Pančevo pogled s mosta
Trag vremena

Dva lista iz putopisa ili kako su Francuz i Turčin otkrili Pančevo

Izvor: 
Nemanja Rotar Ned, 07/08/2016 - 19:43

Betrandon de la Brokijer, riter iz Burgundije, prešao je Dunav u jesen 1433. godine kod Beograda i stigao u razbacano selo po imenu Pančina. Na svom dugom putu video je razna mesta, ali mu se ovo učini toliko odvratno da je namah poželeo da iz njega utekne. Svuda unaokolo bila je samo siva i mutna voda. Riter se pribojavao nepregledne močvare, jer ne beše vešt plivač. Činilo mu se na mahove da je pristigao na sam kraj sveta i da taj put ne vodi u Budim u kome je trebalo da obavi diplomatske poslove za svoga kralja Filipa Dobrog.

Podnevno sunce dodatno je umaralo francuskog plemića i njegovu pratnju tokom probijanja kroz šikaru i močvarnu trsku. Brišući znoj sa čela, Betrandon de la Brokijer je povremeno pogledavao u horizont pred sobom i uočavao na njegovom kraju sitne kuće od naboja i jato vrana. Ljudi su se pažljivo kretali, ali i pored toga zaranjali u blato do kolena. Riter se nervozno koprcao i hvatao rukama za busenje, glasno psujući zbog svog tegobnog položaja.

Kada su se napokon dokopali parčeta suvog tla, seli su da ručaju. Nakon obilnog obroka i ispijene tulumine vina, Betrandon duboko udahnu, ali mu istog trena u usta ulete čvor magle i vetra, pomešan sa busenom trave. On zgroženo ispljunu nesnosni zalogaj i reče: „Svaka trava smrdi na one koji po njoj gaze“.

Ostatak dana, putnici su proveli u pravljenju logora, a predveče je riter ipak odlučio da prespava u nekoj od obližnjih kuća, pošto je vetar počeo tako snažno da duva da je šatore bilo gotovo nemoguće prikovati za zemlju. Smestio se kod trgovca Vukobrata koji je natucao francuski jezik i imao najpristojniju kuću u selu Pančina.

Nakon obilne večere, Betrandon se raskomotio i izuo duboke čizme iz kojih je poispadalo količestvo crknute ribe.

„Pomreše od smrada čarapa, a ne od žeđi“, mirno je konstatovao i isterao malim prstom pesak iz uha. Nakon što se dobro iščistio, latio se beležnice i počeo da guščijim perom zapisuje utiske s puta. Osećao je kako mu se vlaga uvlači u kosti, a dim sveće para nozdrve. Kinuo je tri puta za redom i oduvao sve čaše sa stola. Pisao je dugo i samo bi povremeno bacao pogled na domaćina koji je dremeo, dišući sebi u brkove.

Ispisao je četiri stranice o selu Pansej i nikako nije mogao da odluči da li se ono nalazi na ostrvu ili na kopnu. Karte su govorile da je u pitanju kopno, ali se on nikako nije mogao ratosiljati dojma da su kartografi pogrešili.

„Zabit u svakom slučaju“, glasno je izgovorio i proteglio se. Legao je na krevet pun buva i potonuo brzo u usan.

Usnio je nepreglednu močvaru i sebe kako kilometrima tumara bez vode i hrane, iscepan i izranavljen. Crne ptice preletale su preko riterove glave.

Iznenada, san mu se potpuno promenio. U kuću u kojoj je spavao banuo je Turčin sa velikim turbanom i počeo da napipava stvari po mraku. Nešto je mrmljao na francuskom. Betrandon je netremice gledao u priliku čije se lice nije baš najbolje razaznavalo u pomrčini, tražeći svoj mač kraj kreveta. Turčin najednom zgrabi prvi list putopisa iz riterove sveske, iscepi ga, a na njegovo mesto stavi prazan.

U tom trenu, Betrandon nasrnu na uljeza, ali se vidno usplahiri kada razaznade turčinovo lice koje mu odnekud beše poznato. Turčin iskoristi to što se francuz ušeprtljio i pobeže u noć.

Ujutru je riter ustao pre promuklih Vukobratovih petlova i odmah potražio svoju beležnicu. Prvi list je bio iscepan, a na njegovom mestu nalazio se prazan. Počešao se po kosi i izbacio nekoliko buva.

„U ovoj zabiti čoveku mogu i reči da pokradu. A ni moj san nije više takav kao što je nekada bio“, reče i ode da se umije.

Ispred svog džepnog ogledala brijao je tek niklu bradu. Za doručak je pojeo parče bajate pite i nategnuo bljutavu rakiju od koje očito nastaju rupe na želucu. Tokom čitavog dana mučilo ga je osećanje da je Turčina već negde video, ali to kao da nije bilo u snu.

Nastavio je put ka Budimu na konju, probijajući se kroz smrdljivu panonsku baruštinu.

U jednoj mađarskoj istoriografskoj knjizi, zapisana je anegdota o francuskom plemiću koji je bio primljen na dvor kralja Žigmunda, poradi diplomatskih poslova i da je ovaj, umesto da otpočne razgovor na maternjem jeziku, izgovorio dvadesetak rečenica na turskom o gradu Bančova–kal-asi. Potom je napravio takvu grimasu da je kralj Žigmund dobio napad smeha. Odmah je i otpustio svoju dvorsku ludu kao potpuno netalentovanu.

 

*

 

U vreme osvajanja Velikog Varadina 1660. godine od strane temišvarskog beglerbega i budimskog vezira, turski putopisac Evlija Čelebija prešao je Dunav i stigao u palanku Pančevo. Bila je to prilično jaka utvrda sa jednim komandantom i pedesetoricom vojnika.

Unutar tvrđave nalazio se veliki magacin municije, džamija i gostionica. Čelebija je čitavo prepodne šetao ulicama grada i sređivao utiske s putovanja koje je započeo u Jedrenu. U tesnoj ulici, punoj smradnih isparenja, stropoštao se u blato. Toliko se razljutio tom prilikom da je čitav dan proveo psujući. Odseo je kod trgovca poturice koji mu je od samog početka delovao sumnjivo. Trgovac je ispričao da je njegov čukundeda Vukobrat, takođe trgovac, ugostio francuskog emisara koji je pola noći pisao dnevnik. Čukundeda je besneo kada bi se pomenulo ime Francuza, jer mu je na polasku ukrao jednog promuklog petla.

Čelebija je uporno pokušavao da se otrese dosadnog i nasrtljivog domaćina, pa je, neznajući više šta ni kuda, pobegao u zahod. Tu je na miru otvorio je beležnicu i zapisao utiske s putovanja.

Nakon večere, Čelebija je legao na krevet kome je noga pukla i zahrkao. Sanjao je kako hoda kroz nepreglednu močvaru gladan i iscepan i kako ga saleću crne ptice. Odjedared se san izmenio. Ugledao je trgovčevu kuću i nekog Francuza koji pretura po njegovim beleškama. Čelebija se stresao od jeze pošto je Francuz dolovao kao da je upravo ustao iz groba u uniformi staroj barem dve stotine godina. Evlija Čelebija dograbi nož iz potaje i, sakupivši nekako snage, nasrnu na utvaru. Francuz se munjevito okrenu i podiže kažiprst u znak upozorenja. Reče na savršenom turskom jeziku: „Pardon, ali za ovom sam stranicom tragao barem dve stotine godina“, pa ga istrgnu iz beležnice i na mesto njega stavi prazan. Potom iščeznu kroz prozor u mrklu noć. Evlija se u tom trenu prenu iz sna u vide sebe kako sedi i kako levom rukom drži nožni palac.

„Ovde i francuskih vampira ima“, procedi kroz zube i pade na jastuk kao onesvešćen.

Ujutru je ustao sa jakom gorušicom. Odmah je ispio dva fildžana kafe. Sa jednim budnim i jednim uspavanim okom, prišao je stolu i ugledao beležnicu u kojoj je prva stranica bila potpuno prazna. Jedan deo deo poglavlja o utvrdi Bančova-kal-asi odneo je sablasni posetilac.

Tada Turčina ponovo obli hladan znoj i on se priseti noćašnjeg sna. Bilo mu je nejasno otkuda je poznavao tako dobro prašnjavog francuskog oficira da mu ovaj i u snove dolazi. Čitavog dana je proveravao da li stražari išta znaju o ludaku koji se oblači u stare uniforme i plaši ljude. Svi su ga samo začuđeno posmatrali i odrečno odmahivali glavama.

Čelebija je sledećeg dana nastavio put. Kada je u povratku stigao bosanskom paši, prvo što je izgovorio nisu bile vesti o zauzeću Velikog Varadina, već dvadesetak rečenica na francuskom jeziku o nekakvom selu Pansej.

 

*

 

 

Pre nekoliko dana vratio sam se kasno uveče iz Beograda. Padala je kiša čitavog dana i svuda oko stanice bilo je baruština i blata. Svojski sam se trudio na se ne ukaljam ali nisam u tome uspeo. Okliznuo sam se i ušljiskao. Ostatak puta psovao sam razrovane i ublatljavljene pančevačke ulice. Kada sam stigao kući nisam uspeo odmah da zaspim, pa sam napisao priču o dvojici putopisaca koji su u davna vremena posetili Pančevo. U ranim jutarnjim časovima umor me je skolao, pa sam napokon zaspao. Usnio sam čudan san. Hodao sam po nepreglednoj močvari gladan i iscepan dok su mi odvratne crne ptičurine graktale iznad glave. Odjedanput se san izmenio. Usnio sam svoju radnu sobu i dva čoveka. Jedan je bio Francuz, a drugi Turčin. Delovali su kao da su iz groba ustali. Sobu mi je ispunio miris blata, crknute ribe i ugažene trave. Pretrnuo sam od straha.

Nisam uspeo da se mrdnem. Njih dvojica nisu obraćali pažnju na mene. Preturali su po mom pisaćem stolu. Čuo sam da Turčin govori nešto na francuskom, a Francuz mrmlja na turskom jeziku. Zatim sam začuo cepanje hartije i u istom trenu se probudio. Prišao sam stolu, obeznanjen od košmarnog sna. Moje priča je nestala, a na mestu nje zatekao sam dva prazna lista hartije.

 

 

Dodatak:

 

„Godine 1433, proputovao je naš predeo Betrandon de la Brokijer, jedan burgundski riter i ošpisao je svoj put. Isti je kod Beograda prešao Dunav, ali nije mogao poći pravim putem u Budim, jer je Dunav jako narastao bio.  On, dakle, svrati u varošicu Pansej (une ville champtèstre don nomme Pansey), odakle je projahao kroz jedan od najravnijih predela (Torontalska pustara)“.

 

„Evlija krene junija meseca iz Beograda i pređe Dunav sa svojom pratnjom kod Hizardžika (Grocka) preko jednog drvenog mosta i dođe u temišvarski vilajet pre svega kod palanke Pančeva. „Ovo je – piše Evlija – četvorougana drvena tvrđava, koja leži na ušću Save (?) u Dunav na jednom mestu koje je vrbama pokriveno, a čiji prečnik iznosi 100 koraka. U njoj ima jedan komandant sa 50 vojnika. Ona ima prilično veliki municioni magazin, jednu džamiju (lokal za robu, bazar) ali bez kupatila. Kuće su joj većim delom pokrivene rogozom i trskom. Ovde utiče Tamiš u Dunav. Tamiš je mala, močvarna voda. Grad Pančevo je privilegisani sudski srez u temišvarskoj oblasti sa 150 akče (3 dukata) prihoda. Odavde odosmo u severni pravac u selo Zeldeš koje pripada alajbegu. Na ovoj ravnici nema kamena ni u veličini zrna pasulja. A trava tako bujno raste da se u njoj konjanik gubi.“

 

Oba citata su preuzeta iz knjige Feliksa Milekera „Istorija grada Pančeva“ iz 1925. godine.

 

(Priča „Dva lista iz putopisa“ objavljena je 1997. godine u zbirci pripovedaka „Katalog čitalaca“. Ovo je njeno prerađeno izdanje specijalno za portal „013 Info“)

 

 

 

    



Marketing

Najnovije vesti