Štedi ko ima karakter, ali i mogućnosti

Pre nekoliko dana objavljena je priča o tridesetjednogodišnjem Beograđaninu koji je od plate koja je 42.000 dinara, uspeo da za samo tri meseca uštedi čak hiljadu evra! Prvo pitanje većine je bilo – da li je to zaista moguće? O tome je za Radio Beograd 1 govorio Dejan Gavrilović iz Udruženja potrošača „Efektiva“.

Snalažljivi mladi čovek je, u priči koja je objavljena, objasnio da: kupuje samo prema spisku koji prethodno napravi, da „ne pada“ na sniženja i akcije, sa prijateljima se češće druži kod kuće umesto u kafiću, u koverat odvaja novac za plaćanje troškova u domaćinstvu i te pare ne dira, da je prestao i da puši, ali da zato svakog dana ostavlja 200 dinara u „puščaki koverat“… Dao je još dosta korisnih saveta.

Međutim, većina građana će na pitanje da li štede odgovoriti – „nemam od čega“. O tome da li je baš svako od nas sposoban da uštedi i kako da postanemo ekonomičniji, za Radio Beograd 1 govorio je Dejan Gavrilović iz Udruženja potrošača „Efektiva“.

„Nisam siguran da je primer koji ste pomenuli sasvim istinit ili makar treba pomenuti okolnosti u kojima neko živi, jer su stvari bitno različite ako živite sami ili imate porodicu sa jednim detetom ili dvoje dece, što gotovo redovno dovodi do nekih vanrednih troškova. 

Ili ako neko nema visoka primanja, ali ne plaća recimo kiriju jer još živi kod roditelja“, napominje Gavrilović i objašnjava da pitanje štednje ipak na prvom mestu zavisi od karaktera, a zatim i od finansijskih mogućnosti.

„Neko ko ima jak karakter i zna šta hoće, a pritom ima i određenih mogućnosti, disciplinom i ekonomičnim ponašanjem može da uštedi. 

Drugi misle da je bolje živeti danas, jer ko zna šta će biti sutra, pa i ne pomišljaju na štednju. Mora se reći i da se mnogima koji imaju mogućnosti da štede ispreči karakter, te dve stvari su usko povezane“, naveo je Gavrilović.

Na podsećanje da je poznato da većina bogatih ljudi vodi beleške o prihodima i rashodima i pitanje koji su ključni saveti koji mogu napraviti značajnu razliku u kućnom budžetu, Dejan Gavrilović kaže da ne postoje univerzalni saveti nekome kako da postane štediša, ali da do tog cilja svakako vodi oslobađanje od sitnih troškova ili lišavanje malih zadovoljstava, svega onoga bez čega se može, i ponovo skreće pažnju da sve ipak zavisi od visine primanja.

„Ne važi parola – sve se može kad se hoće, jer realno postoje ljudi koji jedva sastavljaju kraj s krajem. Ne mogu da uštede ni oni sa visokim primanjima ako im je stil života takav da svakodnevno idu u restorane i kafiće. 

A ne razumem ni one koji kažu ‘u problemu sam’, a svakodnevno kupuju cigarete – em to šteti njihovom zdravlju, em zdravlju okoline, em troše novac! Ipak, kod nekoga strah za egzistenciju dovede do racionalizacije ponašanja u vezi s novcem. 

Što se tiče prakse bogatih ljudi da striktno vode evidenciju prihoda i rashoda, to nije loša preporuka za sve, ali teško je izvodljiva kada su primanja mala“, istakao je Gavrilović.

Kako tradicionalno za praznike potrošimo mnogo novca, reklo bi se neumereno i bez velike potrebe, pa čak imamo naviku i da, umesto da se prilagodimo primanjima, podižemo kredite da bismo, recimo, nekuda otputovali na odmor, na pitanje da li nas takvo ponašanje uvodi u začarani krug zaduživanja i u neprekidni stres, kako iz toga izaći, Dejan Gavrilović iz „Efektive“ kaže da su štednja i podizanje kredita najuže moguće povezani.

„Ako neko ima određena primanja i od jednog do drugog leta nije uspeo da uštedi za odmor, teško da će podizanjem kredita taj isti novac moći da odvoji u narednih godinu dana kako bi ga otplatio. 

Pritom, štednja podrazumeva samo izdvajanje određene sume, dok se na kredit plaća i neka kamata – znači, na mesečnom nivou potrebno je izdvajati više.

I novac ima cenu 

Zavisno od visine pozajmice i uslova, to za godinu dana može biti priličan trošak. Takođe, izuzetno je važno napomenuti da i novac ima cenu, da određena suma danas i pre nekoliko godina – ili za isti period u budućnosti – nema istu vrednost. 

Bez obzira na to da li je u kasici, slamarici ili u banci. Posebno se to dobro vidi u poslednje dve godine krize izazvane pandemijom, jer cene često i mnogo skaču i to osnovnih životnih namirnica. 

Zato, ako neko ima fiksna primanja i odvaja neku svotu sa strane, taj novac gubi vrednost, čak i ako je položen u banci, jer je kamata manja od godišnje inflacije. 

Prema poslednjim podacima, inflacija je oko devet posto, a kamata na štednju u dinarima je dva do četiri posto, u evrima je zanemarljivo mala… 

Štednja sama po sebi ne znači ‘štedeću, pa ću se obogatiti’. Štednja i ulaganje u nešto donosi daleko veću korist, ali tako nažalost ne mogu da razmišljaju oni koji primaju minimalac ili minimalno štede“, rekao je Gavrilović.

U šta ulagati ušteđeni novac 

Postavlja se i pitanje u šta ulagati ušteđeni novac, ali ni za to nema univerzalnog odgovora osim da mali rizik pri ulaganju, recimo pomenuta štednja u banci, donosi malu zaradu, a veliki, kao što je ulaganje u investicione fondove, veliku. Ipak, takvo ulaganje je prilično rizično, jer nema garancije kako će se stvari odvijati u budućnosti.

„Teško da je neko mogao da u svoje planove ukalkuliše krizu vezanu za rat u Ukrajini i pitanje je kako će se to sve odraziti na naše živote. Jedino što bih zasigurno savetovao je oprez sa ulaganjima s obzirom na to da se situacija oko nas menja iz dana u dan. 

Samo u stabilnoj ekonomskoj situaciji i okruženju može da se prognozira određena dobit uz neki manji rizik. U suprotnom, on je prilično veliki“, rekao je Dejan Gavrilović iz Udruženja potrošača „Efektiva“ za Radio Beograd 1.

Pre nekoliko dana objavljena je priča o tridesetjednogodišnjem Beograđaninu koji je od plate koja je 42.000 dinara, uspeo da za samo tri meseca uštedi čak hiljadu evra! Prvo pitanje većine je bilo – da li je to zaista moguće? O tome je za Radio Beograd 1 govorio Dejan Gavrilović iz Udruženja potrošača „Efektiva“.