ISTINOČEŽNJA: Marjan Lukić

Postoji toliko neobičnosti u našem životu koje je teško objasniti, a, ipak, nekako se rukovodimo instinktima i retko pogrešimo u tom smislu. Tako i ja, grešan, do sad vam nisam pisao o Marjanu Lukiću, nastavniku Fizičkog vaspitanja, u Tehničkoj školi u Pančevu, svršenom Difovcu, u generaciji sa mojim Vladom Ristićem.

Nekako iz prikrajka, pratim ovog čoveka i njegovo delovanje, a takva energija i srčanost, retko se sreću. To tvrdim, i drugačije ne može, kad je reč o osobi koja ima svoje redovne aktivnosti na poslu, pa je alfa i omega Triatlon kluba „Tamiš“, triatlonac je, trkač, ali, koliko znam, a to vam je pouzdano, i veoma dobar čovek.

Moj, do pre nekoliko dana komšija, tu na Tesli, malo se udaljio od prelepog naselja, ali znam, voli ga istim žarom, kao kad se pre blizu dvadeset godina doselio. Inače, Lukić je mnogo zanimljiva ličnost. Nisam to ispratio, a i kako bi, ali, došapnula mi je jedna dobra ptičica, neke detalje. Svojevremeno, u Gimnaziji „Uroš Predić“ aktivan je bio bend „Eroika“, imena, poznatog po Betovenovoj 3. simfoniji, a Marjan je bio pevač u toj postavi. Mladog čoveka mnogo toga zanima, željan je da sve oseti. Znate, kао што Мамфорд veli: „Dokle god čovjekov život cvate, nema granice njegovim mogućnostima, nema kraja njegovom stvaralaštvu“. Tako i junak ove priče. Završio je prvu godinu na Pravnom fakultetu na BU, a onda, uradio je kako je srce zapovedalo. Pravac Košutnjak, na DIF. Takva čovekova priroda zaslužuje mnogo ozbiljniju pažnju, a ne samo nekoliko rečenica u ovoj Istinočežnji.

Kad vidite Marjana Lukića, kako trči Pančevom ili vozi bicikl, ponašajte se opušteno, slično njemu. Meni je lepo, kad protrči pored mene, i nonšalantno se javi, kao da ide sa kafe, a ne posle ko zna koliko pretčanih kilometara. Divim mu se, što uz nekoliko entuzijasta, nije odustao od TK „Tamiš“, jer, nema tu para, kao što bi većina rekla, već, nesamnjenom žestinom, nastavlja da baštini prebogatu tradiciju družine, koja je osmislila i ponudila koncept triatlona u Jugoslaviji, a šta tek da kažemo za Srbiju. Svako malo, u Pančevu je neki duatlon, ili Prvenstvo države u triatlonu. Sve to organizuju on i njegovi prijatelji, entuzijasti najviše vrste, klasa od ljudi. Lukić je i neposredni učesnik, takmičar. Bravo za tu aktivnost i neugaslu nadu.

Način kojim se kreće kroz život, dakle energičan, pritom, pitom i veoma društven, meni su dokaz da, takve ličnosti, kao što je Marjan Lukić, imaju moć da uteše i vaspitaju tuđu decu. Kao nastavnik, siguran sam, ne deleći sebe, silan je i uverljiv, a autoritet takvih ljudi ne dovodi se u pitanje. Još da naglasim. Bližeći se sredovečnosti, on ne posustaje kao neki, njegovi vršnjaci, o starijima da i ne govorim. Ništa ne doživljava izdaleka, rad sa mladima ga je potpuno oplemenio i ne dozvoljava mu da se odrekne svojih dobrih navika. Za razliku od mnogih, Lukić ne ćuti, zbog sitnih privilegija ili komfora građanskog života. Naprotiv, često svoj stav javno ispolji, braneći ljudskost i osuđujući svaki pokušaj da nam neko uguši slobodu. Zato što zna, istina uvek oslobađa. Živ bio junače modernog doba!

Praštajte i dobra vam sreća!

Slobodan Rora Damjanov

Postoji toliko neobičnosti u našem životu koje je teško objasniti, a, ipak, nekako se rukovodimo instinktima i retko pogrešimo u tom smislu. Tako i ja, grešan, do sad vam nisam pisao o Marjanu Lukiću, nastavniku Fizičkog vaspitanja, u Tehničkoj školi u Pančevu, svršenom Difovcu, u generaciji sa mojim Vladom Ristićem.