Nekima je važnije da snime nesreću nego da pritrče u pomoć, kakva je pozicija novinara na terenu

Postojala je nekada lažna dilema koju su tobože imali novinari i snimatelji – da li prvo pomoći nekome u nesreći ili nesreću slikati, pa tek onda pomoći. Pravi novinari i ljudi su znali da tu dileme nema. Ali došlo je vreme da se neki pitaju da li pomoći ili prvo na društvene mreže okačiti slike požara, napada i slično. Neverovatno je zvučao apel – da prvo zovu vatrogasce, pa onda snimaju telefonom požare.

Sve češće se saobraćajne nesreće, požari, sveđe, tuče snimaju, umesto da se pritrči u pomoć.

„Moramo sami više empatije da imamo prema onima koji sve gube a mi treba da budemo odgovorni i taj događaj prijavimo, a onda ćemo imati vremena da snimamo, slikamo i postavljamo na društvene mreže. Sam primer od pre nekoliko dana sa devojkom koja je bila u stanu: mi smo stigli na lice mesta od momenta prijave u roku od pet minuta. U trenutku ulaska u stan i gašenja prostora koji je goreo, ona je pala u nesvest, da smo kasnili svega dva minuta, vrlo verovatno je da bi taj ishod bio koban“, kaže Miloš Majstorović, komandant Vatrogasno-spasilačke brigade Beograd.

Novinarske ekipe snimaju sve – od zemljotresa, poplava, požara… Gotovo da nema kolege koji nije bio u prilici da pomogne nekome, pa čak i kao ratni izveštač, ali tamo važe druga pravila.

„Ja sam video momka, uspeo sam nekako da se dovučem do njega, pošto su leteli geleri na sve strane i da ga izvučem i da ga povezem našim kolima do Prizrena da dečko ne bi iskrvario. Snimali smo poplave, saobraćajne nesreće i slično, nikada nije problem u snimanju u civilstvu da čovek pritrči da pomogne, dok je u ratu sasvim drugačije, ako pritrči može da strada i on i ovaj koji je ranjen“, ukazuje snimatelj RTS-a Tomislav Magoči.

Naš posao je da snimak, prilog, tekst stignu do najšire javnosti.

„Suština profesionalnog novinarstva jeste upravo u tome da snimi, da izgovori, da napiše, da pokaže i ukaže na problem, a da onda oni koji su zaduženi da pomažu to i čine. Ja znam za situacije u kojima su novinari stvarno pomagali, i novinari i snimatelji, ali to su najčešće činili pošto bi snimili te kadrove, a onda pritrčali, počeli da pomažu u, na primer, gašenju požara, evakuaciji iz aviona, na ratištu u koridorima gde civili napuštaju ratne zone i slično“, ističe prof. dr Veselin Kljajić sa Fakulteta političkih nauka u Beogradu.

Da li to što neko ne pritrči odmah znači odsustvo empatije i da li internet, koji spaja ljude, paradoksalno, dovodi do otuđenja? To je tema za mnoge sociologe i psihologe.

Stručnjaci kažu – oni koji snimaju umesto da pomažu smatraju da time sebi daju na važnosti jer prvi puštaju u etar nemili događaj. Šta reći o onima kojima su važni jedino lajkovi i mnoštvo pregleda…

Postojala je nekada lažna dilema koju su tobože imali novinari i snimatelji – da li prvo pomoći nekome u nesreći ili nesreću slikati, pa tek onda pomoći. Pravi novinari i ljudi su znali da tu dileme nema. Ali došlo je vreme da se neki pitaju da li pomoći ili prvo na društvene mreže okačiti slike požara, napada i slično. Neverovatno je zvučao apel – da prvo zovu vatrogasce, pa onda snimaju telefonom požare.