ISTINOČEŽNJA: Fejzula
Podeli vest:
Sreća, ne mogu to drugačije da protumačim, što sam rođen sredinom 60-tih prošlog veka. Radosno i lepo detinjstvo utemeljilo me je i kao solidnog čoveka, ali, najviše mi prija što sam u mladosti imao priliku da odrastam uz istinske sportske asove, kojih je u Pančevu, u to vreme, bilo napretek.
Krajem 70-tih i početkom 80-tih, RK Dinamo, dosegao je vrhunac u jednom od omiljenih sportova mnogih Jugoslovena. Već sam toliko puta pričao o neverovatnoj i neponovljivoj generaciji žuto-crnih. Kad se samo setim Kaline, Slavkovića, Đorđevića, Vignjevića i svih drugih majstora. Bilo je to uzbudljivo vreme, kad su sportisti umeli da opčine publiku i davali više poleta našoj mašti. Ipak, postoji jedna ličnost, koja je za mene bila oduvek, nekako drugačija. Reč je o Petritu Fejzuli.
Legendarni pivotmen Dinama, Crvene zvezde, kasnije Barselone (koji je prvi zaigrao za katalonskog sportskog giganta od rukometaša sa ovih prostora) odavao je utisak nadmoćnog čoveka na terenu i mirnog diva van njega. Videlo se, mada, tada to nije bila retka pojava, inelektualac među igračima. Nagledao sam se njegovih golova u Hali na Strelištu. Nekako, radio je to gospodski, ne snažno, više otmeno. Bio je nečujni ratnik bez kojeg se ne može. Ta generacija Dinama, koja je uz šabačku Metaloplastiku( kasnije će Vujović i saigrači harati Starim kontinentom) bila najbolje što se dalo videti u jugoslovenskom rukometu, prihvatila je i pančevačku decu: Moca, Kokovića, Sekulića, Crevara, Ogrizovića, Pantelića, koji su mi, odreda, jer ih odlično poznajem, potvrdili za Fekija, sve što i sam i sam pomislio. Sjajan rukometaš, još bolji čovek.
Ima jedan detalj koji me je potpuno oborio s nogu. Ne tako davno, pre nekoliko godina se to desilo, ostao sam baš iznenađen. Pozitivno. S obzirom da se nisam družio s Fejzulom, niti Kalinom, što zbog razlike u godinama, zapravo, moje mladosti, koja nije dozvoljavala komoditet da budem u njihovoj blizini, veoma mi je prijalo kad sam preko fejsbuka dobio poruku-Petrit Fejzula, želi da postanemo prijatelji. Verovatno, prateći sa koliko entuzijazma pišem o sportu, ne samo u Pančevu, stekao sam njegovo poverenje. Moje je zadovoljstvo bilo najveće.
Fejzula je posle karijere jedno vreme bio trener u Crvenoj zvezdi, ali, on sa porodicom već dugo živi u Barseloni. Koliko znam, često dolazi u Beograd, a pošto pomalo pratim, kad god dođe, veterani kluba iz srpske prestonice okupe se i lepo druže. Među njima je i moj veliki prijatelj, Miki Milatović, koji je ostavio izuzetan, neizbrisiv trag u našem rukometu, kao golman, a po meni, još više kao trener.
Svakako, uvek rizikujem kad se osvrnem u prošlost, želeći da istaknem, kako je nekad sve bilo bolje. To što matorim, jedna je pojava, ali, s obzirom da mi je istinitost uvek u prvom planu, ne mogu to kod sebe da sprečim. Skoro da nema više takvih ličnosti kakav je Feki. Moderna je donela snagu i brzinu, ali, nekako, izgubila se ljudskost. Možda zato i mene već dugo nema u prvim redovima na nekoj sportskoj manifestaciji?
Praštajte i dobra vam sreća!
Slobodan Rora Damjanov
Sreća, ne mogu to drugačije da protumačim, što sam rođen sredinom 60-tih prošlog veka. Radosno i lepo detinjstvo utemeljilo me je i kao solidnog čoveka, ali, najviše mi prija što sam u mladosti imao priliku da odrastam uz istinske sportske asove, kojih je u Pančevu, u to vreme, bilo napretek.
Podeli vest:
