ISTINOČEŽNJA: Udruženje dobrih ljudi „Ognjište“

Potrudite se i vi, a ja vam tvrdim da ja jesam, i nisam uspeo da pronađem, bar ne u novije vreme, slične ljude, kao što su humanitarci iz „Ognjišta“.

Koliko god nas zatrpavali da je raditi jedini blagoslov za čoveka, posebno doprineti bujanju bogatstva pojedinaca, lagano pretvarajući se u moderne robove, Slavko, Saša, Jovan, Stanko, Seka, svi oni iz ove humanitarne organizacije nam govore, najbitnije od svega, dok živimo, jeste da budemo solidarni. Zato su meni ti nabrojani ljudi i hiljade njih, koje ovog puta, nažalost, nisam spomenuo, pravi i iskonski heroji koji nam bude svest.

„Ognjište“ je, relativno mlada organizacija, ali, toliko dobrog je već uradila, da je pravo čudo, kako svi, kojima je to posao, još uvek izbegavaju da ih nagrade najvišim državnim ili gradskim priznanjima. No, što bi naš narod rekao, neka svako radi svoj posao.

Ne bih se ni oglašavao, bar ne ovim povodom, da ne poznajem lično, neke od ljudi iz „Ognjišta“ koji su primer dobrote u smutnom vremenu. Da vas podsetim, ili upoznam ako to već znate, pre izvesnog vremena su pešačili, čak 10 dana, od Omoljice do svetinje Ostrog, a samo što se završio nov, najnoviji podvig Slavka Radojčića, njihovog istaknutog člana, koji je, opet tužnim povodom, pešačio od Pančeva do planine Cer, tačnije mesta Tekeriš, kako bi sakupio novac, preko potreban za lečenje malog Todora Stefanova, dečaka iz Dolova.

Svi ti podvizi sevnuli su kao munje među pristojnim svetom, onima koji nisu zaboravili da naše malo, nekome je mnogo. Tako posmatrajući život oko sebe, pančevački humanitarci, nagnali su mnogo nas, da se i sami preispitamo, na čijoj smo mi to strani?

Koliko god se vama činilo, mada, u neku ruku i jeste, svaki taj podvig je individualan čin, ali, duboko u celoj priči, lako ćemo razaznati motive. Kad nam, mislim na neke, ništa nije skupo, zapitamo se, pa pošto je jedan život, kada se za njega borimo šaljući poruke na humanitarne brojeve, ili, putem uplatnica, onako, arhaično, pomažemo da spasemo ono što sistem ne može ili ne želi.

„Ognjište“ je naš ponos ali i opomena svima nama. Zašto tako mislim? Iz razloga što nas neprekidno upozoravaju na nastupajući bezosećaj kojim neki žele da nas savladaju. Dok svi traže čudo od nas, mislim da je dovoljno da ostanemo normalni. Takođe, kako stoje stvari, moglo bi postati još gore, pa Slavko Radojčić, sa svojim ispisnicima, ali i svima nama, koji ih podržavamo, ne žudi bez razloga da se uvećavamo i tako polako, ali sigurno, uspostavljamo harmoniju, umesto haosa.

Praštajte i dobra vam sreća!

Potrudite se i vi, a ja vam tvrdim da ja jesam, i nisam uspeo da pronađem, bar ne u novije vreme, slične ljude, kao što su humanitarci iz „Ognjišta“.