Le storie veneziane

Volja za moć ili četir’ konja debela

Izvor: 
Živoslav Miloradović Ned, 15/05/2016 - 10:19
Od istog autora:

VENECIJA I JA

KOMŠIJSKE SVAĐE I SUSJEDSKI DIŠPETI

GRAD ROĐEN NA VODI

 

 

Teško je zamisliti turistu iz bilo kod dela sveta koji je, došavši u Veneciju, propustio da se fotografiše ispred Crkve Svetog Marka. Pred crkvom – gomila naroda koji se muva gore – dole, jata golubova i prodavaca svega i svačega, a na Crkvi četiri konja. Otkud konji? Šta će konji nad velelepnim crkvenim portalom, kada se više nego dobro zna da je Spasitelj, od sveg stočnog prevoza najviše preferirao magareći. Na magarcu je ušao u Jerusalim na dan kod nas nazvan Cveti, a još u prenatalnom njegovom periodu njegov dobri tata (otac je, ispostacviće se bio neko Drugi), časni Josif Drvodelja, prevezao je Njegovu Božansku Majku iz Nazareta u Vitlejem na magarećem samaru. Dakle, konje niko nije pominjao, a oni su ipak postavljeni na pročelje Crkve. Oni radoznalci koji će ovim povodom, zaviriti u kakav bedeker, saznaće da su doneti iz Konstantinopolja. Ali zašto odande? E to je predmet ovog kazivanja uz napomenu da konji uopšte nisu debeli, nego su pravo savršenstvo sklada i lepote, a ovakav naslov sam izabrao samo zato da bi čitaocu bio zamamniji da ne kažem intrigantniji. 

Detalj sa fasade (snimio Ž.M)
zika2.jpg

 

Pa da krenemo sa pričom.

Pri kraju smo dvanaestog veka koji se u istoriji Venecije smatra za period u kome je njen prosperitet dobio snažan vetar u krmu. U tom periodu na južnom Jadranu se javljaju nove face zapažene po čudnovatim kacigama sa volovskim rogovima na njima. Saplemenici strip junaka Hogara Strašnog, Normani, odnosno Vikinzi, pronašli su svoju obećanu zemlju na samoj peti italijanske „čizme“ u Apuliji i tu počeli da se kolonizuju. Bez većih problema odagnali su odatle ostatke Longobarda, razjurili vizantijske vojne posade i razbaškarili se na suncu osvojivši potom i Kalabriju, te današnji Napulj i Siciliju. Priča o njihovom dolasku zahtevala bi nekoliko nastavaka ove naše storije, ali nas ovoga puta zanima samo Venecija. Serenisima, je normansko nastojanje da se prošire na drugu stranu Jadrana iskoristila da se nađe kao saveznik vizantijskom caru Aleksiju Prvom Komninu, a zauzvrat dobije odrešene ruke za trgovinu u priobalju današnje male Azije. Od tada venecijanske kolonije po Levantu te grčkim ostrvima niču kao pečurke posle kiše. Trgovina dobija pun zamah, vrli građani Venecije naseljavaju se po grčkim, odnosno vizantijskim lukama gde svojom radinošću ali i nadmenošću izazivaju ne malo neprijateljstvo lokalnog življa i poslovnih takmaca, naročito iz bratskih pomorskih republika (ova sintagma nam veoma poznato zvuči) Đenove, Pize i Amalfija, o kojima će još biti reči. Diplomatija je u punom zamahu tako da se u ovom periodu postavljaju osnovni principi njenog delovanja tokom narednih stoleća: neutralnost po svaku cenu prilikom sukoba velikih i lukavo navijanje vode na sopstvenu vodenicu.

Sa krstašima - samo oprezno

U tom smislu Venecija je bez velikih teškoće izbegla nekoliko dotadašnjih krstaških pohoda ne želeći da na taj način remeti svoje odnose sa islamskim državama, a još više nastojeći da izbegne nepotrebne troškove. Trgovci će, po duševnom svome zapisu, pozdraviti i podržati svaki rat koji doprinosi proširenju njihove trgovine. I obrnuto, štetnog rata, onog koji se vodi iz zanosa, osvete ili nadteravanja („ćeraćemo se još“) , kloniće se kao kuge. U tom smislu je Treći krstaški rat, upravo okončan s početka devedesetih godina 12. veka, a u kome Serenisima nije direktno učestvovala, bio prava katastrofa. Svojim nerešenim i krajnje konfuznim završetkom, uneo je pravi haos u Sredozemlje, pokidao mnoge, godinama uspostavljane trgovačke puteve, te zaustavio let ka zvezdama sve uspešnije trgovačko - pomorske Republike. Ceo ovaj nesrećni rat mogao bi biti povodom čitavog jednog romana, ali ćemo ga sada preskočiti, uz jedinu napomenu da je nakon istog, u Sredozemlju otpočeo sukob svih protiv sviju što je pomorsku trgovinu učinilo skoro sasvim nemogućom. Ordinirajućeg mletačkog dužda imenom Orio Mastropiero je ova haotična situacija toliko je iznervirala da se poneo kao junak Kovačevićevog „Radovana Trećeg“, čuveni Stanislav, kada je, učeći azbuku, stigao do slova „E“. Tako je i ovaj časni patricij uzviknuo nešto sasvim slično i povukao se u manastir Svetog Krsta gde je nedugo potom i umro.

Dolazak večitog mladića

Sve ovo navodim kao najavu njegovog naslednika neverovatnog Enrika Dandola, novoizabranog mletačkog suverena koji je, u trenutku kada su mu na glavu postavljali duždevsku kapicu sa roščićem, brojao tačno 85 godina sopstvenog života. Osobe u toj dobi ne biraju niti za predsednike kućnih saveta, a kamo li za inokosnog poslovodnog organa jedne države - firme sa veoma lošim poslovnim bilansom, nalazećom se u nečemu što se u našem jeziku koristi uz izraz „do guše“. Znači, pošto su Venecijanski patriciji bili sve drugo samo ne budale, izbor novog dužda morao je imati debele razloge. A zbog čega vam sve ovo pripovedam? 

 

Četrdeset prvi venecijanski dužd, Enriko Dandolo (bez podataka o crtežu)
zika3.jpg

 

Pa hteli ste da čujete otkuda konji. Bez Enrika Dandola, o njima ne bi bilo ni pomena.

I dok je Dandolo uspešno tukao šestu godinu svoje sve uspešnije vladavine i 91 godinu života, u Rimu se na papski tron uspeo tridesetsedmogodišnji Lotar dei Konti di Senji, prozvan Inoćentije Treći koji je našao za vrlo zgodno to što je evropski zapad ponovo počeo da se trese u strasnoj groznici izazvanoj spoznajom da je Hristov grob opet pao u ruke inovernika. Ne želeći da ponovo zađem u novu digresiju pripovedajući o načinima na koje se tadašnja europejska raja palila zarad postizanja plemenitih ciljeva vrednih rajskog naselja, navešću samo to da su nemački i francuski plemići koji su se stavili na čelo ovog pothvata, odlučili da umesto kopnom, ka Svetoj zemlji krenu morskim putem. Stoga je bilo više nego logično da se samopozovu u goste pomenutom duždu Dandolu e da bi se dogovorili oko cene prevoza. Jer, ako je iko u vasceloj Jevropi mogao da preveze toliku vojsku, a u jednom potezu, onda su to bili venecijanski brodovlasnici. Sporazum je postignut uz cenu od 85 hiljada carskih maraka u srebru za koju bi sumu Venecija trebalo da obezbedi kompletnu logistiku do Svete zemlje za 4500 konjanika i njihovih konja, devet hiljada štitonoša i 20 hiljada pešaka plus provijant za godinu dana!! Tome je dodato još pedeset venecijanskih galija kao vojna ispomoć pohodu što je trebalo biti plaćeno polovinom ratnog plena. Rečeno – učinjeno. Ovaj ugovor, osim poslovne svoje vrednosti, pruža nam jasnu i uz to veličanstvenu sliku Venecije na početku perioda njenog punog sjaja. Preko dve stotine brodova, hiljade mornara, tone ljudske i stočne hrane i jedna državna organizacija koja uspela da sve to, u kratkom roku, obezbedi i organizuje. Ne mogu da se ovom prilikom ne podsetim omiljene narodske žvake veoma korištene na našim slavskim sedeljkama i kafanskim filonacionalnim sesijama koja je glasila: „Dok smo MI (pazi – mi!?) jeli zlatnim viljuškama, ostatak Evrope je skakao po drveću. Ili u prevodu – niko nema što Srbin imade.    

 U proleće 1202, Laguna je postala pretesna za silno brodovlje koje je čekalo na ukrcaj krstaša. Preko tri hiljade ljudi nalazilo se na njihovim palubama u ulozi posade ili je pak, u potpalubljima bilo lancima privezano za duga vesla galija. Ali kada su krstaši iz svih krajeva Evrope konačno stigli do obale, ispostavilo se da ne samo da ih nema onoliko koliko se pretpostavljalo, već i da donacije namenjene pohodu nisu dostigle planiranu sumu. A ne može se reći da nije pabirčen svaki dinar da bi se zadovoljili neumoljivi venecijanski brodovlasnici: Papa Inoćentije je naredio da se pretopi dvorsko zlatno posuđe tako da se u njegovoj trpezariji iz glinenih posuda počelo jesti drvenim kašikama, dok je nominalni vođa pohoda Bonifacije od Monferata, prodao ili založio sve porodične dragocenosti i od kolega, plemića, zatražio da slede njegov primer. I pored svega, nedostajalo je oko 34 hiljade maraka što je ceo pothvat dovelo u pitanje. Ali ne samo pothvat.

Dužd Enriko Dandolo i krstaši se zaklinju na međusobnu vernost. Slika izložena u sali Velikog saveta u Duždevoj palati.
zika4.jpg

 

Venecijanski investitori su već uložili svoj novac, a krstaška ordija koja se slila s konca i konopca katoličke Evrope, privučena vatrenom propagandom i željna, ne samo slave nego i ratnog plena, počela se motati po gradu i okolini upuštajući se u brojne nezakonite pothvate kojima je obično sklona besposlena soldačija. Pored toga, imali su nezgodnu naviku da svakoga dana jedu. Troškovi su se vrtoglavo povećavali, tako da je pod hitno trebalo pronaći rešenje. Rasprava nije prošla baš tako glatko, potezali su se razni argumenti, od kojih su neki bili i veoma zašiljeni i dobro naoštreni, kao što je red u razgovorima te vrste. Ipak se došlo do sporazuma pa je dogovoreno je da ceo pohod bude podređen isključivo venecijanskim potrebama, tako da na čelo krstaške vojske, staje glavom i bradom, dužd Enriko Dandolo koji je te godine proslavio svoj jubilarni 95 (devedeset peti) rođendan (!!). Oni koji nikada do tada nisu čuli za srpsku poslovicu koja kaže „Latini su stare varalice“ bili su u velikoj većini pa je ova iznenadna kadrovska promena prošla skoro neopazice. Predstava konačno mogla da počne

Na Carigrad !!

Konvoj je krenuo prvog oktobra (po nekim izvorima osmog novembra) 1202. godine, praćen moćnim zvucima stotina fanfara i horom sveštenika koji su zajedno sa ratnicima željnim pogibije u slavu Božju, zapevali „Vieni creator spiritus“. Činilo ga je 72 galije i 140 trans portnih brodova.

 

Dužd naređuje pokret.
zika5.jpg

 

Za prvi zastanak armade predviđene su vode ispred tada ugarskog grada Zadra jer su Mlečani imali neke neprečišćene račune sa ugarskim kraljem Kolomanom oko toga ko je tu glavni, pa je grad pokoren i svirepo opljačkan. Pohara je trajala nekoliko dana, a potom se protegla i na celu zimu pošto se već zašlo u duboku jesen, koja važi za period nepogodan dužem bavljenju pod otvorenim nebom, uključujući tu i ratne pothvate. Papa Inoćentije koji ovaj pohod ni u snu nije mogao da zamisli kao pljačku hrišćanskih gradova, je naprosto pobesneo i zapretio da će sve odreda da ih ekskomunicira. Vođe pohoda su se tako našle u nebranom grožđu, a sve za račun Venecije, pa su pokušali da se opravdaju da luk nit su jeli, niti mirisali, već samo naseli na igru lukavog dužda na šta se papa sažalio i povukao svoju odluku znajući i sam sa kakvom lisicom ima posla. Dandolo koji, po tradiciji svojih prethodnika nije mnogo mario za papske dekrete, ekskomunikacije i anateme, nije posustajao. Veštim manevrom uspeo je da posredstvom Filipa Švapskog ubedi Inoćentija da bi bilo više nego sjajno, ukoliko bi krstaši umesto ka Jerusalimu krenuli na Konstantinopolj, e da bi navodno vratili na tron svrgnutog vizantijskog cara Isaka Anđela koga je detronizirao rođeni brat Aleksije Treći. Papi se ideja dopala jer je u igru bila ubačena priča o ponovnom ujedinjenju hrišćanske crkve koje bi se postiglo pogodnim sređivanjem političkih prilika na Istoku. Namera dužda Dandola i njegove diplomatije je bila veoma daleko od ovog papskog sna. Njemu je bilo stalo da konačno i definitivno učvrsti pozicije Republike u azijskom Sredozemlju i osigura nova tržišta. Da je stvar vrlo ozbiljna potvrđeno je i dolaskom u Zadar naslednog vizantijskog princa Aleksija koji je krstašima napričao silne lepe priče o tome kako u Carigradu teku med i mleko, a na njima je samo da ih zahvate kutlačom. Ovaj Aleksije je kasnije i sam postao car pod brojem „četiri“, dok je broj „tri“ nosio njegov stric, takodje Aleksije koji je svrgao sa prestola svoga rođenog brata, pomenutog cara Isaka Anđela i usput ga oslepeo, što se na vizantijskom dvoru smatralo za normalnu pojavu, a što je, kao što rekoh, bilo povodom da se krstaši, umesto ka Jerusalimu upute ka Konstantinopolju, alias Carigradu. Ovde ćemo za čas da zastanemo samo zarad ukazivanja na još jednu zanimljivu istorijsku paralelu.

Bez Srba - ništa

Naime, kćer pomenutog uzurpatora Aleksija Trećeg, princeza Evdokija, još u vreme dok joj je taja bio samo jedan od naslednih prinčeva, udala se za drugorođenog sina Stefana Nemanje, koji se takođe zvao Stefan sa, kasnijim nadimkom – Prvovenčani i rodila mu sina Radoslava. Isti Stefan, nakon što će se sudbina njegovog tasta neslavno okončati, okrenuo se boljima i jačima pa će se ponovo oženiti, ali sada patrcijkom Anom, unukom glavnog junka ove priče Enrika Dandola, koja je bila kćer njegovog sina Renijea. Ana je dinastiji Nemanjića podarila nasledne prinčeve Vladisalava i Uroša. Ovaj potonji, nazvan Uroš Prvi, nastavio je lozu Nemanjića sinovima Milutinom i Dragutinom. Tako se u prepredeni nemanjićki gen uplela i poslovična venecijanska lukavost. Ana je bila ta koja je, zahvaljujući uticaju svoje porodice u Rimskoj kuriji, obezbedila svome mužu kraljevsku titulu, koju mu je, zajedno sa krunom, iz Rima poslao papa Honorije Treći. Tako su Srblji po prvi put u istoriji dobili kralja i to posredstvom bračnog kreveta i katoličke veze. To se danas previđa kao da se nije ni desilo, ali to ništa ne menja na stvari. Postizanje političkih, odnosno dinastičkih ciljeva, posredstvom bračnih ugovora bila je više nego uobičajena praksa u srednjovekovnoj Evropi. A Srbija je oduvek bila njen deo. I ostala, naravno.   

Svođenje računa

Kada su se krstaši i Mlečani pojavili pred Carigradom, ispostavilo se da tamošnji živalj nije bio baš oduševljen idejom da im otvori gradske kapije. Grci su već čitav jedan vek gajili strasnu mržnju prema podanicima Republike, koji su tokom proteklog veka raznim smicalicama, te otvorenom korupcijom uspevali da za sebe obezbede veoma povoljne pozicije na vizantijskim trgovačkim putevima, a svojom bahatošću i nadmenošću išli su na živce, kako običnom svetu, tako i kolegama - trgovcima i brodovlasnicima. Sada su se na svom brodovlju pojavili na Zlatnom rogu e da bi ih podučili o tome da li je za njih bolji Isak Anđeo ili njegov bata Aleksije koji je inače bio veoma sklon luksuznom životu, zabavama i uzgoju egzotičnih ptica. Došlo je do sukoba ograničenih razmera u kome je desetak venecijanskih brodova progutao požar izazvan „grčkom vatrom“, odnosno projektilima bačenim iz katapulta koji su sadržavali zapaljivu smešu čiji je recept spadao među najstrože čuvane državne tajne. Ipak, krstaši i Mlečići su bili kud i kamo nadmoćniji  tako da je Aleksej Treći pokupio svoje kaveze sa ptičicama i žurno napustio dvor, dok je na njegovo mesto doveden svrgnuti brat mu Isak, slep i prilično nagnječen više nego lošim uslovima života u carskim tamnicama. Njegov sin Aleksije Četvrti, onaj što je bio u Zadru da moli za pomoć,  proglašen je za suvladara.

 

Tintoreto: Osvajanje Carigrada, Duždeva palata
zika6.jpg

 

I sve bi bilo lepo i krasno da, kao na kraju svake pijanke, konobari nisu izvadili blokčiće sa spiskom porudžbina koje su gospoda napravila. Ober kelner bio je, kao što se dalo pretpostaviti, dužd Enriko, dok se jadni Aleksije Četvrti našao u ulozi mamurnog Rusa u praznoj kafani. Istresao je sve državne blagajne, udvostručio namete, pretopio zlatne statue i crkvene sasude, ali ipak nije uspeo da napabirči ništa više od par hiljada maraka carskih. Nad Carigradom, pritisnutim hiljadama dokonih i na sve pasjaluke spremnih krstaša, nadvila se i glad, a nije nedostajalo ni pojedinačnih čarki od kojih se jedna pretvorila u pravu tragediju. Neki flamanski krstonosci zakašiše se sa nekim Jevrejima, ovi im vratiše istom merom, a neko podmetnu požar u sinagogu, koja planu, ali pošto duvaše jak vetar, požar se proširi i zahvati nekoliko kvartova. Nasta panika, ljudi se u bežanju izgaziše, a požar, koji je besneo celu nedelju, odneo je nebrojene žrtve. Stari i iznemogli car Isak nije mogao biti branom narastajućem nrodnom nezadovoljstvu, a sin mu Aleksije je postao žrtveni jarac, odnosno krivac, za sva zla koja su snašla Grad i njegove žitelje. Građani su ga naprasno zamrzeli zbog visokih poreza i šurovanja sa omraženim Mlečićima, sveštenstvu se uopšte nije sviđala ideja o tome da jednog dana pređu u katolike, mrzeo ga je i vlastiti otac kome je, svojim nemoralnim ponašanjem išao na živce… To potraja sve dok ne izbi kratka ali žestoka pobuna u kojoj Aleksija svrgnuše i udaviše, a vođa pobune, neki Marzufije naloži da se pohvataju i likvidiraju krstaški čelnici.

Pohara

I tako se mi približismo tački od koje počinje da se piše sudbina venecijanskih konja. Krstaši na ovu pobunu odgovoriše strašnim represalijama. Kao i svi drugi istorijski poslovi koji su motivisani visokim idealima, tako je i ovaj, uz mnoštvo zanesenjaka, idealista i ljudi prepunih svetog nadahnuća, privukao i gomile probisveta, za koje je vrhunski ideal bila pljačka, otimačina i nasilje svake vrste. Zadivljeni i zabezeknuti bogatstvom carskog grada, svoje su mračne porive držali samo na tankoj uzici navodne hrišćanske krotkosti. Sada je i te poslednje brane divljaštvu, nestalo. Trebalo je kazniti nezahvalnike, i krstaši su se bacili na posao. Nije bilo niti jedne carigradske crkve koja je ostala neoskrnavljena, uključujući i Svetu Sofiju, niti jednog carskog groba koji nije otvoren. Hroničari tog vremena i tih događaja svedočili su da su prema krstašima i sami Saraceni bili mala deca. Ono što nisu mogli da ponesu, krstaši su uništili. Besmrtna dela velikih antičkih skulptora razbijena su, ukoliko su bila od mramora, dok su ona bronzana pretopljena. Opljačkano je sve što se moglo opljačkati i silovano sve što se moglo silovati. Ali ono što Grci nikako nisu mogli da prežale i oproste je gubitak svetih moštiju i ostalih relikvija koje su krstaši poneli sa sobom. Tako je odnet kostur Svetog Jovana Krstitelja, kao i ruka svetog Jakova.  Jedan francuski pop domogao se glave mučenika Mamanta, dok je jedan njegov kolega bio srećnije ruke te je ispod krša u jednoj crkvi pronašao glave Svetog Đorđa i Svetog Jovana Apostola. Duždu je zapao komad svetog Krsta, dok je Balduinu od Flandrije pripao Hristov trnov venac i tri kutnjaka Apostola Petra, dok su Francuzi odneli svome kralju Filipu nešto kosice Hrista – deteta i komad platna za koji se tvrdilo da je služilo kao Higijenski Uložak Bogorodičin.

Šta je posle bilo, zna se iz istorije za srednje škole. Istočno carstvo je rasparčano na više kraljevstava kojima su neko vreme vladale ili krstaški vođe ili njihovi naslednici. Neki od njih će vrlo uskoro pogubiti glave u ljutim bojevima sa Bugarima koji su priskočili u pomoć Grcima. Glava plemenitog Balduina završiće nataknuta na tatarsko koplje. Konačno je umro i dužd Dandolo u devedeset osmoj godini, pa je i sahranjen „na licu mesta“ odnosno u Crkvi Svete Sofije. Kada su Turci konačno 1453. osvojili Carigrad, njegov grob je otvoren, a njegove kosti bačene psima. 

 

Ploča nad praznim Dandolovim grobom u Aja Sofiji. Originalno obeležje je izgubljeno, dok je ovo falsifikat iz XIX veka
zika7.jpg

 

To će, se dogoditi tek nakon dva i po veka, koje je Venecija iskoristila da dostigne zenit svoje moći čemu je upravo ovaj četvrti krstaški pohod bio inicijalna kapisla. Užasnim krvoprolićem u Konstantinopolju krstaši su na vjeki vjekov stavili tačku na bilo koju ideju o izmirenju Istočne i Zapadne crkve. Ali je zato, iz mora krvi i suza iznikla Država trgovačkog Profita i Špekulacije. Put u Novo doba bio je otvoren.

A konji?

Držeći da je njihova uloga u osvajaju Carigrada bila od presudnog značaja, Mlečići su tražili i dobili lavovski deo plena. Enriko Dandolo je smesta imenovao svog namesnika za Konstantinopolj koji je počeo opsežne poslove na odnošenju svega onoga što je u carskoj varoši bilo od nekakve vrednosti. Bilo je tu obilja dragocenosti, od kojih je nastala venecijanska Riznica svetog Marka čuvena po svom bogatstvu, tokom narednih vekova uvećavana darovima mnogih evropskih vladara i rimskih papa. Ušavši na carigradski hipodrom, osvajači su ostali zapanjeni lepotom četiri konjske figure, nešto većih dimenzija od prirodnih konjskih proporcija, koje su stajale iznad startne kapije odakle su započinjale trke dvokolica. Skulpture su bile sačinjene od bronze sa pozlatom, a proučavanje tehnologije livenja, čime su se bavili naučnici novijih vremena, nije dalo tačan odgovor na pitanje da li su grčkog ili rimskog porekla.

 

Originalne skulpture konja smešteni u prostorijama Markovog muzeja
zika8.jpg

 

 Ono što je manje - više sigurno je da su se u vreme cara Teodosija nalazile na grčkom ostrvu Hios, a o tome kako su tu dospele i kojim povodom postoje više različitih pretpostavki. Car Konstantin, obavešten o njihovom postojanju odlučio je da njima ukrasi svoj veliki Hipodrom odakle će ih Mlečići preneti u svoj Grad na vodi. Prvo su ih privremeno postavili u venecijanskom Arsenalu, dok njihovo mesto nad ulazom u Crkvu Svetog Marka nije na odgovarajući način opremljeno. Tu su ostali skoro punih 600 godina, odnosno sve do pada Serenisime kada su, po naređenju Napoleonovom prenete u Pariz i postavljene na Trijumfalnu kapiju. Pothvat skidanja četvoroprega sa Crkve i njegovog odnošenja bio je čin kojim je Slavna Republika trebalo da bude na poseban način ponižena, a njen kraj definitivno zapečaćen. Republika jeste propala, ali su se konji 1815. godine vratili na svoje mesto, voljom novog gospodara Venecije austrijskog cara Franca Drugog Habzburga pošto je sa istorijske scene nestali i Napoleon Bonaparta i njegova imperija. Istina, Francuzi su za uspomenu zadržali medaljone koji su se nalazili na poprsju sve četiri figure. Sve do naših dana četvoropreg je dva puta skidan sa svog postamenta: u vreme Prvog svetskog rata, kada je prenet u Rim, i tokom Drugog kada su konji sklonjeni u okolinu Padove. Danas se nalaze u Markovom muzeju (Muzeo Marćano) gde su prebačeni 1975. e da bi bili zaštićeni od štetnih atmosferskih uticaja. Na fasadi Crkve se umesto njih nalaze njihove kopije. Iz carskog Konstantinopolja Mlečići su prilikom velike pohare odneli još mnogo drugih dragocenosti koje danas krase njihov grad, ali o njima – drugom prilikom.

I kao što je teško naći turistu iz bilo kog dela sveta koji se, tokom prve posete Veneciji nije fotografisao na Trgu, ispred Crkve svetog Marka, teško je, usmerivši pogled ka toj velelepnoj fasadi, izbeći misao o vekovima mediteranske kulture koja je na poseban način koncentrisana na ovom mestu. Venecija zato i jeste velika jer veliko njeno svedočenje, kako o vrhunskim dometima vrline i umeća, tako i o ljudskim posrtanjima i besprimernim sunovratima.

žm         

 

 



Marketing

Najnovije vesti