PANČEVO: Dan kada je nastala fotografija „Kosač“

Mnogi su fotografiju “Kosač” koju je snimio Pančevac, Zoran Jovanović Mačak, podelili preko Fejsbuka na dan kada je prvi put gađana Rafinerija nafte Pančevo. Ta slika nije nastala tog dana, već par meseci kasnije.

Iskoristili smo priliku da pojasnimo kada je ona snimljena, kao i da nas Mačak podseti na te teške dane.

– Devedesetih godina proslog veka je bilo toliko turbulentnih dešavanja da mogu da slobodno kažem da sam se kao i većina privikao na loše. Naravno da me je iznenadilo bombardovanje, ali nisam na to gledao kao na nešto što nije moguće, vec sam od prvog dana obavljao svoj novinarski zadatak. S obzirom na to da sam bio istreniran na brojnim ratištima bilo mi je vazno da za početak sklonim porodicu kako bih lakše radio bez dodatnih briga. Vikendica u Deliblatskoj peščari je bila dovoljno dobro sklonište, daleko od grada, a opet blizu da se moze reagovati ako krene po zlu, priča nam Zoran Jovanović.

Novinarski posao je terenski pogotovo ako radite za velike dnevne novine.

– U svakom trenutku morate da budete spremni na sve. Interesovanje za dogadjaje je bilo veliko tako da niste znali kada i u kom ćete delu zemlje biti. Slučaj je hteo da se nadjem u Pančevu kako prvog tako i poslednjeg dana bombardovanja rafinerije kada je nastala fotografija Kosač koja je toliko puta objavljivana da sam odustao od statistike, posebno od kako su društvene mreze svu aktuelnost uzele pod svoje. Početak njihovog delovanja nije daleko iza nas. Stranica FB je startovala sa radom početkom 2004.- te a Instagram krajem 2010.-te. Na žalost većina korisnika smatra da je ovo javno dobro i da svako može da koristi materijal bez pitanja i kako njemu odgovara, tj da sve što se objavi na ovim stranicama ne podleze autorskim pravima. Da ne dužim priču i ne ulazim u široku diskusiju koja nema kraja, ovom prilikom želim da samo dam tačne podatke i da kažem da je pomenuta fotografija snimljena 8.juna 1999. oko podneva u selu Starčevo i da je na njoj Vojislav Minić profesionalni kosač koji je tog dana skidao detelinu da bi prehranio živinu, objašnjava nam Mačak.

Dan ranije, kasno posle podne vratio se sa nekog od mnogobrojnih terena i mrtav umoran zaspao.

– Probudila me je potmula grmljavina. Pogled sa mog prozora se pruža ka južnoj zoni pa sam lako napravio par snimaka detonacija pošto sam na stativu uvek imao postavljen jedan foto aparat. Bilo je gluvo doba, tamnu noć su presecale eksplozije dok je horizont goreo. Iz iskustva sam znao da neću ništa krucijalno snimiti ako sada krenem te da ću biti još umorniji. Ugrabio sam sat dva sna i pred zoru se obreo na ulicama grada Iznad koga je lebdeo taman debeo sloj dima koji je ličio na nepregledni jorgan. Bio je toliko nisko da se činilo da može da se dohvati. Za divno čudo nije se osećao jak miris kao mnogo puta do tada. Neprimetno se kretao od juga ka severu, tako polako kao da nikada neće proći. Fotografisao sam svuda gde sam prošao ali sa zemlje nisam mogao da sagledam situaciju koja mi je izgledala dramatičnija nego prilikom predhodnih bombardovanja. Zato sam se popeo na robnu kuću sa koje sam imao pogled na ceo grad. Sa krova zgrade se pružao apokaliptičan prizor. Bilo mi je jasno da smo preživeli neverovatnu noć. Iz dimne zavese su preteći virili staklarini dimjaci i tek kad bi se čovek zagledao mogao bi da vidi izvor iz kojeg je kuljao crni dim.Bila su to rafinerijina postrojenja. Sve je ličilo na hemijski tornado, uverljiv je naš fotoreporter.

Vreme je brzo prolazilo, a on osim par panorama pustog grada nije imao nista više, a za dobru novinsku fotografiju zna se, potrebni su ljudi.

– Zato sam se i uputio ka Vojlovici gde sam pretpostavljao da ima nekoga. I bio sam u pravu. Naišao sam na mnoge ratare koji su odlazili na svakodnevni posao u svoja polja kao da se ama baš ništa nije desilo. Snimajući tako naišao sam na kolegu Bogdana Petrova Bocu koji je kao i ja lovio dogadjaje. Zajedno smo se uputili njegovim kolima ka Starčevu u potrazi za odgovarajućim scenama. Bio je sunčan dan a svetlo koje je obasjavalo crno plavi dim koji je kuljao iz rezervoara neverovatno je ocrtavalo otrovne oblake koji su pretili. Ovde se osećao jak miris benzena i sagorele plastike. Ipak smo se zaustavili da snimimo par kadrova iz tog ugla i tada ispred nas ugledali čoveka koji kosi detelinu. Neverovatno da ga nismo primetili kada smo prilazili, kao da je nikao ispred nas. Ostalo se odigralo za nekoliko sekundi dok kosač nije shvatio da ga fotografišemo. Malo se bunio što ga nismo pitali ali je nastavio sa radom i nije se više obazirao na naše prisustvo. Već posle nekoliko snimaka znao sam da je ovo scena koju sam celo jutro trazio. S obzirom da se bližio rok za predaju fotografija morao sam hitno u redakciju da bih ubacio ovaj materijal. Treba reći da se tada snimalo filmskim aparatima, što znači da sam morao da razvijem filmove, izradim fotografije i dam ih u dalju produkciju. Za to je bilo potrebno višeod jednog sata ne računajući put do Beograda. Sve pogodnosti današnje tehnologije nisu postojale, pa ipak stigao sam sve na vreme, otkriva nam Jovanović.

Kosač je prvi put publikovan na naslovnoj strani Večernjih novosti u izdanju za celu Srbiju i Crnu goru 9. juna 1999.

– Kasnije sam ovu fotografiju koristio na izložbama i drugim objavama. Poklonjenio sam je muzeju Istorije Jugoslavije kada su pravili izložbu pod nazivom : „Kako su ubijali jednu zemlju“, a mnogo godina kasnije i Istorijskom arhivu grada Pančeva, ispričao je on.

Na fotografskim konkursima Mačak je dobio tri domaće i dve svetske nagrade.

Mnogi su fotografiju “Kosač” koju je snimio Pančevac, Zoran Jovanović Mačak, podelili preko Fejsbuka na dan kada je prvi put gađana Rafinerija nafte Pančevo. Ta slika nije nastala tog dana, već par meseci kasnije