i nagle ekspanzije. Zbog toga je zaduženost Bugarske u odnosu na GDP jednaod najnižih u EU.

Ključni termini: EU, promena na bolje, jeftini poleti, umesto nedeljnog ručka šetnja po prirodi, Sofija – hipsterski grad, startup, alkoholni turizam, preterana gradnja

Razlike i sličnosti između Srbije i Bugarske?

 – Upravo ovo što sam rekao je ključna razlika. Pre ratova 90-tih, mi smo bili nekoliko svetlosnih godina ispred u svemu dok sada, na žalost, nije tako. Stigli su nas a u mnogim stvarima i prestigli. Oni se jesu kretali relativno sporo, ali smo mi godinama stajali u mestu, raskoračeni i u nedoumici da li želimo da se vratimo u „stara dobra vremena“ ili želimo da sagledamo realnost i produžimo napred. Bugari sigurno ne žale za prošlošću jer im komunistički period posle Drugog svetskog rata nije ostao u najboljem sećanju. Što se tiče običnih ljudi, po mentalitetu smo slični narodi. Jezik ima mnogo zajedničkog i lako se razume.

Ipak, postoje i nek bitne razlike:

• Salata se u Bugraskoj jede pre glavnog jela i uz nju obavezno ide rakiju.
• Njihovi ćevapi su mnogo veći. Nikada je poručujte porciju od 10 jer će vas čudno gledati, a i nećete znati šta da radite sa tolikim mesom. 2 ili 3 komada je dovoljno.
• U roštilj stavljaju začin čubricu što nije po našem ukusu
• Kada u Bugarskoj klimaju glavom gore-dole to znači ne a levo-desno znači da
• U Bugarskoj postoji termin „srpska muzika“ a kod nas ne. Pri tom misle na pop-folk.

Ključni termini: Сръбска скара, чалга, kurčenje sa velikim kolima, letovanje u Grčkoj, zašto vi volite Ruse, a nikada niste bili pod njihovom vlašću…

Da li se osećate prihvaćeno u stranoj zemlji?

 – Veoma često me naši ljudi pitaju baš to, da li sam kao Srbin, prihvaćen od strane biznis okruženja u Bugarskoj. Po meni, prihvaćenost uglavnom zavisi od načina kako se ti postaviš u novoj sredini. Ako si arogantan, nametljiv i ne prihvataš lokalna pravila, to je recept za izolaciju. Zašto si došao u novu sredinu ako ti nešto u njoj ne odgovara? Uvek imaš opciju da odeš tamo gde ti je bolje. Upravo to da nikada moja nacionalnost nije bila prepreka u poslu kojim se bavim je nešto zbog čega živim i radim ovde već toliko godina. Preuzeo sam agenciju sa dvanesetroro ljudi i, bez veza, političke pripadnosti, lobija, podmićivanja i službenih ručkova, uspeo da u najboljim godinama doguram i do 100 zaposlenih. Tržište je dovoljno slobodno da, ukoliko poseduješ znanje i kreativnost, na tenderima možeš da osvojiš i najveće klijente. U prilog ovoj tvrdnji je fakt da je moja supruga Tanja pre desetak godina bila proglašena za Biznis ženu godine, a da sam ja izabran za sledećeg predsednika Bugarske asocijacije reklamnih agencija.

Ključni termini: Nacionalni telekom, Eko, Toyota/Lexus, Kamenitza, Red Bull, Huawei, Nacionalna Banka Grčke…

Kako provodite slobodno vreme?

 – Prvih desetak godina u Bugarskoj praktično i nismo imali slobodnog vremena. Sve nam se dešavalo na relaciji posao – deca – kuća. Pošto u Sofiji nemamo nekoga ko bi priskočio, ponekad je bila prava avantura da organizujemo odlazak u pozorište ili na koncert. Kada su se stvari malo kanalisale, počeli smo da putujemo. To nam je omiljen način za isključivanje od svakodnevnih obaveza. Poslednjih godina, Tanja i ja smo počeli da vozimo motore. Na dva točka smo obišli celu Evropu, od Atlentskog okeana na zapadu, do Sicilije i Krita na jugu. Ove godine sam sa svojim drugarima stigao i do Nordkapp-a, najsevernije tačke kontinentalne Evrope.

Ključni termini: 35 zemalja, booking.com, BMW R1200GS Adventure…

Da li biste se vratili u Srbiju?

 – Živeti u Bugarskoj je u neku ruku najlakša varijanta gastarbajterisanja. Od Sofije do Pančeva ima samo 387 kilometara. Kada god nostalgija počne da tuče ili imamo nekih obaveza, sednemo u kola i kod kuće N1 smo u roku od par sati. U poslednje vreme ne uspevamo tako često da dodjemo u Srbiju ali kada odemo uvek se vratimo pomalo depresivni. Rastuži nas kada videmo neke dobre ljude koji jedva sastavljaju kraj sa krajem, oronule gradove, namrštene ljude na ulicama, nadu u bolji život koja je posle toliko godina skoro potpuno izbledela, bahatost, redove ispred pojedinih partijskih centrala pred izbore… Sve ovo nam smanjuje želju da se vratimo, ali je ipak ne ubija. Ko zna, možda jednog dana…

Ključni termini: Nikad ne reci nikad

Šta vam nedostaje iz Pančeva?

– Odgovor na ovo pitanje je predvidiv. Nedostaju nam neki dragi Pančevci, naši prijatelji, kumovi, porodica…

… ah, da… i burek.

Tekst je nastao u okviru projekta „Pančevci u dijaspori“ koji finansira Ministarstvo spoljnih poslova Republike Srbije – Uprava za saradnju sa dijasporom i Srbima u regionu. 

Nenad Lozović već dvadest godina živi i radi u Bugarskoj. Nakon završene Gimnazije u Pančevu, odlazi na studije Kliničke psihologije koje završava 1988. kao najbolji student. Iako je maštao o akademskoj karijeri, životne okolnosti su ga ipak usmeile na marketing.