Ksenija Bašić: Kvartet Bilitis i „drugačiji vozovi“

Na pomen „klasike“ ili „ozbiljne“ muzike, gotovo svakom će prva asocijacija biti Betoven, Mozart ili Vivaldi. No na savremenoj izvođačkoj sceni sve više su zastupljeni i veliki kompozitori 20. veka, od kojih su neki i danas živi, pomerajući granice vlastitog izraza i očekivanja publike – jedan od takvih je svakako i američki velikan Steve Reich. Kvartet Bilitis, koji čine Ksenija Bašić (flauta), Iva Stanković (violina), Ana Klem-Aksentijević (viola) i Milica Svirac (violončelo), na osoben način interpretira jedno od najcenjenijih dela iz Reichovog opusa – „Different Trains“. Nastalo 1988. godine i premijerno izvedeno u interpretaciji čuvenog Kronos Quarteta, već sledeće godine dobija Grammy nagradu za najbolju savremenu kompoziciju. Bilitis će ovu kompoziciju, premijerno u Pančevu, izvesti na otvaranju Nova Festivala, 13. oktobra u Galeriji Bate Mihailovića.

Blitis kvartet je pre svega okrenut izvođenju dela savremenih kompozitora klasične muzike. Kako ste se odlučili da krenete ovim putem, izvan „klasičarskog mejnstrima“? Ima li publike za ovakvu muziku u Srbiji i koliko je teško – ili lako – dogovoriti koncertne nastupe?

– Klasična muzika ima publiku u Srbiji. Na gotovo svakom koncertu na kom sam bila, koncertne dvorane su do poslednjeg mesta pune, ali mislim da u našoj zemlji još uvek postoji taj elitistički pristup klasičnoj muzici i uvreženo mišljenje da je ona nekako „rezervisana“ isključivo za visokoobrazovane ljude, ili one koji imaju neko muzičko obrazovanje. Mislim da je to pogrešno, a čini mi se da je moderna muzika upravo način da se umetnička muzika približi širem auditorijumu, jer je jednostavno bliža svesti čoveka današnjice.

Zbog čega ste se opredelili baš za izvođenje dela Stevea Reicha „Different Trains“? Šta vas fascinira u Reichovom opusu uopšte uzev, a šta u ovom konkretnom delu?

– Kada sam proučavala literaturu za gudački kvartet koja je nastala u drugoj polovini XX veka, ova kompozicija mi je odmah privukla pažnju. Minimalizam kao pravac, kom Steve Reich pripada i jedan je od njegovih najistaknutijih predstavnika, u svetu je nastao još 60-ih godina, ali kod nas se retko izvodi. I sama sam imala prilike da ga sviram svega nekoliko puta za vreme studija, pa mi se ovo delo učinilo kao izazov, posebno uzimajući u obzir da traje 27 minuta i da se svira gotovo neprekidno, jer su stavovi attacca povezani. To iziskuje veliku koncentraciju i tehničku spremnost. Na probama smo se u početku šalili da nam je potrebna koncentracija zen budista da bismo delo mogli da odsviramo od početka do kraja.

Slušajući izvođenja ovog dela raznih gudačkih kvarteta, sve vreme čitajući o Reichu i šta ga je inspirisalo da napiše „Different trains“, u glavi su počele da mi se stvaraju slike, i tako sam došla na ideju da se ova kompozicija i vizuelno proprati, iako to sam kompozitor nije predvideo, tj. da se uz nju napravi video rad koji će oslikavati sve ono što je Reicha inspirisalo.

U „Different trains“ dopalo mi se dovođenje nemuzičkog materijala u muzički kontekst: zvuci lokomotive, fragmenti intervjua sa ljudima koji su preživeli Holokaust, zatim repetitivni ritmovi i to što delo nekako, uprkos svemu tome, ostavlja prostora da ga i svaki izvođač, a i publika, dožive na svoj način.

Samo delo, pored čisto muzičke, ima i angažovanu komponentu, jer referiše i podseća na nacistička zlodela iz Drugog svetskog rata. Koliko je vama, kao izvođačima muzike, ova komponenta bitna, i u kojoj meri smatrate da Reichovo delo korespondira sa današnjim prilikama u svetu, kada se Evropa suočava sa punim vozovima izbeglica s Bliskog istoka i Afričkog kontinenta?

– Upravo ta komponenta je i jedan od razloga što smo se opredelile za ovu kompoziciju. Holokaust sam po sebi je nešto što izaziva pažnu i verovatno će uvek tako biti, jer je to jedna od najvećih tragedija koje su se desile u XX veku. Međutim, uzimajući u obzir trenutna dešavanja u svetu, čini se da čovečanstvo nije iz Drugog svetskog rata mnogo naučilo. U tom smislu Reichovo delo korespondira sa današnjim prilikama, jer nam moderna istorija ukazuje na to da je „world peace“ utopijska ideja koja nema uporište u stvarnosti.

Kada smo birali materijal koji će se naći u pomenutom videu, dvoumili smo se da li da koristimo eksplicitne fotografije iz Drugog svetskog rata, jer su izuzetno potresne. Međutim, Reich je, po sopstvenim rečima, ovom kompozicijom započeo novi pravac u muzici, tzv. muzički dokumentarac, a dokumentarno stvaralaštvo teži da predstavi stvarnost onakvom kakva ona zaista jeste, te smo odlučili da i ovaj video ne bude izuzetak.

Izvodite i dela originalno pisana za vaš sastav. Da li izvodite dela drugih kompozitora ili se i sami bavite kompozitorskim radom?

– S obzirom na to da je naš sastav nastao na osnovama gudačkog kvarteta, literatura koja nam je na raspolaganju je gotovo nepregledna. Dela koja su pisana originalno za ovaj sastav su najpre nastajala u epohi pretklasicizma i klasicizma, da bi mu se kompozitori ponovo vratili u XX veku. Jako mi je interesantno da otkrivam moderna dela pisana za ovaj sastav, a ono što nam se dopadne uvrstimo u repertoar, kao što je bio slučaj sa Rajhom.

Ja se ne bavim kompozitorskim radom, a koliko mi je poznato ni moje koleginice.

Kroz rad u institucijama kulture i obrazovnim institucijama ujedno ste i deo scene okrenute nešto tradicionalnijem zvuku. Koliku podršku među kolegama i poslodavcima imate za vaš autorski rad i naklonost ka savremenoj kompoziciji?

– Imamo zaista veliku podršku. Kada sam spominjala kolegama koji program ćemo predstaviti na našem prvom celovečernjem koncertu u Novom Sadu bili su oduševljeni, upravo zbog toga što se svira moderan program. I ne samo kolegama, jednako nam je važno da program koji sviramo bude interesantan i ljudima koji nisu iz sveta muzike.

Kakav odnos imate prema tradiciji i velikanima klasične muzike?

– Mišljenja sam da je neophodno upoznati se i svirački, a i kroz slušanje, sa svim epohama  umetničke muzike, što formalno muzičko obrazovanje i podrazumeva. Nekome je muzika XX i XXI veka manje ili više interesantna, mada joj se mladi umetnici u velikoj meri okreću, posebno u svetu, ali važno je znati čitav put kroz koji je muzička misao kroz vekove prošla.  Tek kada ste upoznati sa svim stilovima i znate šta sve muzička literatura „nudi“ , kada se jednom nadjete u profesionalnim vodama lakše je opredeliti se za put kojim želite da idete, bez obzira da li to podrazumeva čitavu epohu ili nekog određenog kompozitora. Lično, na primer, jako volim da slušam Bacha i Mozarta, ali više volim da sviram muziku koja je nastala u XX i XI veku. Najomiljeniji kompozitor mi je ubedljivo Debussy, možda jednim delom, jer mi je i impresionizam omiljena epoha u slikarstvu. Pored njega još i Prokofiev i Mahler.

Pored Stevea Reicha, koji su kompozitori naročito u sferi vašeg interesovanja?

– Na nivou sastava smo se dogovorile da će za svaku sezonu jedna od nas sastavljati program. Ja sam za naš prvi celovečernji koncert u protekloj sezoni odabrala da težište bude na Reichu zato što sam smatrala da je važno za jedan mlad sastav da već prvim koncertom privuče pažnju i predstavi nešto što u našem regionu još nije izvedeno. Sve četiri imamo različite afinitete, tako da mislim da se nećemo zaustavljati samo na jednoj epohi niti stvaraocu.

Kakvi su vam planovi za budućnost?

– Plan nam je da u narednom periodu pre svega promovišemo Reicha, u našoj zemlji i inostranstvu, ali sastavljamo polako i novi program.