Nemamo pravo da odustanemo

Baš mi je drago da sam u prilici da ti čestitam što si dobila nagradu “Osvajanje slobode”. Ako poverujemo da je ime znak, ili nomen est omen, onda je to trajan proces. Slobodu i dalje samo osvajamo?

Osvajamo slobodu u ovom totalnom planetarnom haosu ili neredu. Zaprepašćujuće je da je više neslobode nego slobode za malog čoveka. Zaprepašćuje me što smo svi ograđeni bodljikavim žicama. Mi živimo smešteni u svoje manje-više ugodne kaveze i prepuštamo drugima da pred našim očima, pred nama, ugrožavaju pravo na slobodu drugih ljudi. I to je ono što deluje potpuno zastrašujuće. Ne želim da zvučim pesimistično, niti da delujem kao neko ko planira da odustane od daljeg osvajanja sloboda. Moj plan je da i dalje, koliko god je težak put, reagujem na sve što ugrožava prava kako manjina, tako i na nepravdu kojom smo svakodnevno okruženi. U okolnostima u kojima živimo danas čini mi se da su neslobode na prvoj liniji fronta, a negde, na poslednjoj linija odbrane.

Fascinantna je ta tvoja upornost. U Građanskoj akciji, evo, duže od 20 godina. Ali i pre toga si radila i bila aktivna. U toj oblasti oslobađanja drugih ljudi. Ali čini mi se i sebe same.

To je pre svega pitanje savesti. Upornost da, ali je, pre svega, bilo pitanje moje savesti i zdravog razuma. Ako treba da biraš između rata i mira, naravno da ćeš odabrati mir. Znaš šta donosi rat. Svi znamo šta se u regionu nedavno dogodilo, a vidim da se ovih dana ponovo zvecka oružjem, što je užasno i strašno. Mislim da je bio u pitanju zdrav razum i hrabrost da pokažeš da si u stanju da odbraniš ljudske vrednosti, pasivnošću ne možemo ništa postići… Ja sam se fokusirala na ljudska i manjinska prava misleći da su ona najugroženija i to traje,traje…  Imali smo nedavno Prajd koji je održan. Ali dok god se on održava sa tolikom policijom koja štiti te ljude, to nije sloboda. Pri tom, ne govorim samo o Prajdu, već o manjinskim pravima uopšte. Prisustvo policije je neizbežno, kada je obeležavanje 11. jula i Srebrenice u pitanju, iako odlično znamo šta se tamo dogodilo. Ta potreba da sve guramo pod tepih, ta potreba za samoporicanjem, guranjem u zaborav, zapravo ne donosi ništa zdravo. Mislim da moramo da se suočimo sa tim strašnim stvarima koje su nam se desile. Verovala sam da će  2000-te. godine, kada smo kao osvojili slobodu i pobedili, prioritet biti suočavanje sa prošlošću. Kao neke izgradnje zdravog temelja za budućnost kakva nam treba. Naravno, uz sva prava građana na bolji i ekonomski i socijalni aspekt života. Ali to mi se činilo kao važno. Prioritet. Nesumnjivo da mi odgovornost za određene stvari snosimo, ma šta mi mislili o tome. Tako da možemo u stvari da svedemo priču da sam radila na prevazilaženju straha, čak i sopstvenog, jer i ja sam ljudsko biće i itekako se plašim za svoj i život svoje porodice. Ali opšte dobro i ljudska prava i život su moj apsolutni prioritet i to ono što me čini jakom.

Kao da idemo korak napred, dva nazad. Spomenula si malopre da smo ušuškani u svom mikro i sve manjem prostoru, dok su oko nas neki prostori malo širi. Ali ograđeni bodljikavom žicom.

Borimo se, i svako u ovom vremenu vodi i neku svoju ličnu veliku bitku za egzistenciju, za opstanak. Meni se desi, pogledam unazad vidim čime sam se i kako bavio, i prosto konstatujem sam pred sobom, a bude to i javno, da nisam uspeo. Kako je kod tebe?

Mislim da na to nemamo pravo. Nemamo pravo na malodušnost. Mislim da nemamo pravo na pesimizam. Negde imamo pravo da u krajnjoj liniji verujemo u ono što radimo. To što smo radili treba samo da nas ohrabri da nastavimo dalje. Svako sa onoliko snage koliko ima. Dakle, nemamo pravo da odustanemo. Intenzitet aktivizma se menja, ali mislim da nemamo pravo i ne bi bilo fer ni prema samima sebi… Čini mi se da smo mi svi negde borci i borkinje.

Koliko je zadovoljstvo kada se čovek okrene i pogleda iza sebe i može da konstatuje da je uradio dobro.

Ne znam kako bih mogla to da izmerim. Niti sam tokom svog aktivističkog angažmana ikada imala na umu da merim to zadovoljstvo. Ne znam, meni se činilo jako važnim da ukažem na određene anomalije u društvu koje ugrožavaju prava pojedinca. Ne zaboravimo, prava i slobode počinju tamo gde se završavaju prava i slobode drugog čoveka. Ima jedna maestralna scena i slika koja me oduševila. Ona je iz jednog predavanja, a i naša tribina se zvala Građanska hrabrost između savesti i straha, a u tom predavanju profesor Esad Bajtal iz Sarajeva svojim studentima, kako bi im plastično pokazao šta je sve potrebno u životu i na koje će scene nailaziti, opisao u stvari scenu iz Hičkokovog filma. E tu smrtno prestravljenu ženu kroz lavirinte nekog gradskog groblja goni snažan muškarac. I oni uporno, primetio je profesor Bajtal, trče grobljanskim puteljcima, a nijedno ne pokušava steći prednost eventualnim pretrčavanjem prečicom. Jer bi to moralo biti preko travom obraslih humki i grobova. Zaključak kojim sam oduševljena je da i na grobljima postoji ljudski primeren oblik ponašanja. Neka etikecija na tragu građanskog dostojanstva, upkos egzistencijalnom značaju uloga, koje Hičkokovi junaci ne žele da prekrše.

Pitam se da li radimo po interciji stvari koje radimo. Kako je kod tebe? Ili radimo pa kao kod slikara svaki posmatrač neka tumači kako hoće?

Inercija svakako nije. Volela bih da se bavimo korekcijom nekih sitnih, malih stvari… Da ne uzimamo u fokus ovako ozbiljna pitanja o kojima smo mi danas razgovarali. Mislim da mi to, posle svega, radimo zato što smo to mi. I da je tu snaga. Moram sad stvarno da kažem da je i ova nagrada za mene od neprocenjivog značaja. Nešto što obavezuje, ona je i ohrabrenje. I evo sad ti meni reci: kako sad odustati? 

Skoro sam shvatio da sagovornici iz ove nove generacije, recimo rođeni 80-ih ili 90-ih i koji sada obavljaju neke javne funkcije ne znaju ni šta je javni interes, ni šta je javno dobro, ne znaju šta je zajedničko pravo, ni šta je društvena korist.  A ja kao očekivao da oni to nešto kao čuvaju.

Suočili smo se sasvim drugačijim njihovim pogledima na svet oko sebe. Odlično si to pomenuo i prilika je da se osvrnem na naš rad sada u Pančevu. Čije su institucije kulture ukoliko je u njima strogo zabranjen rad jedne nevladine organizacije kao što je naša. Dakle, pravo na aktivnosti samo Građanske akcije.

To je onaj problem sa Kulturnim centrom?

Nije samo sa Kulturnim centrom, nego sada i sa dvoranom Apolo. Kada treba da se priča o građanskoj hrabrosti, političkoj kulturi i pismeno se obratite tražeći prostor, dobijete odgovor da aktivnost za koju smo podneli zahtev nije aktivnost u skladu sa aktivnostima iz politike za mlade, i da ne nabrajam koji se sve razlozi navode… I to je taj interes koji pokazuju ti koji su na funkcijama u ovom gradu. Koji odlučuju šta je opšte dobro u ovom slučaju. Pitanje političke kulture očigledno je pitanje koje ne treba otvarati samo pred izbore, već tokom cele godine možda smo zato danas u ogoromnim nevoljama. Dobro je da postoje ljudi koji veruju u ono što radimo, pa smo na neki način rešili to kroz neki građanski andergraund, ali osvojićemo mi te prostore ponovo, ipak su to javni prostori, a ne prostori u kojima će se afirmisati politički programi određenih stranaka.

Aktivna si, odnosno Građanska akcija ne miruje. Šta možeš da najaviš od događaja. Evo stigla nam je jesen.

Meni je veoma žao, što nam se događaji nameću sami, tako da ćemo programe i aktivnosti određivati prema aktuelnosti, okruženi populizmom koji se temelji u politici koja se vodi u Srbiji, to jeste jedna od tema, mediji i sloboda medija i dalje ostaju u našem fokusu, pitanje građanske hrabrosti, kao pitanje naše savesti… Sve su to teme koje su aktuelne godinama, a pomaci su mali. No, zbog toga nećemo očajavati. Mi nismo tu da bilo kome namećemo da prihvati određena rešenja. Važni su ljudi, lučonoše, kako na institucionalnoj, tako i na alternativnoj sceni.