Olimpijske igre

Na korak od olimpijske medalje

Pančevo, Pet, 12/08/2016 - 22:37
Tanja Marin

PANČEVO, 12. avgust - Uz ragbiste i boksere ‚‚Dinama" u vreme Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije najbolje rezultate u saveznim ligama ostvarivali su i rukometaši. Krajem pedesetih godina 20. veka veliki rukomet je brzo postao popularan u našem gradu, a zatim je ‚‚Dinamo", postao prvi šampion Srbije, a u sezoni 1950/1951. kao jedini predstavnik Vojvodine učestvovao u saveznoj ligi. Te sezone Pančevo je već smatrano rukometnim centrom, što je do današnjeg dana i ostao. 

Klub koji je uticao na popularizaciju i afirmaciju ovog sporta, ne samo u našem gradu, već u celoj Vojvodini i Srbiji iznedrio je mnoge šampione i velike trenere, osvajače Lige šampiona, olimpijskih medalja i odličja sa svetskih i evropskih prvenstava. Igrač koji će masnim slovima ostati upisan u istoriju pančevačkog sporta i rukometa je svakako Žikica Milosavljević. On je svoju igračku karijeru počeo, a zatim je i stasao, u pančevačkom ‚‚Dinamu". Igrao je zatim za ekipu ‚‚Kumanova", ‚‚Crvene zvezde", slovenačkih klubova ‚‚Prulea" i tadašnje ‚‚Pivovarne Laško" iz Celja, sa kojim je osvojio Ligu šampiona, kao i španske ‚‚Kantabrije", a potom i ‚‚Valjadolida". Sa ovim španskim klubom osvojio je Kup pobednika kupova 2009. godine. Posle Španije vratio se na naše prostore i jednu sezonu nastupao za ekipu ‚‚Bosne", da bi potom ponovo obukao ‚‚žuto-crni". U rodnom gradu je rešetao protivničke mreže naredne dve sezone, da bi igračku karijeru završio nastupom u šabačkoj ‚‚Metaloplastici" u sezoni 2013/2014. Nebrojano puta je ovajao titule prvaka države i pobednika Kupa sa klubovima za koje je nastupao, ali svakako će ga ljubitelji rukometa najviše pamtiti po nastupima za reprezentaciju. Prvi put je dres sa državnim grbom obukao 1995. godine, a skinuo ga je 2009. godine. Za to vreme tri puta je osvajao bronzane medalje - dva puta na svetskim prvenstvima 1999. godine i 2001. i jednom na Evropskom prvenstvu u Španiji 1996. godine. 

Za 14 godina u reprezentativnom dresu uspeo je da sa nacionalnim timom izbori učešće na Olimpijskim igrama u Sidneju 2000. godine. Sa njim je u timu bio još jedan igrač koji je karijeru počeo u ‚‚Dinamu", golman i sadašnji selektor rukometne reprezentacije Srbije, Dejan Perić. 

Žikica Milosavljević je imao priliku da sa nacionalnim timom izbori učešće na Olimpijskim igrama u Atlanti 1996. godine. Na Evropskom prvenstvu u Španiji je bilo potrebno da budu najbolje plasirana reprezentacija, ali kao što već znamo, poraženi su u polufinalu od domaćina, pa bronza nije bila dovoljna da rukometna reprezentacija otputuje u Atlantu. Tri godine kasnije na Svetskom prvenstvu u Egiptu reprezentacija Jugoslavije se ‚‚osvetila" Španiji za poraz u polufinalu tog evropskog prvenstva, savladavši je u meču za treće mesto, čime je obezbedila vizu za Olimpijske igre u Sidneju 2000. godine. 

- Kada ideš na neko takmičenje nikad ne razmišljaš unapred šta bi moglo da se desi. Imaš neki cilj, neki plan postoji, neke lične i ekipne želje, ali u tim trenucima ne razmišljaš šta je sledeće, već o onom što se dešava u tom momentu. Čini mi se da je u Egiptu zbog mnogih detalja - to prvenstvo smo igrali i pripremali se kada je u našoj zemlji bilo bombardovanje, ta medalja imala mnogo veći značaj, ne samo za nas, već i za sve ljude koji su nas tada pratili. Tamo smo i saznali da je bombardovanje završeno i mislim da je ta medalja bila kruna nečega, ne samo za nas, već i za čitav narod. Iz tog razloga nismo mnogo razmišljali o tome da ćemo sledeće godine učestvovati na Olimpijskim igrama. Ako se uhvatimo klišea da je učešće na OI san svakog sportiste, to je bilo zaista divno. Ipak, kada se završi jedno takvo prvenstvo ni ne možes da razmišljaš mnogo unapred, jer su sledile kvalifikacije za Evropsko prvenstvo, zatim Evropsko prvenstvo, pa tek onda Olimpijske igre, a da ne pričamo o celoj klupskoj sezoni. 

Usledio je neuspeh u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo 2000. godine zbog čega je došlo do još jedne u nizu smene selektora, može se reći tipične za našu rukometnu reprezentaciju. Umesto Zorana Živkovića na kormilo reprezentacije je pred početak priprema za Olimpijske igre došao Branislav Pokrajac. 

- Mi kao igrači nismo imali sigurnost ko će biti selektor i ko će nas voditi na Olimpijske igre, pa je samim tim bilo i pitanje ko će biti u sastavu, a ko ne. Uz to, te godine je bilo dosta previranja u politici, pa je dosta umešala prste i u sport. Profesor Pokrajac je tada bio selektor, a pomoćnici su mu bili Veselin Vujović i Veselin Vuković. Pritisak je bio ogroman na profesora Pokrajca da vodi pojedine igrače i da oni moraju da budu u sastavu, dok je on potencirao da igrači moraju da izbore svoje mesto za odlazak u Sidnej. Na pripremama je bilo 20 igrača, a bilo je samo 15 mesta u avionu. Pripreme su trajale mesec i po dana, a posle desetak dana profesor nam je saopštio da ne može da radi pod tim pritiskom i da ne želi da vodi neke igrače, osim ako oni to ne zasluže. Kako ne bismo prekidali taj proces priprema, Vuković i Vujović su nastavili trenažni proces, a zatim smo saznali da će nas oni zvanično voditi na Olimpijskim igrama. Igračima to više nije bilo važno, jer smo svi bili u trenažnom procesu i trebalo je da se izborimo za ulazak među 15 najboljih. 

Tih godina politika je vodila reč u mnogim sferama života, pa tako i u sportu, što je kako smatra naš proslavljeni rukometaš, uticalo i na izbor putnika na Olimpijske igre.

- Lično mislim da nije izabrano 15 najboljih igrača i kasnije smo se oko toga složili i mi igrači, tačnije onaj deo tima koji je činio gro reprezentacije. Smatrali smo da na igre nisu otišli najbolji, oni koji su u tom trenutku bili najspremniji i najbolji za te igre. 

Ipak, za Žikicu, koji je svojim radom, posvećenošću i profesionalnošću ostavljao bez daha mnoge svoje protivnike, ali i saigrače, u poznim igračkim godinama i veoma mlađe od njega, ovo su bile najteže pripreme u igračkoj karijeri.

- Pripreme su bile jako teške, jedne od možda najtežih u mojoj sportskoj karijeri. Mnogo se radilo zaista, mnogo je bilo nekih dodatnih treninga. Bilo je dosta treninga koje smo sami inicirali, posle zvaničnog dela treninga smo ostajali da igramo basket ili fudbal. Napravila se poprilično konkurentna atmosfera i kada se birao sastav, svi oni koji nisu bili na spisku, sa pravom su bili ljuti zbog nepravedno određenog sastava. Politika je umešala prste i mislim da je selektor morao da napravi kompromise, jer smo tada bili u zajednici sa Crnom Gorom i na igre su otišla tri Crnogorca. Mislim da je tadašnje političko stanje u zemlji uticalo i na stanje u samoj reprezentaciji, kako tokom priprema, tako i tokom igara. 

Ovakva situacija uticala je na igre reprezentacije Jugoslavije na najvećoj svetskoj sportskoj smotri, a donekle i na atmosferu u timu. 

- Znali smo zbog čega su pojedinci sa nama u Sidneju, a isto smo tako svi dobro znali koliko oni zaista mogu da nam pomognu. Gledajući sastav sa ove tačke gledišta, ali i tada posle OI, svi smo mi znali da je bilo tri ili četiri igrača koji su bili nepotrebni tamo, a da je moglo da ide tri ili četiri igrača koji bi nam bili mnogo korisniji. Moje lično mišljenje je da je bio drugačiji sastav da bismo ostvarili znatno bolji plasman od četvrtog mesta. U nekim situacijama se to pokazalo i na terenu, da neki igrači koji su bili tamo, da nisu dali onakav doprinos kakav bi dali neki drugi na istim pozicijama. Međutim, mi smo ipak bili samo igrači, ne mogu da kažem da niko nije sumnjao u selektorov izbor, ali on je selektor i on bira tim koji misli da je najbolji. 

Četvrtim mestom na Olimpijskim igrama šesnaest godina nakon igara u Sidneju jedan od najboljih desnih krila Jugoslavije i Srbije, kada se čitava situacija koja je okruživala rukometni tim uzme u obzir, ipak nije zadovoljan.

- Naravno da nisam, mislim da je moglo da bude sjajnije odličje, što zbog atmosfere, što zbog sastava. Mislim da je moglo mnogo, mnogo bolje. Međutim, generalno gledano, kroz čitavu moju reprezentativnu karijeru moja generacija je stalno imala neki peh. Često smo menjali selektore, bez obzira na rezultat, osvojili medalju ili ne. Kuburili smo sa isplatama, opremom, dnevnicama, mestom gde će biti obavljene pripreme... Pred svaku reprezentativnu akciju smo imali isti problem i mislim da je to jedna od stvari u kojoj smo mi po rezultatima bili znatno iznad našeg saveza, iako su ljudi u savezu ginuli da bi nama sve te stvari obezbedili. Neke okolnosti koje su nam se dešavale su bile čudne i interesantne. U takvim okolnostima su se osvajale medalje, ali su izostala ona najsjajnija odličja, koja mislim da je moja generacija mogla da osvoji, naravno, uz dodatnu podršku. 

Kao jedino klasično desno krilo u reprezentaciji bio je u specifičnoj poziciji, nadao se da će biti na spisku reprezentacije, ali je ta nada bila potkrepljena i njegovim igrama u klubu, načinom treninga, pristupom i zalaganjem i doprinosom tokom priprema i igrama na pripremnim utakmicama pred Olimpijske igre. Zbog toga je očekivao da će biti na spisku putnika u Sidnej, što se i desilo. Usledilo je pakovanje, zaduživanje opreme Olimpijskog komiteta Srbije, razmišljanje o tome šta ga očekuje u Australije, poput vremenskih prilika i dužine ostanka u ovoj zemlji.

- Mi smo otišli petnaest dana pre početka igara, jer je tako bilo planirano, i znalo se da ćemo ostati u Sidneju mesec dana. Rukometna reprezentacija je ostala tamo od 1. septembra do 30. septembra, što je bilo dobro jer smo imali vremena da se adaptiramo na vremenske uslove i vremensku razliku. Posle dvadeset sati puta, sleteli smo na aerodrom gde nas svi dočekuju, bilo je puno volontera, a sve je bilo puno obeležja Olimpijskih igara. Tada smo se svi iz rukometnog tima prvi put susretali sa Olimpijskim igrama i bili smo iznenađeni kada smo autobusom došli do nečeg što je bilo ograđeno žicom i gde je bilo obezbeđenje. Prošli smo kapije gde smo videli da ne može da se prođe tek tako i gde smo stavljali torbe na skener, kao na aerodromu, i shvatili da smo ušli u mesto gde nema pristup svako, već samo sportisti i da je to zapravo Olimpijsko selo. Tek u tom momentu sam počeo da shvatam da sam deo jednog ogromnog sportskog tima, ogromnog sportskog kolektiva i ogromne sportske elite. To je ono što je duh sporta i duh olimpizma. 

zikica milosavljevic.jpg

Iako je tim stigao petnaest dana ranije, Milosavljević ističe da su imali tačan raspored šta se i kada dešava, sa fokusom na pripremu za samo takmičenje, s tim da su igrači svaki slobodan trenutak koristili da razgledaju selo i da se druže sa drugim sportistima. 

- Šetali smo selom, gledali smo gde su odbojkaši, gde su drugi sportisti, prolazili smo kroz selo, istraživali smo prodavnice, kuhinje... Kada su počele Olimpijske igre želeli smo da gledamo i druge naše timove, ali kako smo mi došli do borbe za medalju, što je bilo pred sam kraj igara, nismo imali mnogo vremena. Sve je bilo podređeno takmičenju. S obzirom na to da smo od samog početka putovali gotovo sat vremena na trening i sat vremena nazad u selo, nismo imali mnogo prilika da gledamo neke druge sportove. Pre početka samog takmičenja, u tih prvih 15 dana, dobijali smo slobodno vreme tokom kojeg smo odlazili u Sidnej, obišli smo ga lepo, jer je i to potrebno kako bi se dobro radilo na treninzima i kako bi rezultat došao na utakmicama. Jeste takmičenje bilo prioritet, ali pošto je i naš selektor učestovao na OI znao je šta znači za jednog sportistu to što je na Olimpijskim igrama i koliko je važno da vidi grad u kojem se igre održavaju i upoznati njegovu kulturu. 

Veliki broj vrhunskih svetskih sportista na jednom mestu, njihova prirodnost i normalan stav prema ostalim sportistima u selu ostavili su najveći utisak na nekadašnje desno krilo ‚‚Dinama" i reprezentacije, a današnjeg trenera ‚‚Jabuke" i selektora pionirske reprezentacije Srbije. 

- Kada dođeš na OI shvatiš da si deo porodice najboljih, elitnih sportista planete. Za mene je bilo fenomenalno što sediš pored jednog Tima Montgomerija, vrhunskog atletičara i možeš slobodno i potpuno normalno da pričaš sa njim, ili da sa bilo kim drugim razgovaraš na potpuno opuštenom nivou, da ručaš pored ljudi koje si mogao da vidiš samo na televiziji i da se raduješ i da navijaš za njih. Kada to kažem, mislim na svetske atletske zvezde poput Marlen Oti, ali jednak osećaj je kada si u društvu Vanje i Nikole Grbića, Dejana Tomaševića, Dejana Savića, Danila Ikodinovića, itd., jer su to sve ljudi koji su tada, ali i kasnije, osvajali medalje i zlatna odličja sa najvećih svetskih takmičenja. To su prijateljstva koja, ne samo u našoj zemlji, ostaju zauvek. Moram da napomenem i italijanskog biciklistu Marka Pantanija, koga smo sreli u Sidneju i slikali smo se sasvim normalno. To su stvari koje ostaju i kada se igre završe i zbog kojih se osećaš da si na visokom nivou i da si elitni svetski sportista. 

Što se rezultata tiče, postojala su očekivanja kod navijača i kod samih igrača, s obzirom na činjenicu da je reprezentacija Jugoslavije na igre u Sidnej otišla kao trećeplasirana ekipa sa Svetskog prvenstva.

- Kroz grupno takmičenje se osećalo i videlo da mi imamo kvalitet za medalju, svi smo očekivali da ćemo ići do polufinala. Deo tima koji je igrao i na prethodnim prvenstvima je isto tako uspeo da vidi da bi nam neki igrači koji su ostali kod kuće bili od mnogo većeg značaja nego što su ovi koji su došli u Sidnej. Već tu smo znali da u nekim odsudnim trenucima neko neće moći da pruži ono što je potrebno, a to se kasnije i ispostavilo kao tačno. Mi to ne gledamo kroz pojedinačni kvalitet, jer smo mi tim i tako i funkcionišemo. Taj tim nije uspeo da osvoji medalju, nije funkcionisao na o onom nivou na kojem je trebalo da funkcioniše, zato što su neke karike bile slabije nego što je trebalo da budu. Međutim, kada sve krene dobro imaš nadu da će sve biti kako treba, tek kad izgubiš važnu utakmicu vidiš gde ima propusta. 

Pančevačkom olimpijcu u sećanju je ostala polufinalna utakmica sa reprezentacijom Rusije, koju je Jugoslavija izgubila.

-  Sa ekipom Rusije smo igrali u grupi i izgubili smo, pa smo na njih naišli i u polufinalu. Imali smo želju da im vratimo, jer se retko desi da dva puta izgubiš od istog protivnika. Kada smo izgubili u grupi mislili smo nema veze, jer pošto su i oni bili u grupi favorita za najviši plasman, nadali smo se da ćemo im vratiti ili u polufinalu ili finalu. Međutim ta utakmica je ostala veliki žal, jer drugi put na takmičenju nismo uspeli da ih pobedimo. Kasnije, nije nam bila uteha što smo izgubili od šampiona, jer smo po drugi put izgubili od njih. Žao mi je i zato što smo izgubili utakmicu koja nas je vodila u finale, a mislim da smo bili bolji od reprezentacije Švedske, koju su Rusi pobedili u finalu. Osim toga, ostala je žal što još jednom nismo uspeli da izborimo plasman u finale, jer smo prethodnih godina igrali u polufinalima, a nikako da napravimo korak više. 

zikica milosavljevic.jpg

Iako zbog gustog rasporeda i utakmice koju je reprezentacija Jugoslavije igrala prvog dana igara nije bio na svečanom otvaranju igara, bio je privilegovan u odnosu na ostale reprezentativce, jer je po završetku igara imao ličnog vodiča kroz Sidnej.

- U Sidneju živi prijatelj naš, bivši rukometaš, Sale Đorđević, tamo je i dan danas. Javio mi se pre nego što smo otišli i rekao mi je da mu se javim obavezno kad dođem u Sidnej, da bi mi ga pokazao. Poslednja četiri dana našeg boravka u Australiji, kada su se već takmičenja završila, iskoristio sam priliku da mu se javim. On je poznavao ceo grad, pošto je jedno vreme radio kao taksista. Stavio me je u kola i pokazao mi je kompletnu okolinu Sidneja, kao i sve ono što se ne nalazi u samom centru grada. 

Šesnaest godina posle učešća na igrama u Sidneju Žikica Milosavljević, pored žala za neosvojenom medaljom, ipak je zadovoljan činjenicom što je učestvovao na najvećoj sportskom smotri i što je bio deo manifestacije. 

- Ja sam imao san da učestvujem na OI, ali ga nisam imao kao plan. To je trebalo da se desi kao rezultat mog ozbiljnog rada, profesionalizma, pristupa, želje i ljubavi prema rukometu, ali nisam znao kada će se to desiti. U karijeri sam imao prilike da učestvujem na četiri OI od 1996. do neke 2012. godine, a desilo se samo jednom, što je čini mi se veliki uspeh. 

T. M. 



Marketing

Najnovije vesti