Povodom Svetskog dana borbe protiv dijabetesa

BOGDANA OPAČIĆ: Dijabetes kao životni saputnik

Pančevo, Uto, 14/11/2017 - 19:42
Mirjana Marić Veličković

Bogdana Opačić je diplomirani arheolog. Zaposlena je u Zavodu za proučavanje kulturnog razvitka i bavi se istraživanjima u oblasti kulturne politike, sociologije kulture i kulturne participacije. Do sada je uradila nekoliko istraživanja na temu kulturnih potreba i navika građana. Predsednica je Upravnog odbora u Narodnom muzeju Pančevo. Učestvovala je u izradi Strategije grada Pančeva, a radila je i kao rukovodilac programa arheologije u Petnici. Bogdana je majka jedanaestgodišnje ćerke i osoba koja boluje od dijabetesa tipa 1.

Statistike kažu da žene od dijabetesa oboljevaju češće od muškaraca. U 2016. godini od ukupnog broja prijavljenih novoobolelih od dijabetesa tipa 2, 54,9% su bile osobe ženskog pola. Statistike se i uglavnom bave „staračkim“ dijabetesom, dok se o dijabetesu tipa 1 skoro i ne govori.

Bogdana je svoj problem otkrila u 22. godini života (2003). U tom trenutku je bila studentkinja koja je završavala četvrtu godinu arheologije. Neko ko se kao i svaki student borio sa svim izazovima tog uzrasta, ali i neko ko je naglo počeo da mršavi, da gubi koncentraciju i da iz nepoznatog razloga pije velike količine vode. Kako nije imala genetske predispozicije za bilo kakvo oboljenje, sumnja nije odmah otišla na povišen šećer. Neki drugi zdravstveni problemi odvlačili su pažnju, ali je vrlo brzo ustanovljeno da je u pitanju „mladalački“ dijabetes.

Za sve koje nisu upućeni, ova vrsta dijabetesa je stečena i ne zna se šta dovodi do toga da pankreas naprosto prestane da radi svoj "posao", pa mu je za to potreban insulin. Bogdani su lekari posumnjali na nepreležan virus, ali ona misli da je još za vreme bombardovanja bila pod velikim stresom jer je veoma emotivno doživela sve što se tada dešavalo. Ono što je veoma važno, u trenucima kada je otkrila da ima problem imala je veliku podršku porodice i prijatelja. Kaže da nije imala nikakvih neprijatnih situacija zbog stanja u kom se nalazi, već samo samo sa neznanjem nekih ljudi kojima nije bilo jasno šta ona sme, a šta ne sme da jede.

- To su bezazlene situacije kada ljudi ne mogu da shvate da ja moram da uzmem nešto slatko kada mi padne šećer. Onda ne razumeju kako ja mogu da ga uopšte unosim u organizam ili kada me nude nečim uz objašenjenje da se u tome ne nalazi puno šećera, kaže Bogdana.

Ona duboko veruje da svaki dijabetičar mora sebi da bude doktor jer najbolje poznaje svoj organizam. Često u razgovorima sa ljudima koji žive sa dijabetesom dolazi do sazananja da nešto što drugima prija, njoj pravi problem i obrnuto. Ovde posebno ističe da je dragoceno iskustvo i životne „cake“ ponela iz Vrnjačke banje, koja je se preporuluje dijabetičarima i imaju mogućnost da odu preko RFZO-a.

- U banji sam od drugih ljudi koji imaju problem kao i ja saznala da kada padne šećer, potrebno je da se pojede nešto slatko pa slano, jer slano održava nivo šećera u krvi, kaže Bogdana. 

Šta sme dijabetičar da jede?

- Biti dijabetičar, znači voditi zdrav život. Jesti obavezno, doručak, ručak, večeru i imati male užine. Dijabetičar ne sme da se prejede, kao ni bilo koji zdrav čovek. Nama nisu potrebni nikakvi posebni preparati, niti skupe namirnice, objašnjava Bogdana.

Ono što razlikuje obolele od dijabetesa tipa 1 je da su oni doživotno zavisni od insulina, dok se tip 2 može regulisati ishranom i lekovima ili u ozbiljnim slučajevima insulinom, ali u manjim dozama. Obolelilima od dijabetesa tipa 1 u velikoj meri pomaže insulinska pumpa. 

Šta je insulinska pumpa?

Poslednjih desetak godina se u Srbiji pojavila insulinska pumpa. Ovu pupmu odobrava RFZO, a Bogdana ju je dobila pre dve godine. Sastoji se od aparata i creva sa iglom putem čega se u organizam ubacuje insulin. Kada istakne cela doza menja se ceo set. Ova spravica funkcioniše kao veštački pankeras i u velikoj meri olakšava život obolelog. Najčešće ga dobijaju deca, ali i odrasli koji ne mogu da smanje šećer ni velikim dozama insulina.

- Pre dve godine nisam mogla da regulišem nivo šećera u krvi, iako sam pet puta dnevno sebi davala doze insulina. Podnela sam zahtev i odoborili su mi pumpu, kaže zadovoljno Bogdana. Njena velika želja je da ova pumpa dođe do svih onih kojima je neophodna. Za sada je jedini način putem sistema, jer je i aparat i prateća oprema jako skupa.

Da li dijabetes izuskuje poseban stil života?

- Moj život se ne razlikuje od živita ostalih. Ne bi trebalo da nosim ništa preteško, mogu da šetam na plus 40 stepeni, koliko je to dozvoljeno svim ostalim ljudima, mogu da plivam, da izlazim, ali ne da preterujem. Jedino je važno da redovno jedem, ističe Bogdana. Ona kao problem neznanja i nedostatka svesti ljudi o dijabetesu vidi to što su se Savetovališta za dijabetičare zatvorila pre više od deset godina.

- Posebno je važno raditi sa s decom, ali i nastavnim kadrom. Deca moraju da nauče šta se podrazumeva pod zdravom hranom, na koji način treba da se hranimo, koliko da jedemo, kakve su posledice niskog, a kakve viskog šećera u krvi i kako se živi sa tom bolešću. Generalno bih volela da ljudi nauče razliku između dijabetesa tipa 1 i 2 i da znaju kako da se postave kada neko iz njihove porodice oboli, kaže Bogdana.

Iako je dijabetes tip 1 kod nje prouzrokova još par zdravstvenih problema, ona sve drži pod kontrolom i potvrđuje da je borba jedini način. Kaže da je najbitnije redovno meriti šećer, jesti na vreme i naučiti da ne treba sve da se prima k srcu.

- Bude nekada teško. Čovek ima izbor ili da bude rob šećeru ili da se bori. Ja ga tretiram kao saputnika, zaključuje Bogdana. 



Marketing

Najnovije vesti