Roman Bezverje je vapaj da se zaustavi zlo

Ovogodišnja manifestacija Jedna knjiga – jedan grad, koja će biti održana u Gradskoj biblioteci Pančevo od 26. do 29. decembra, posvećena je romanu „Bezverje“ Ivana Ivačkovića. 

Kako se osećate ovim povodom? I koliko vam generalno znači da na ovaj način predstavite delo svojim sugrađanima?

Odluku Organizacionog odbora ove manifestacije doživljavam kao čast. Inače, i prethodne tri knjige promovisao sam najpre u Pančevu, pa tek onda u drugim gradovima. Tako će, eto, biti i sada. Zapravo, može se desiti da ovo bude i jedina promocija Bezverja, jer ta knjiga je veoma lična i ne osećam potrebu da oko nje dižem mnogo galame. Još nisam odlučio hoće li uopšte biti promocija. Ali, ovo u Pančevu je nešto drugo. Jeste svakako i promocija knjige, ali je u stvari tradicionalni gradski događaj na kojem ću biti gost, a ne domaćin. Nije mala stvar kad doživite da se u jednom gradu četiri dana zaredom predstavlja vaša knjiga. Dakle, počastvovan sam, tim pre što sam čuo da su u konkurenciji bili i romani Filipa Davida i Svetislava Basare.

Tokom trideset godina zavidne karijere u novinarstvu i pisanju uglavnom o muzici, rešili ste da se oprobate u novom žanru. Koliko je teško napisati roman?

Neki misle da je najteže napisati roman, drugi misle da je najteže napisati kratku priču. Ja mislim da je najteže napisati kratak roman. Naravno, pod uslovom da u njemu kažete nešto suvislo. Želeo sam da tekst Bezverja bude kratak i da postavlja važna pitanja. Kada sam ga završio, znao sam da sam uspeo u prvoj nakani – bio je kratak (smeh). A ako je suditi po reakcijama kritike i publike, izgleda da sam uspeo i u drugoj nameri.

Šta vas je motivisalo da krenete u ovakav poduhvat?

Ponestalo mi je izazova i želeo sam da rizikujem, što je želja koja me obuzme svakih nekoliko godina i kojoj nikad ne mogu da odolim. Nikada ranije nisam napisao roman i hteo sam da vidim mogu li to, umem li to. A ako već rizikujem, mislio sam, neka rizik bude najveći. Zato sam odlučio da napišem ne samo roman čija je priroda homeopatska – mala doza jakog dejstva – nego roman koji će zaličiti na ono što se nekada zvalo lepa književnost. Bezverje nije knjiga za svakoga, nije knjiga koju, pogotovo u današnje vreme opšte banalizacije, svako može da voli i razume. To je roman koji od čitaoca traži intelektualnu kondiciju i izvesna predznanja. Traži trud. Ali, nadam se i da dosta daje zauzvrat.

Knjiga je veoma neobična, i izaziva oprečne emocije u onome ko je čita. S obzirom da je đavo glavni lik, a pisci u svakom delu ostavljaju i neka lična razmišljanja, koliki je izazov bio predstaviti đavola, a ipak ostati na nivou racionalnog?

To je svakako bila jedna od najkomplikovanijih stvari. Srećom, ne u svakom trenutku, jer pojedini delovi romana nisu zahtevali nikakvu racionalnost, naprotiv. Recimo, čovek koji halucinira u groznici – ili nam se bar tako čini – teško može biti racionalan. Tamo gde je pak izvesna racionalnost bila neophodna, udelio sam je i samom Satani. Doduše, njegova racionalnost velikim delom važi jedino u naopakom, đavolskom shvatanju sveta. Ali ima i stvari koje Satana izgovara, a koje nijedan razborit čovek ne može lako da odbaci.

Šta u stvari predstavlja đavo u ovom delu? Do koje reakcije želite da dovedete onoga ko čita?

Đavo u Bezverju predstavlja mnogo toga. On je i maestro zla i oličenje herojske pobune protiv slepe poslušnosti. Na početku romana je neka mešavina obešenjačkog filozofa i velikog zavodnika koji opčinjava čoveka i vodi ga u užas, a pri kraju je umorni starac koji se kaje i moli za oprost. Reakcije čitalaca? Nadam se da će se kretati od smeha, preko besa, do razumevanja. To bi značilo da je glavni lik Bezverja ubedljiv, što bi opet za mene, kao autora, bio kompliment.

Kada ste prvi put nešto saznali o mračnom životu Pjetra Berardija, koji je, ne računajući đavola, najvažniji lik u Bezverju? Kako ste saznali za veze između njegove životne priče i ostalih likova koje pominjete i da li vas je sve to odmah inspirisalo da o njemu pišete?

Ne bih mnogo otkrivao o Pjetru Berardiju, sa čijim duhom sam se, ako mogu tako da kažem, intenzivno družio dok sam pisao Bezverje. Berardi je kult namenjen sladokuscima i svako ko se za njega zainteresuje treba sam da istražuje dalje. Zato evo samo nekoliko osnovnih podataka: to je opskurni, ali po nekima genijalni napuljski pesnik iz osamnaestog veka. U davnom i jedinom trenutku njegove slave – a i ta je slava bila lokalna – tvdilo se da je bio inspiracija Geteu. Ne zna se ni kako ni gde je umro, ali se zna da je bio opsednut Satanom, da je u jednom trenutku pomračio umom i da je bio optužen za ubistvo čak osmoro ljudi.

Koliko vremena je potrebno od skice do počeka pisanja i koliko ste radili na ovom romanu?

Nisam pravio nikakvu skicu i pustio sam da rukopis vodi mene, umesto ja njega. Prvo što sam napisao bio je jedan Satanin monolog. U tom trenutku nije postojala ni struktura knjige, ni precizna ideja o čemu ću uopšte pisati. Postojala je samo najopštija, početna zamisao o čoveku u teškoj groznici. Išao sam za rukopisom na svaku stranu na koju bi on krenuo. A išao je na mnogo strana. Prvi tekst bio je tri puta duži od finalne verzije. Ali i tri puta razvodnjeniji. Zato sam ga rezao bez milosti, sve dok nije bio sveden na esencijalni deo, na srž i suštinu, na jedan vreli nokaut umesto na dugotrajne mlake batine. Ceo taj proces trajao je godinu i po dana, ako dobro pamtim.

Knjiga je omaž Bulgakovu, Dostojevskom, Miltonu, Konradu, Ničeu, Geteu, a pominjete da je u nekom segmentu i Kišu. Koliki je uticaj ovih autora da delo izgleda baš ovako kakvo je?

Veliki, zaista veliki. Ako znate da je Satana glavni junak Bezverja, verovatno je suvišno da objašnjavam dubinu i snagu uticaja koji je na pisanje ovog romana imao Bulgakov sa Majstorom i Margaritom. Slična stvar je i sa Geteom i Faustom. Sam Gete, štaviše, zauzima značajan deo u završnici Bezverja. Od Dostojevskog sam pozajmio jednu tešku priču koju je, opet, on pozajmio iz novina i utkao je u Braću Karamazove. Od Miltona sam preuzeo Sataninu slojevitost, od Konrada atmosferu, od Ničea pokoju ideju… Najzad, Kiš je bio inspiracija sa Grobnicom za Borisa Davidoviča, i to na dva načina: turobnom atmosferom te knjige i književnim postupkom u kojem se mešaju fikcija i stvarnost. Mnogo toga što vam se u Bezverju čini istinitim izmišljeno je, a mnogo toga što mislite da je ismišljeno jeste, nažalost, istina.

Dijalog kojim se završava prvi deo knjige, u kom đavo kaže da ljudi treba da se boje samo jednoga, i da to nije kraj sveta nego njegovo trajanje, može da se shvati na više načina i tačno je u više dimenzija razmišljanja. O čemu ste vi tačno mislili dok ste to pisali?

O ljudskoj zlobi, pakosti, glupavosti, brutalnosti, bezosećajnosti… O svemu najgorem u čoveku. Svet je užasno mesto. Čemu, onda, strah od propasti jednog takvog mesta? Strah nam može ulivati samo činjenica da takvo mesto postoji i da će trajati. Srećom, kako stvari stoje, ne još dugo. Ljudi se nepokolebljivo trude da unište i sebe i sve oko sebe.

Roman ima više slojeva, šta je njegova osnovna poruka?

Nadam se da Bezverje šalje čitaocu mnogo poruka, pa mi je teško da izdvojim jednu. Ipak, možda je ova knjiga, više nego bilo šta drugo, vapaj da se zaustavi zlo.

Da li ste sami zadovoljni svojim prvim romanom i da li ćete nastaviti ih pišete u budućnosti?

Zadovoljan sam. Da nisam zadovoljan onim što sam napisao, ne bih to ni objavljivao. I da, imam želju i nameru – nadam se da ću imati i mogućnosti – da napišem još neki roman. Zaista mnogo ljudi ohrabrilo me je pohvalama za Bezverje. To je veliki podsticaj na koji čovek ne sme da ostane imun.

Ovogodišnja manifestacija Jedna knjiga – jedan grad, koja će biti održana u Gradskoj biblioteci Pančevo od 26. do 29. decembra, posvećena je romanu „Bezverje“ Ivana Ivačkovića.