TRAG VREMENA

O mirnoći

Izvor: 
Nemanja Rotar Ned, 17/07/2016 - 09:49

Od istog autora: 

Sa ukusom mora sa ukusom soli

Šta smo propustili u međuvremenu

Deca još uvek veruju u dobrotu

Vratili ste se sa odmora. Još uvek u ušima čujete šum mora, na koži imate tragove soli, a u kosi pesak. Dobro se osećate. Preplanuli ste. Razgledate fotografije koje ste načinili tokom boravka u dalekom mediteranskom gradiću. Spremate hranu sa belim lukom, maslinovim uljem, ruzmarinom i belim vinom. Servirate prženu ribu sa krompirom i povrćem. Lagano gustirate svaki zalogaj. Pokušavate da hedonostički provedete ostatak dana. Želite da produžite čaroliju egzotičnog mesta, da okamenite uspomene na nesvakidašnji život na drugom kraju sveta. Potrebno vam je to, jer vas, čim ste stigli, okružuje depresija i melanholija svakodnevnog. Uznemirujuće vesti dopiru sa svih strana: teroristički napadi sa mnoštvom žrtava, vojni pučevi, hladnoratovska odmeravanja i prepucavanja, porodična ubistva i opasni virusi. Traumatizovani ste čim otvorite oči. Nespokoj vas guta poput mahovine i vi neprestano tražite kut u koji biste pobegli od svih loših vesti ovoga sveta.

Najveći problem čovekov, još od praiskona, jeste kako doživeti i očuvati spokojstvo. Sve filozofije na ovom globu, kao važan problem, postavile su upravo potragu za spokojem. To bi bila mudrost življenja u skladu sa prirodom i celokupnim društvom. Životinje mogu biti srećne i zadovoljene ukoliko se redovno hrane, spavaju i razmnožavaju. Čoveku to nije dovoljno. Jedino on može postići sva bogatstva ovoga sveta i sve blagodeti, a opet ostati nezadovoljen, povazdan pevušeći onu čuvenu pesmu Rolingstonsa: „I can't get no satisfaction“. Promenio je mnoga učenja, upražnjavao razne mudrosti, negovao svakolike religije, poštovao običaje, pronašavši možda utehu ili ohrabrenje, ali još nikada spokojstvo.

Za antičke Grke, mir je bilo moguće ostvariti na dva načina: u apatiji, odnosno u odsustvu uzbuđenja, ili ataraksiji, odnosno izostanku strasti. Čuveni helenski filozof Epikur, učinio je ovu drugu stvar. Ne bi li izbegao učešće u moralnom padu tadašnjeg društva, on je zbrisao u vrt. Bekstvo iz razobručenog i ostrašćenog atinskog polisa u mir duševnosti, bila je novina za ono vreme. Epikur je, baš kao i Buda nekoliko vekova pre njega u Indiji, bio potpuno svestan činjenice da se upuštanje u kolotečinu svakodnevne političke borbe uvek završava kobno. Po Epikuru, dakle, čovek ne može živeti spokojno ukoliko ne živi razborito, čestito i pravedno, a to je u gradu punom razvrata bilo nemoguće.

Za razliku od Epikurovog rafiniranog bekstva u tišinu vrta, filozofi kiničke škole ulaze u boj sa podivljalim atinskim građanima ogoljenim argumentima. Nihov najslavniji predstavnik, Diogen iz Sinope, zadaje udarac helenskom idealizmu. On  prekoračuje realan život, tako što nuždi,  masturbira na agori, parodira epove o bogovima i junacima, opšti sa kurvama, dokono lenčari na suncu, živi u buretu i Aleksandra Makedonskog šalje dovraga.

Treća varijanta pokušaja dosezanja stanja spokojstva u vremenu krize jeste stoička škola. Ona je srednji put između dva ekstrema. Niti beg u sebe, niti otvoren obračun sa svetinom, već dostojanstveno i hrabro suočavanje sa faktima tegobnog života. Zanimljivo je da je jedan od najznačajnijih predstavnika stoičke škole bio baš rimski imperator Marko Aurelije. U trenucima predaha između dve bitke sa varvarima, ovaj neobični car-filozof, ispisivao bi maksime, sentence i promišljanja koja je upućivao samome sebi.

Sva tri pristupa životu u doba krize svedoče o drastičnom pomanjkanju vere u idealizam i o dobrovoljnom bekstvu od stvarnosti. Takođe, sva tri pravca nastaju u vremenu vidnog odsustva uljudnosti.  Nepristojni ljudi nisu narod već rulja. Samo je gospodin čovek spreman da vam kaže pohvalu u lice, a samo je prostak ubeđen da se obezoružao ako je drugome kompliment udelio. „Gospodin je navikao da lako dadne slatku reč, kao što lako ispusti zlatnu paru, a fukara sve plaća u marijašima, i uvek misli da je sve preplatila“.

Da li je moguće ostvariti spokojstvo u modernom okruženju?

Današnja filozofija govori o apsurdnosti, ateizmu, mučnini, o tragičnom osećanju života. Umesto uzleta nove nade, rađaju se nihilistička opovrgavanja. Nakon svih velikih i malih političkih prevara, neuspelih državnih projekata, pobuna masa, čovek postaje iscrpljen. On teži spokoju ali ga ne pronalazi ni u jednoj delatnosti. Spokoj je danas najcenjenije stanje duha. Ko ga ostvari, može biti ponosan, da ne kažem spokojan. Možda preraditi sopstveni vrt, možda boraviti u buretu, možda gutati uvrede s osmehom na usnama kao Klerk Gebl u filmu „Prohujalo s vihorom“ i zamišljati da ste Marko Aurelije lično. Ili oprezno proći kroz život „sa osmehom stjuardese koja zna da nešto na avionu nije u redu“. Ali uvek težiti autentičnoj životnoj formi, koja ne sledi udžbeničke definicije, niti televizijske obrazovne programe. Možda ovome u prilog svedoči Hegelova tvrdnja da za odlučujuće stvari života i ne postoji nikakva filozofija, već samo spremnost da se vedro i hrabro preuzmu sve odvažnosti egzistencije.

Nemanja Rotar



Marketing

Najnovije vesti