TRAG VREMENA

Pokretne slike

Izvor: 
Nemanja Rotar Ned, 24/07/2016 - 09:19

Bilo je to u davna vremena. Čuveni pančevački kinoaparater Panta, čovek koji je puštao filmove u svim posleratnim gradskim bioskopima, voleo je, osim svog posla, da pojede i popije. Bio je divovskog rasta i gegao se dok je hodao zbog kraće noge. Krajem sedamdesetih godina prošlog veka, ovaj gorostas sklopio je opkladu sa lokalnim alamunjama da će pojesti stotinu ćevapa i popiti čitavu gajbu piva. To se i dogodilo u kafani „Kod Nedeljka“, čiji je pravi naziv „Korzo“, ali je niko nikada tako nije zvao, već uvek po vlasniku Nedeljku.

Nakon obilnog obroka i još veće količine popijenog piva, Panta se, zadovoljan zbog uspele opklade, uputio u bioskop „Zvezda“ (nekada i sada „Apolo“) da pusti večernju projekciju filma. Išao je kroz grad poput džinovske lađe,  zanoseći se malo u jednu, malo u drugu stranu. Najteže mu je bilo da se popne uz stepenice do uske kino kabine. Taman se nekako uspentrao i dohvatio koturove sa filmskom trakom, kada opali snažan zemljotres u okolini Bukurešta. Protreslo se čitavo korito usahlog Panonskog mora. Kabina je počela da se ljulja, a Panta da bledi u licu. „Opa, šlog!“, reče i ispusti filmske trake na pod.

Ovo, ipak, nije priča o Panti, premda se bez njega ne može zamisliti ozbiljno sećanje na istoriju bioskupa u našem gradu, već priča o magiji pokretnih slika, koja je imala mnogo više čari nekada, kada su bioskopi bili krcati publikom, kada nije mogao film da se pušta sa telefona niti su postojali sobni projektori.

Moderni bioskopi imaju savršen zvuk i sliku, projekciju čak i u tri, pa i četiri dimenzije, raskošne sale sa udobnim foteljama i super kompjuter koji sve to kontroliše. Ali ja ću doveka pamtiti, ipak, samo bioskope moga detinjstva. Kada smo kao omađijani posle popodnevne smene u školi, ulazili kradomice u dvoranu Kulturnog centra i po ko zna koji put gledali holivudske hitove. Imali smo sreće da odrastamo u nekom čudesnom političkom amalgamu koji je bio na pola puta od socijalizma ka kapitalizmu. Premda zvanično komunisti, upražnjavali smo mnoge običaje Zapada. Jedna od velikih poklona Amerike Titu bio je i prozor u njihovu kinematografiju. Zato ne čudi što je među prvim zvaničnicima Stejt dipartmenta, koji je došao u Jugoslaviju, nakon maršalovog istorijskog izricanja „ne“ Rusima, bio direktor „Udruženja producenata i distributera Amerike“ Erik Džonston. Film je u to vreme postao najjače sredstvo političke propagante. Zato je Imperija poslala svog najboljeg čoveka. Ali ovo nije priča o amerikanizaciji svega postojećeg niti odnosima Jugoslavije i SAD tokom hladnog rata.

Ovo je sećanje na projekcije nedeljom u deset (čuveni matine) u bioskopu „Zvezda“. Recimo film „Ben Hur“ ili njegova jedinstvena verzija u kojoj se pored zvaničnog montažera pojavljuje i Panta koji je ukrajao prekinute delove filmske kopije. Bio je vešt u tome pa je, pogotovo vremenski duga ostvarenje sedme umetnosti, skraćivao za po deset do petnaest minuta. „Solaris“ Tarkovskog je u njegovoj verziji postao akcioni film.

Ili čekanja u redu na ulazak u bioskop „Vojvodina“ da bi se pogledalo Spilbergovo čudo: „Bliski susreti treće vrste“. Bila je tu i „Ajkula“, „Konan“, „Flaš Gordon“, monumentalni „Ratovi zvezda“ i nesvakidašnja „Braća Bluz“.

Mi klinci smo uživali. Fascinirani jednim drugim svetom, jednom drugom dimenzijom života, u kojoj hrabri momci prelaze sve prepreke i bivaju nagrađeni na kraju, mogli smo satima i danima da gledamo samo jednu filmsku predstavu. Često smo nakon završetka filma, pogotovo onih o Brusu Liju, bežali od lokalnih Cigana koji su majstora karatea doživljavali kao svoga brata i pokušavali da na nama ponove sve udarce koje su popamtili.

Sećam se „Osmog putnika“ zbog koga nisam mogao noćima da zaspim i kako sam čitavu filmsku predstavu proveo okrenut leđima platnu, nosa zabodenog u naslon stolice.

Pančevci su oduvek voleli pokretne slike koje se smenuju na velikom i zategnutom belom platnu. Prvi stalni bioskop koji se pojavio, izgrađen je 1913. godine i dobio naziv „Apolo“. Iste te godine u jesen, otvoren je i drugi bioskop „Modern“ sa 300 mesta i dve projekcije nedeljno. Pred Drugi svetski rat radila su četiri bioskopa, dva već pomenuta, te bioskop „Trubač“ (kasnije „Vojvodina“), a kod Crne mačke, „Dunav“.

Danas Pančevo ima dva bioskopa sa redovnim repertoarom. Dolaze gledaoci i odlaze. Dolazim i ja na projekcije, gledam, čekam, ali ne pronalazim onu magiju detinjstva. Kako da spasem kidnapovanu pevačicu iz filma „Vatrene ulice“, kada više ne mogu da se poistovetim sa glavnim junakom Tomom Kodijem? Izgorele su stare vatre. Ni Indijana Džons više nije onaj zbog koga bih studirao arheologiju. Nešto se dogodilo i bajka je dobila neočekivan kraj. Ili je suptilni diktat Imperije postao suviše trivijalan. Holivudski hitovi pljušte i danas, ali samo kao zbirka kompjuterskih efekata, bez značajnije glume, priče ili strasti. A i „američki san“, nakon bombardovanja, doživljavamo više kao noćnu moru.

Ali nije ovo priča o svemu tome. Ovo je sećanje na neke lepe trenutke koje nismo dovoljno dugo gustirali. Na časove kada vreme sporo prolazi, gotovo stoji. Ovo je sećanje na emocije raspršene po nedokučivim prostorima trajanja. Na trenutke kada je večnost bila na dohvat ruke, a mi to nismo slutili, nismo znali ni prepoznali jer smo bili suviše hitri, suviše nepromišljeni i suviše mladi. Verovali smo da sve ono što dolazi posle, mora biti mnogo, mnogo bolje, baš kao na filmu. 

Nemanja Rotar



Marketing

Najnovije vesti