RORINA ISTINOČEŽNJA: Srki

Anovići su Banaćani. U porodici mog prijatelja Srđana, zato se oduvek znao red. Njegovi roditelji, Laza i Jovanka, poštovali su svoje starije, pa su toj dobroti naučili i sinove, pomenutog i njegovog brata-Nenada. Tako, taj se niz nastavio sve do danas. Zato što, kad gledam Srkijeve sinove, Marka i Aleksu, vidim isto. Kad već pričam o porodici, tu je i Tanja, profesorka španskog jezika u Osnovnoj školi „Vasa Živković“ u Pančevu, supruga junaka ove priče.

A, zašto je Srđan zaslužio da se nađe u istinočežnji? Razloga je mnogo. Ima neki svoj životni rezon, da uvek može bolje i to uporno dokazuje godinama, od kad ga znam. Naše prijateljstvo uspostavljeno je spontano i bezuslovno. Od trenutka kad je moj šurak, Bojan Filipović, stekao pašu, Srkija. Nekad je radio u Centru za kulturu, u rodnom gradu. Kao član tehničke službe učestvovao je u mnogobrojnim predstavama, i svim drugim angažmanima ove ustanove, u Pančevu, Srbiji, čak, inostranstvu. Tu je stekao simpatije kolega, ali, rekao bih, i dobro ispekao zanat. Kazah, njegova težnja za boljim, ispunila se prelaskom u NIS RNP. Malo po malo, a već se nakupilo godina, stekao je ugled i na novom radnom mestu.

Ipak, ima nešto što posebno želim da istaknem. Srđan je ozbiljan majstor kad je reč o struji. Kad je tako, rabote ima na pretek, a tu se ogleda vrednoća. Ide sa posla na posao, verujući da je to njegova sreća. Usput, a takav je moj primer, pomaže svima koje poznaje. Od kad smo se upoznali, ništa, ali ne samo u vezi sa popravkom strujnih uređaja, niko drugi, osim njega, nije popravljao u našoj kući. Uvek je tu kad zatreba.

Srđan ima ideju, a takvi su i njegovi roditelji, da bi svojoj deci, u nasledstvo, trebalo ostaviti nešto, da se ne muče previše, ako ne moraju. Marko i Aleksa imaju sreće. Inače, obojica sinova, dobro igraju fudbal, a stariji Marko, dogurao je do pionira FK Železničar. Dobri dečaci.

Anović je borac protiv isključivosti. Nisam ga čuo da oštro reaguje. Još nešto mi je interesantno, u vezi s njim. Obožava Crvenu zvezdu. Ako vam kažem da ima godišnju pretplatnu kartu, verovatno sam pojasnio prirodu njegove ljubavi prema bivšem evropskom i svetskom šampionu u fudbalu. Kad novi-stari, prvaci Sbije, igraju na stadionu „Rajko Mitić“, skoro uvek prati te utakmice. Korona je malo poremetila planove, ali, zajedničko gledanje, u kafiću „Publika“, sve sa crveno-belom opremom na sebi, dok je Zvezda „špartala“ Evropom, nije se propuštalo.

Pre nekoliko dana, baš na Uskrs, ponovo smo se okupili. Odavno razmišljam da mu posvetim pažnju, u ovoj rubrici, pa se sve tako i namestilo. Ostali smo poslednji, od svih gostiju. Cole je bio ćutljiv, a Srki i ja smo se lepo ispričali. Čak, išao je po još piva. Uverio me, po stoti put, dobrota će, ipak, spasiti ovaj svet.

Praštajte i dobra vam sreća!

Slobodan Damjanov

Anovići su Banaćani. U porodici mog prijatelja Srđana, zato se oduvek znao red. Njegovi roditelji, Laza i Jovanka, poštovali su svoje starije, pa su toj dobroti naučili i sinove, pomenutog i njegovog brata-Nenada. Tako, taj se niz nastavio sve do danas. Zato što, kad gledam Srkijeve sinove, Marka i Aleksu, vidim isto. Kad već pričam o porodici, tu je i Tanja, profesorka španskog jezika u Osnovnoj školi „Vasa Živković“ u Pančevu, supruga junaka ove priče.