Vozili smo u čoporu i bežali u čoporu

PANČEVO – Nekih davnih šezdesetih i sedamdesetih, bajkeri su vozili motore 365 dana u godini. Nije im smetalo da li je napolju sneg, kiša, led… Oni nisu znali da su pokret, a pokretali su stvari. Uživali su u ljubavi prema motorima, druženju i slobodi.

Ko su bili prvi pančevački bajkeri? Kada su motori postali popularni? O svojim prvim „bajkerskim” danima pričao nam je Milorad Miša Timčenko.

„U to vreme kada sam ja počeo da vozim motor, imati motor nije podrazumevalo da si bajker. Cela ta priča o bajkerskom načinu života je došla iz Holivuda, tačnije kada se pojavio film Easy riders („Goli u sedlu“). Mi smo do tada o motociklima dobijali neke selektivne informacije od rođaka, prijatelja i zaljubljenika u motore”, tako je počeo priču Miša.

Pančevo je imalo dobru bazu da se uopšte pojave bajkeri, jer kako Timčenko objašnjava, njihovi očevi su još u periodu između dva svetska rata, i posle II svetskog rata, već vozili ozbiljnije mašine.

„Svi ti ljudi koji su voleli i vozili motore, nisu sebe nazivali bajkerima, a to nisam radio ni ja, koji sam bukalno odrastao uz Harley Davidson. Moj otac je posedovao taj motor, i meni je to bila normalna pojava”, priča Miša i objašnjava „Motocikl je tada bio potreba, od toga se nije pravio cirkus. Jeste i tada predstavljao neku vrstu prestiža, jer je 60-ih bilo malo i automobila.”

Miša Timčenko je svoj prvi motor zaradio od oca. Negov otac je bio mašinac i zaljubljenik u mašine i kod svog sina je vrlo brzo primetio kako sa pažnjom i velikom znatiželjom prati sve čime se bavio, posebno kada je restaurirao svoj motor. Zbog interesa koji je pokazao, za svog sina je učinio pravi „džekovski” potez. Taj prvi motor došao je sasvim slučajno. Zundapp 50 Sport namenjen ćerki očevog prijatelja, ipak je završio u rukama šesnaestogodišnjeg Miše. Kako on sa sjajem u očima priča, bio je metalik plave boje, beli rezervoar, smanjene snage od 49, 5 kubika. „To me je spaslo policije, sve dok me jednom nisu „uhvatili” i onda sam sudiji za prekršaje odneo papire, carinsku deklaraciju i pismo iz fabrike, jer sam ja od njega hteo da napravim monstruma, kaže kroz osmeh, pa su mi oni slali predloge šta da uradim.”

On je o motorima i mašinama učio od oca koji je posedovao fakultetsku, mašinsku literaturu. „Meni je bilo normalno da rasturim motor, odradim štelovanje ventila i napravim generalni servis. To sam mogao da uradim za 3,5 sata.”

Koliko se današnje vreme drastično razlikuje u odnosu na to kada je Miša bio srednjoškolac, može se zaljučiti i po tome što, kada se motor našao u njegovoj garaži, on nije smeo da ga vozi nigde osim na parkingu ispred svoje zgrade. „Otac mi nije dozvljavao da vozim sve dok nije uvideo da sam naučio neke stvari poput osmice i kočenja, kao i svih saobraćajnih znakova. Takođe sam morao da naučim i prvu pomoć i zbog polaganja testova, otišao sam u Terenske jedinice Crvenog krsta koje je vodio čuveni hirurg Joca Milanović.” Pripremajući se za vozački, on je tamo spontano ostao tri godine i postao prvak u ekipi dr Milanovića, na svim lokalnim takmičenjima.

Kada je savladao sve što je bilo neophodno, počeo je da vozi svoj motor, ali uz vožnju Zundapp-a, restaurirao je i očev Harley Davidson. „To su bile krvave noći u garaži. Radio sam poliranje bloka, sređivao ventile i hromirao ga. Moj otac je u tome uživao”, priča Miša.

Nakon završetka srednje škole, a završio je brodarsko-nautički smer, Miša je upisao astronomiju, gde je brzo shvatio da to nije pravi izbor za njega. Poslao je papire za prijem na brod i vrlo brzo započeo svoju turu na putu oko sveta. Koju god je zemlju posetio, seća je se dobro po motorima koji su se tamo vozili. Kaže da ga je iznenadilo da se u Japanu vozio Harley Davidson. U Indiji je video motore svih mogući proizvođača, kao i Royal Enfield koji se tada proizvodio svuda, a danas samo u Indiji. U Americi u Long Beach-u je upoznao i razgovarao sa policajcem koji je vozio motor koji je on imao kod kuće, a to je bio Harley Davidson Knucklehead. Njegov utisak je bio da, u zemlji u kojoj je policija veoma stroga, policajci bajkeri ne pripadaju običnim ljudima, već da su pravi džentlmeni i veoma tolerantni u odnosu na ostale.

Na svom putu Miša je video mnoge stvari. To je bio period rata u Vijetnamu, dece cveća, a kada se vratio, bajkeri su počeli da prave ture po čitavoj Jugoslaviji. Iako on nije u tome učestvovao, kaže da su njegovi prijatelji putovali od juga, pa sve do Rovinja na severu, gde su se zadržavali u internacionalnim kampovima.

Nakon 6 godina je svoj prvi motor zamenio za BMW, ali i dok ga je još vozio često je menjao motor sa prijateljima, jer je Zundapp bio mali potrošač. Prijatelji su jedan drugom održavali motore kada neko nije vozio ili je išao u vojsku, kako bi ostali u voznom stanju.

„Kada je moj prijatelj Vladan došao do svog Harley Davidson-a, ja sam tada već prestao da vozim. Poslednji motor koji sam vozio je bio neki cross motor, koji sam često vozio po peščari”, rekao je Miša.

Kako on kaže, njegovi prijatelji i on nikada nisu bili samo bajkeri, već su bili ozbiljni motociklisti.

„Mi smo preteče bajkera. Vozili u čoporu. Bežali u čoporu. Ali to nisu bile ove današnje mašine. Motori koje smo mi vozili bili su usklađeni sa vremenom u kom smo mi bitisali, i to je bilo ono što se u normalnim okolnostima moglo naći. Mi nismo bili deca buržuja, a ni deca buržuja se tada ni nisu interesovala za te stvari, jer su im roditelj uglavnom kupovali automobile. Bajkerizam je prerastao iz našeg soja. Mi, motociklisti smo bili inicijalna kapisla za pojavu bajkera na lokalu”, rekao je Miša.

Milorad Miša Timčenko zaposlen je u Gradskoj upravi Grada Pančeva. Koordinator je značajne manifestacije Dan Dunava, ali je takođe i neko ko svake godine ode na probnu vožnju Harley Davidson-a u Beogradu. 

Na pitanje, ima li danas među mlađima pravih bajkera, rekao je da ima svega, ali da uvek ima i onih pravih, punokrvnih i zaluđenih.

M. M. Veličković

PANČEVO – Nekih davnih šezdesetih i sedamdesetih, bajkeri su vozili motore 365 dana u godini. Nije im smetalo da li je napolju sneg, kiša, led… Oni nisu znali da su pokret, a pokretali su stvari. Uživali su u ljubavi prema motorima, druženju i slobodi.