ISTINOČEŽNJA: Petar Putić

Kad sam upoznao jednog od najcenjenijih živih srpskih slikara, Petra Putića, znao sam samo da je brat mog prijatelja Branka, frizera svetske reputacije. Nije mi promaklo da je umetnik, ranije, restaurator i prodavac umetnina.

Kad smo se baš približili jedan drugome, posebno kad sam počeo da odlazim u dom njegove supruge Marije i njegov (inače, Putići imaju ćerku Angelinu i sina Pjera, od njih unuke) shvatio sam koliko i zašto su umetnici dugovečni. Rade i žive u lepoti, čistoj, stvaralačkoj, izuzeti od svakodnevice koja nas, kao neko tiho zlo, polako uzima pod svoje. Lišeni takvih iskušenja, a među njima je i Petar, rade za večnost.

Slike Putića, inače, možete videti na svim kontinentima ove naše planete, zato što malo ko može da odoli, ne samo lepoti, već energiji koju proizvodi ovaj Pančevac, inače, rođen u Banatskom Brestovcu, što nije zanemarljivo u biografiji sjajnog umetnika. Kažem to zato, što, često, njegova dela odaju njegovu misiju, da ostvari sve snove, a oni, neretko sežu u detinjstvo, i ravnicu koja ga je oplemenila za ceo život.

U međuvremenu, srećan što me Petar Putić prihvatio kao svog prijatelja, po malo, pomažem mu u promociji njegovih dela. Najviše iz razloga što tu umetnost, takav narativ na platnima, mora videti što više ljudi. U novo vreme, čudnog li izraza, kad sve manje volimo, poštujemo druge, pomažemo, nije teško shvatiti da lepota presudno utiče da se takav životni stav promeni.

Tvrdim i nikad neću od toga odustati, a nisam likovni kritičar, niti istoričar umetnosti, lako je prepoznati kvalitetno delo. Kako? Samo stanite ispred njega. Ako ne osetite razmenu energije, onda ništa. Perina umetnost zato blista, sija, množi i deli ljubav. Svaka slika može da oplemeni čoveka, ja sam vam živ dokaz. Možda ćete se začuditi, kako je moguće da neko ko je ušao u osmu deceniju života stavra svakog dana, i ne samo da mu nije teško, već je to uživanje, ravno, novom rađanju.

Poštujući delo cenjenog slikara, nedavno, Danica Jovanović, Goran Jovičić i Ljubisav Jeftić, iz dopisništva RTS-a, u Pančevu, napravili su prilog u Putićevom domu. Videlo je to mnogo ljudi. Znam, javljaju se, dive, sad još više poštuju majstora kičice, koji pleni u svakom smislu. Živi jednostavnim životom, u svom miru. Učim od njega. On često meni kaže: „Rora ne brini, biće sve u redu“, kad ophrvan svakodnevicom, banem na kafu kod Putića.

Ovih dana iz štampe izlazi kapitalno delo, monografija njemu posvećena -„Petar Putić Moj vek“. Na jednom mestu, sabran, skoro ceo život umetnika i njegovo slikarstvo koje nam vraća veru, da imamo još toga da iznedrimo. Neka bude svetlost.

Praštajte i dobra vam sreća!

Kad sam upoznao jednog od najcenjenijih živih srpskih slikara, Petra Putića, znao sam samo da je brat mog prijatelja Branka, frizera svetske reputacije. Nije mi promaklo da je umetnik, ranije, restaurator i prodavac umetnina.