PANČEVCI U DIJASPORI: Aleksa Nikolić, košarkaš

Aleksa Nikolić je rođen u Pančevu 1995. godine. U svom rodnom gradu je završio OŠ „Sveti Sava“ i Elektrotehničku školu „Nikola Tesla“, nakon čega je otišao u Ameriku gde je osim unapređivanja karijere, imao i priliku da diplomira na Maršal univerzitetu u Americi. Kao veoma talentovan i perspektivan košarkaš, bio je član i Univerzitetske reprezentacije Srbije koja je ovog leta bila četvrta na Univerzijadi na Tajvanu. Specijalno za portal 013info pričao je o sportskim počecima u Pančevu, ali i životu i karijeri u Americi i Rusiji. 

Kakve te uspomene vežu za period odrastanja i školovanja u Pančevu?

Bezbrižno detinjstvo kada sam ceo dan provodio na ulici igrajući sve moguće sportove.Prelepo detinjstvo bez kompjutera i sve tehnologije, koje nažalost, čini mi se, današnja deca nemaju u toj meri.

Kada je počeo da te zanima sport i kakvi su bili tvoji sportski počeci?

Sport je počeo da me zanima već od treće, četvrte godine. Najzaslužniji za početak moje ljubavi prema sportu je bio Frančesko Toti i fudbalski klub Roma u koji sam bio „zaljubljen“ kao mali. Košarku sam počeo da treniram sa sedam godina u KK „Kris Krosu“, a prvi trener mi je bio Vladimir Ilić. Pored košarkaskog znanja, ovaj klub mi je podario veliki broj odličnih prijatelja na čemu sam posebno zahvalan. U KK „Kris Kros“ sam igrao do 19. godine.

Nakon završene srednje škole si odlučio da nastaviš školovanje i karijeru u Americi. Koliko je to bio veliki korak za tebe i kako si se snašao u toj delkoj zemlji?

Bio je izuzetno veliki korak s obzirom da je to bilo prvo pravo „odvajanje“ od kuće.Drugi kontinent i totalno drugačija kultura, ali taj period prilagođavanja je bio lakši nego što sam mislio. Treneri i ljudi sa Maršala su me prihvatili fantastično i činili su sve da mi olakšaju taj period adaptacije. Sa mnom je takođe bio i jedan dečko iz Beograda (Milan Mijović), pa je to takođe pomoglo. I ako sam iskreno bio pomalo skeptičan povodom odlaska u Ameriku, on se pokazao kao pun pogodak i preporučio bih svakome ko ima šansu da ode na kvalitetno mesto u Americi da ne razmišlja previše.Uslovi za trening i život jednog studenta i sportiste su neuporedivi sa našom zemljom. Imao sam sve obezbeđeno i na meni je bilo samo da treniram i idem u školu.

Da li si oduvek želeo da igraš u inostranstvu? Šta je to što strani klubovi mogu da ponude jednom mladom sportisti?

Iskreno, da. Od samog starta moje košarkaške karijere to je uz igranje za reprezentaciju bio neki san i ostvario se. Generalno, strani klubovi mogu da ponude dosta bolje uslove od domaćih klubova. E, sad ostale stvari zavise od kluba u kojem se nalazite. Ja sam, na primer, dobio dosta veliki prostor za igru što će mi pomoći u daljem razvoju kao košarkašu.

Sada igraš u Rusiji, zemlji po mnogo čemu različitoj od Amerike? Kakve su sličnosti, a koje su najizraženije razlike između ove dve zemlje u opštem i u profesionalnom smislu?

Grad u kome ja živim (Sankt Petersburg) je veoma sličan velikim američkim gradovima u svakom smislu. Živi se dosta brzo, američki restorani brze hrane su na svakom koraku, metro je ogroman. Sa druge strane ima oblasti (Sibir, Čečenija…) koje deluje totalno drugačije. Tu je i ta ekonomska razlika između recimo Moskve i nekog manjeg mesta u Rusiji koje nema u Americi. Prema mom dosadašnjem iskustvu, Amerikanci su „topliji“ i srdačniji od Rusa. Što se profesionalnosti tiče, čini mi se da se u Americi malo više obraća pažnja na svaki detalj.

Koliko se obe ove zemlje razlikuju od Srbije?

Veoma se razlikuju. Npr. ni u jednoj od ovih zemalja uopšte nema kafića kao kod nas. Naravno i razlike u standardu su velike, s tim da u Rusiji ima nekih oblasti koje su dosta siromašnije od predela gde se nalaze milionski gradovi (Moskva, Sankt Petersburg, Ekaterinburg itd.). Način života je takođe dosta drugačiji. U Americi je sve to nekako brže, bez mnogo druženja kakvo je karakteristično kod naših ljudi.

Kakav je život u Rusiji? Da li primećuješ sličnosti sa našim mentalitetom?

Ovde sam tek nešto više od mesec dana, pa nemam još uvek potpunu sliku o životu u Rusiju. U Sankt Petersburgu, koji je ogroman grad živi se dosta brzo i dosta je sličan američkim gradovima i američkom načinu života gde se sve radi „usput“. S druge strane, bilo smo na gostovanju u jednom malom gradu koji se zove Revda i tamo deluje kao da je vreme stalo sedamdesetih. Videli smo čoveka koji na konju dolazi do supermarketa. Rusija je kao i Amerika ogromna zemlja, gde žive ljudi mnogih nacionalnosti i onda je nemoguće generalizovati, jer svaka oblast (država) ima svoj neki način života.

Da li se osećaš prihvaćeno, s obzirom da si stranac u zemlji u kojoj trenutno živiš?

Prezadovoljan sam tretmanom u Rusiji do sada. Imam sve što mi treba i zaista se trude maksimalno da obezbede sve. Što se tiče saigrača, prihavaćen sam odlično i veoma sam zadovoljan dosadašnjom saradnjom. 

Kako provodiš slobodno vreme?

Uglavnom odmarajući se gledajući neki film, sport ili slušajući muziku. Kada imam malo više vremena, iskoristim to da prosetam gradom.

Da li planiraš da ostaneš u inostranstvuili da se jednog dana ipak vratiš u Srbiju?

To je teško pitanje. Nisam još nista planirao po tom pitanju, ali bih voleo da se vratim posle karijere u Srbiju i tu živim sa budućom porodicom.

Šta ti najviše nedostaje iz Pančeva?

Definitivno porodica i drugari.

Tekst je nastao u okviru projekta „Pančevci u dijaspori“ koji finansira Ministarstvo spoljnih poslova Republike Srbije – Uprava za saradnju sa dijasporom i Srbima u regionu. 

Aleksa Nikolić je rođen u Pančevu 1995. godine. U svom rodnom gradu je završio OŠ „Sveti Sava“ i Elektrotehničku školu „Nikola Tesla“, nakon čega je otišao u Ameriku gde je osim unapređivanja karijere, imao i priliku da diplomira na Maršal univerzitetu u Americi. Kao veoma talentovan i perspektivan košarkaš, bio je član i Univerzitetske reprezentacije Srbije koja je ovog leta bila četvrta na Univerzijadi na Tajvanu. Specijalno za portal 013info pričao je o sportskim počecima u Pančevu, ali i životu i karijeri u Americi i Rusiji.