PANČEVCI I PRIRODA – dr Zoran Manasijević: Kako znamo i umemo treba da sačuvamo brojne oaze ptica i drugog živog sveta u okolini grada

Mnogi sugrađani ni ne slute kakvo ih bogatsvo flore i faune okružuje u neposrednoj blizini, kao ni to koliko je ono potencijalno ugroženo.

Na sreću, ima i onih koji i te kako poštuju prirodu i nastoje ne samo da uživaju u njoj, već i da je na razne načine unaprede.

Gost u rubrici „Pančevci i priroda” je dr Zoran Manasijević, cenjeni lekar, koji nije ništa manje priznat ni kao ni ornitolog, a ljubav prema pticama, i prirodi uopšte, ispunjava veliki deo njegovog slobodnog vremena.

Doprinos ovog našeg sugrađanina u tom pogledu je toliki da je prilikom izrade monografije „Ptice Pančeva”, od ukupno oko sto osamdeset registrovanih vrsta, samo on priložio sedamedeset.

013info: Koje su interesantne prirodnjačke lokacije u blizini Pančeva?

– dr Zoran Manasijević: Ovde postoje zaista divne oaze prirode i to u najbližoj okolini grada, pre svega Potamišje i Podunavlje. Tu je i Gradska šuma, s još uvek velikom kolonijom čaplji, zatim šumica u Dolovu, kao i Narodna bašta, Mali rit i bara „kod tri šerpe”. U pomenutu grupu spadaju, uprkos problemima koji ih prate, i Ponjavica i Nadel.

Bez obzira na zagađenje, ta troma banatska rečica, dužine od oko 80 kilometara, nepresušna Vam je inspiracija…

–  Iako je Nadel ovih dana boje kreča, nekada i boje rđe, to je i dalje jednom bogato stanište koje upoređujem sa Zasavicom. Na tom malenom delu, veličine osamsto sa osamsto metara, već sam registrovao 110 vrsta ptica, što ispada skoro trećina, od, istorijski gledano, 362 vrste registrovanih u Srbiji. U tom ograničenom području, pored samog toka reke sa trskom, između „Starog Tamiša” i puta za Novo Selo, gde ima bagremara, starih zapuštenih voćnjaka i salaša, pronašao sam i potočić nalik planinaskom. Takođe, u samoj okolini pruge registrovao sam i fotografisao oko 50 vrsta leptira. To je četvrtina ukupnog broja vrsta u Srbiji, kao i više vrsta gmizavaca, vodozemaca i sisara. I to sve u okolini, takoreći na periferiji Pančeva. A ako pričamo o pticama, svašta sam našao. Recimo, prošle godine sam opazio žutoglavu plisku, sibirsku vrstu, i ja mislim da je to šesto, sedmo posmatranje te ptice u Srbiji. Naišao sam i na jednu vrstu trstenjaka, koji se dosad kod nas gnjezdio samo na Ludošu i u Barandi. Video sam ga u reproduktivnom periodu, što znači da je možda bio u paru. U decembru sam posmatrao i malog sokola, koji potiče sa severa kontinenta i zimi se spušta južnije u našu panonsku ravnicu. On je ubitačno dobar lovac na „sitnuriju” poput zeba i senica. Tamo kuda pruga prolazi postoji mali most iznad Nadela, koji ja koristim kao osmatračnicu. Prosto sedneš na beton. Svašta  se tu, na Nadelu, može videti, poput pet vrsta barskih kokica, koje su veoma skrovite, pa treba da budeš strpljiv. Interesantne su jer imaju dugačke noge i prste, to jest veliku površinu kojom mogu lakše da hodaju po vodenoj vegetaciji kako ne bi potonule.

Posmatranje ptica zahteva posebno ponašanje. Kako Vi to radite?

– Kada odlazim na ta meni omiljena mesta, najređe idem kolima, češće biciklom, a najčešće peške i to istraživački – polako, obazrivo i studiozno. Treba i pronaći idealno mesto, poput ovog na Nadelu, jer sam malo zaklonjen iza stubova i priobalnih vrba. I to pravilo važi za bilo koje drugo mesto, za koje procenim da može da bude interesantno. Dogodilo mi se, recimo, da se na nasipu šunjam, takoreći puzim, kroz gustu travu kako bih video mnoštvo ptica. I onda se postepeno uspravljam i posle sat vremena bukvalno sedim na istom mestu, dok me ptice „ignorišu” – ne obaziru se na mene i ne beže, jer su shvatile da im ne predstavljam opasnost. U suprotnom, ako bi im prišao naglo, ne samo da bi pobegle, već se ne bi ni vratile sve dok sam tu. S druge strane, ljudi često misle da moraš da se maskiraš i da se sakrivaš u šatorskom krilu, kada posmatraš i proučavaš ptice. To je u redu u slučaju da želiš da fotografišeš za Nacionalnu geoografiju, ali za posmatranje dovoljno je samo da se utopiš u prirodi i aktiviraš sva svoja čula.

Ptica ima i u našoj neposrednoj blizini?

– Eto, pre neki dan sam u Narodnoj bašti posmatrao kosa; to je crna ptica dugačka 18 centimatara, koja mnogo lepo peva. Voli parkove, i tu je pitoma, ali i planinske šume, gde nas izbegava. I šumska sova se može videti sa svojim mladuncima. I u Malom ritu video sam svašta, poput bukavca, koji se zove još i vodeni bik. To je čaplja koja kada se uspravi i poklopi sa trskom, zbog boje perja ostaje neprimećena iz neposredne blizine. Na bari „kod tri šerpe” takođe je moguće posmatrati više vrsta čalji i pataka, kao vrlo retku crnu rodu tokom jesenje seobe. U samom centru grada već nekoliko godina, tokom zime, jedan sivi soko juri golubove. S druge strane, tačnije s one strane Tamiša je Gradska šuma, koja je veoma interesantna po velikoj mešovitoj koloniji čaplji, gde se mogu naći mala bela, siva i radovan ili gak. Tu je nekada postojala najveća grupacija čaplji i kormorana, dok stanište nije pregrađeno nasipima. Ipak, sačuvan je jedan vrbov šumarak. To unutra, u centru kolonije,  pravi je haos, kao da si u toboganu – buka, vriska, sa načičkanih gnjezda u krošnjama drveća padaju jaja, mladunci, riba, perje, grane… Još jedna dobra lokacija je s desne strane, posle mosta na starom Tamišu, budući da među tim kanadskom plantažnim topoloma, ima jedno ostrvce starih hrastova i šuma belih i crnih topola. Tu je takođe počela seča i stvarno mi nije jasno zašto se to radi, jer to parče čiste prirode bi trebalo kompletno zaštititi. Na primer, tamo sam posmatrao i slikao sivu, zelenu i crnu žunu. Njihovo prisustvo na nekom terenu automatski zahteva najviši stepen zaštite. Radi se o retkim i prelepim vrstama detlića. I sam hrast kao drvo je izuzetno stanište. On ima više ekoloških niša i predstavlja stambeni prostor za više vrsta, ne samo ptica. Rečju, pravi je životinjski soliter. Toga kod kanadske plantažne topole nema, iako ptice pokušavaju da se i na nju adaptiraju. Na tom potezu, od prevodnice pa do železničkog mosta, po tim izlivenim delovima Tamiša – forlandima – ima i kormorana, više vrsta čaplji i pataka.  

I nadomak Dolova postoji zanimljiva lokacija?

– Tamo se nalazi šumica koju smo uspeli nekako da zaštitimo na nivou grada, zato što su krenuli da je seku. U pitanju je takođe hrast, koji je sađen negde pre Prvog svetskog rata. Tamo sam gledao gnezdo gavrana, ali ne na dalekovodu, gde je počeo prinudno da se gnezdi, već baš u krošnjama, što mu je i primarno stanište u ravnici. Posmatrao sam i par sokola lastavičara, takođe veoma retku vrstu, kao i više vrsta detlića, a budući da je to ogranak Peščare, ima i pčelarica, šarenih predivnih ptica, kao i pupavca, prepoznatljivog po ćubi. Pošto se radi o dupljašicama, oni vole te suve terene i zemljane ili peščane odseke, na kojima dube duplje gde se gnezde. U ciglokopovima kod Skorobare našao sam jednu vrstu lasti, obalsku lastu – bregunicu. Ona pravi tunele dugačke oko metar u strmim odsecima, koji se završavaju proširenjem, gde ženka nosi jaja. Recimo, u Dubovcu postoji njihova kolonija od 15.000 parova, koja je možda najveća u Evropi.

Šta je sa Ponjavicom?

– Dobro je što je to Park prirode, ali ne valja to što je u okolini posečeno sve do vode, pa nema tampon zone uz obalu, koja je takođe neophodna živom svetu. U suprotnom, badava im stepen zaštite i velike pare koje se odvajaju iz Grada za tu namenu, jer se faktički time ništa ne postiže. Ipak, istraživao sam živi svet sa mosta na izlasku iz Brestovca i video da se radi o zanimljivo staništu. Na Ponjavici, na lokvanjima u vodi, gnezdi se belobrka čigra i ćubasti gnjurac u brojnosti od nekoliko parova, kao i skrovita  čapljica. Takođe ima i vidre, što je znak da voda čista. Nedaleko odatle su i Ivanovačka ada i rukavci Dunava, u kojima pored ostalog ima i belorepana, najvećeg orla Evrope, koji voli vodoplavne šume, jer se prvenstveno hrani ribom i vodenim pticama.

Naposletku, ovaj pančevački ornitolog ponavlja da u okolini grada ima sasvim dovoljno oaza predivne prirode i da je obaveza svih nas da ih, kako znamo i umemo, sačuvamo za pokolenja koja dolaze.

Gost u rubrici Pančevci i priroda je dr Zoran Manasijević, cenjeni lekar, koji nije ništa manje priznat ni kao ni ornitolog, a ljubav prema pticama, i prirodi uopšte, ispunjava veliki deo njegovog slobodnog vremena.