Reportaža sa Otvorenog prvenstva Australije u tenisu

KAD SLIKE S TV-a POSTANU STVARNE

Izvor: 
Jasmina Topić Pet, 27/01/2017 - 14:07

piše: Jasmina Topić

Možda će ovaj tekst razumeti samo sportski posvećenici, dobro, možda i oni kojima su putovanja ušla pod kožu, i stalno ih ti nevidljivi bičevi pod tom kožom štipkaju i golicaju, da se negde ponovo krene - čim vreme ili novac to dozvole. Ili, u stvari, svi, koji godinama nešto sanjanju, pa im se onda to konačno i ostvari.

 

Novak ne pišem Nole, i ne bavim se time da li je vegan, budista, pravoslavac, kome plaća porez, ko je Pepe a šta radi Jelena, ali volim i pratim njegove mečeve od one čuvene 2008. godine kada je prvi put podigao trofej u Melburnu, kao što sam nekada davno kao devojčica koja trenira tenis gledala svaki meč Monike Seleš. Volim i pratim jer prisustvujemo godinama fenomenalnom uspehu jednog mladog čoveka, posvećenog i predanog onome što radi. A, naš je. Čoveku koji je pravi primer kako se trud, rad i upornost isplate, i čije jedinstveno putovanje imamo privilegiju da pratimo jer: dolazimo iz zemlje u kojoj se uspeh ili ne prašta ili se sve vrti oko dominantnih, najčešće autoritativnih ličnosti od kojih pravimo idole, odnosno zbog kojih od sebe pravimo idolopoklonike; a još je filozof Bekon lepo rekao da u idole ne treba dirati jer će nam ostati pozlata na rukama. Ali to nije problem idola, nego onih što postanu idolopoklonici. Da se vratimo na početak prethodne rečenice, u primeru Novaka Đokovića, ono što su naše mane, zapravo su se na neki način preokrenule u suprotnost koja nam pomaže - barem onima koji hoće i umeju da vide - da kroz Novakov put naučimo mnoge lekcije o sebi samima, i za sebe. A on stoji sam na tom vrhu - dobro, sad je formalno samo jedan stepenik niže, ali to i dalje ne znači da sa tog mesta nije pogled koji oduzima dah. I uči nas, kroz svoj primer, možda i bolje nego bilo koji lajfkouč. Ako to ne vidite tako, OK je, ako vidite, još bolje! Ali tekst nije to tome kako Srbi posmatraju ako ne najvećeg, onda sigurno jednog od najvećih sportista s balkanskih prostora - jer ga nikako ne bih samo ograničila na Srbiju. Tekst je zapravo o prvom GS-u sezone: Australija open-u, o tenisu, i o tome kako izgleda konačno biti zaista na licu mesta. Kako izgleda kad se san ostvari.

 

ao3.jpg

 

U jednom trenutku, sediš ispred TV-a, gledaš mečeve, navijaš, skačeš, trčiš u kuhinju po čašu vode ili si popio i nešto kratko a žestoko, nerviraš se, psuješ, lupaš rukama, ne možeš da nađeš bromazepam, sutra rano ideš na posao a sad je 3 ujutru... onda skačeš od sreće kao majmun, a nigde nikog oko tebe itd. U drugom trenutku tu si, pred ulazom u Melburn park, u kojem se nalazi kompleks teniskih terena na kojima se odigrava prvi kalendarski GS. Priča zapravo kreće od aerodroma. Moglo bi se reći moj prvi ovogodišnji teniski meč počeo je u kolima dok sam apsolutno ušlogirana od 20 sati puta išla prema centru grada. Na radiju se prenosio tenis, onako kao što kod nas slušamo prenos fudbalske utakmice. Svaki udarac registrovan novinarskom opaskom, svaki zamah prenesen u etar dok se približavamo gradskom jezgru s višespratnicama. A Novak gubi! Nervirala bih se i ja, ali ne umem u tom trenutku. Da su mi rekli pašće atomska bomba za pola sata, ne bih umela. Zamenila sam dan za noć za dan, zimu za leto, Evropu za Australiju, mislila da ću večito ostati da letim u avionu jer toliko dugo traje put. Ne umem. Nerviraću se za dva dana. Umesto mene, tog dana nervirala se moja sestra, mislim da nikad neću zaboraviti njen izraz lica, kada je Novak izgubio i poslednji poen u meču sa Istominom. To je bilo mnogo više od razočaranosti, istinska neverica i tuga. Trebalo je da idem i da gledam Novakov meč u Rod Laver areni, tog 21. januara, devet godina čekam taj trenutak i on izgubi. Novače, ako je do mene, što sam sletela konačno u Australiju, sori, što bi se reklo, ali sledeći put, duguješ mi kartu, i da ne izgubiš!

 

Šta je tu je. Novak je izgubio, ja sam stigla. Kažu, uvek se treba fokusirati na pozitivno, a izvući pouku iz onog lošeg što nas zadesi. Za dva dana biću na mestu koje sam toliko puta gledala samo na Tv-u, slike će postati stvarne. Jedan san će se ostvariti. Barem jedan.

(nastaviće se)




Marketing



Najnovije vesti