MILAN VITAS MIKŠA, VLASNIK „KORDUNA”: Bezmalo četiri decenije umešnog vođenja kultne pančevačke kafane

U našem lepom Pančevu postoji mnogo ljudi koji časno i pošteno provode vek. Pored toga što su u svom poslu istinski profesionalci, ono što ih izdiže, ipak je njihova dobrota.

A čaršija sve to nepogrešivo izmeri, pa je dovoljno samo da na tren zađete u nju, i biće vam jasno ko je ko!

Jedan od onih za koje nebrojeni sugrađani nemaju dilemu je u pitanju čista ljudska duša je i Milan Vitas, zvani Mikša, vlasnik kultne gradske kafane „Kordun”.  

Milan Vitas, rođen je 1. jula 1977, a roditelji su mu, nešto ranije – šezdesetih godina prošlog veka, došli iz Krajine.

Tada su počeli da rade u tadašnjim beogradskim društvenim ugostiteljskim objektima: majka Mirjana dugo je bila šef kuhinje u „Staroj Hercegovini”, koja se tada zvala „Skoplje”, dok je otac Nikola konobarisao u „Suncu”, a neko vreme proveo je i u inostranstvu i predavao usluživanje u „Pajinoj školi”.

Prvi bakšiši za igrice

Vitasi su u privatne vode ušli 1979. godine, kada su iznajmili nadaleko poznati „Mali raj”.

– Kako su već sakupili dovoljno bogato iskustvo, 13. januara 1982, uzeli su prostor u kojem je stvoren „Kordun”. To je tada bila omalena kafanica u kojoj je sve funkcionisalo po porodičnim načelima, to jest, u poređenju s današnjom otuđenošću, živelo se nezamislivo prisno, pa su nam, recimo, gosti automatski postajali i kućni prijatelji. Još kao klinac redovno sam dolazio kod mame i tate na posao, a otac je koristio svaku priliku da me nenametljivo uči ovom zanatu – od pranja čaša do nošenja tacne. Jednostavno, bio je siguran da ću da nastavim porodični posao, iako meni to tada nije bilo ni na kraj pameti. Ipak, prva stimulacija mi je stizala u vidu bakšiša, koji su mi maltene svi ostavljali dok sam praznio pepeljare, nakon čega sam, sav važan i srećan, odlazio na igrice kod Šupice za svoje pare – priča Mikša.

Kasnije ga je otac, manirom pronicljivog trenera, bacao na kaljenje u druge „klubove”…

– Od 1992. do 1996. godine radio sam u „Katarci”, Domu omladine, Domu vojske, kao i po raznim tezgama, svadbama, ispraćajima… Od svega toga znao je da padne solidan džeparac, ali sebe i dalje nikako nisam video kao vlasnika kafane, možda čak i pre kao, recimo, automehaničara. Međutim, kada sam se vratio iz vojske 1997. godine, otac me je, bez mnogo oklevanja, prosto „gurnuo” u kafanu. Ipak, tada sam uglavnom radio nabavku i eventualno konobarisao po tri-četiri sata dnevno. Sve se prelomilo 2002. godine, pre svega zato što je tata dobio moždani udar, pa sam hteo-ne hteo morao da preuzmem noseću ulogu u lokalu – navodi poznati pančevački ugostitelj.

Porodični posao koji odvlači od porodice

Iako je tek tada iskusio pravu preduzetničku vatru, ispostavilo se da mu ništa nije teško padalo, jer se pokazalo da je stvoren za ovaj posao.

– Najteže mi je bilo da vodim knjige, ali zato sam obožavao kada mi gosti daju slobodu da poručim za njih, jer sam mnogo voleo  kreativnost. Kako sam redovno išao po svim kafanama, to jest kod „konkurencije”, što je tada bio neki kodeks, malo sam skidao fore, i uz ono čemu me je otac naučio, pravio neku svoju filozofiju. Staro je pravilo da ako hoćeš da radiš – ništa nije nedostižno. Tako sam 2013. godine ušao u kredit kako bih proširio poslovni prostor. Zbog toga sam praktično danodnoćno bio na nogama i odrađivao maltene sve sam – od nabavke do konobarisanja. Skrojio sam plan i program, kojeg sam se striktno pridržavao, jer sam morao kako znam i umem da obezbedim kvartalnu ratu od 4.000 evra. Sve u svemu, ako sam maksimalno spavao dva-tri sata… I to je bilo tako sve dok jednog dana, pre četiri godine, na treći rođendan sina Jovana nisam shvatio da on bolje poznaje goste koji su nam bili nekoliko puta, nego mene. E, tada sam odlučio da malo usporim i više se okrenem porodici koju, pored sina, čine još i supruga Jelena i ćerka Korana. Jedno uvek mora da trpi: nekad je to bila porodica, a sada mi je izbor pao na posao, koji inače guta celog čoveka. A to se u mom slučaju uvećalo otkad se otac razboleo, pa sam morao da preuzmem i proizvodnju, budući da sami pravimo kobasice, ćevape, rakiju… – ističe Mikša.

Ipak, to nikako ne znači da je „Kordun” izgubio višedecenijcki dokazani renome i prepoznatljivi šarm starogradske gostionice; samo je mlađi Vitas toliki perfekcionista da uvek vidi sve te najsitnije nijanse, koje gostu nikako ne bi upale u oko.

Mesto satkano od boemskih anegdota

Interesantno je da se u lokalu gotovo uvek sluša rokenrol, ali to svima odgovara, iako je u pitanju prava dnevna gradska kafana, sa prepoznatljivim specijalitetima, poput teleće glave, kolenice, bele vešalice… Sve je u znaku tradicije; ni gosti se maltene ne menjaju, pa ih ima od najšarolikije moguće fele – od doktora i advokada do novinara i zanatlija…

– Gledam da su cene pristupačne, kao i da bude primamljivo i porodicama. Iako su danas neka brza vremena, trudimo se da zadržimo i taj stari duh. Ranije je i bonton bio drugačiji, a kad doćeš u kafanu, znalo se: rakijica, predjelo, čorbica, glavno jelo, desert… S druge strane, ono što nas je izdvajalo su ta boemska atmosfera i ljudi koji su je činili. Teško je i nabrojati sve te upečatljive posetioce – od sada pokojnih doktora Patalova i Dašića, preko Bikara, Save i Krtole, pa do danas redovnih: Bogavca, Bobana, Despinića, Slobe… Tu su još uvek vitalni Jocić ili aforističar Zoran, koji je, pored ostalog, za ovu priliku osmislio i „šankorizme”. Za njega je vezana i jedna od brojnih anegdota. Naime, veliki šaljivdžija Bora Drčalić jedne noći inicirao je formiranje „vlade u kafani”. Sebi je dodelio mandat premijera, Patalova i Zorana postavio za ministre zdravstva i kulture, dok je Joca Diler bio, podrazumeva se, zadužen za finansije. I svako je izlazio za govornicu, to jest penjao se na stolicu, da predstavi svoj program. Drugi put je, recimo, jedna „zagrejana” ekipa priredila zvrčku jednom redovnom gostu, kojem je tog dana glavna obaveza bila da ženi donese karton jaja. Čuvši to, neko iz „veselog” društva maznuo mu je ključeve od kola, kupio tek izlegle piliće, porazbijao jaja i ubacio ih unutra. Kad je stigao kući, onako „nabaren”, nesrećni čovek je pomislio da halucinira. Iako ni blizu u toj meri, i u ovo vreme ima toga, pa su, evo, danima Bogavac i društvo zbijali pošalice na račun mog novog portreta, koji visi u starom delu. Naročito je, kao i uvek, bilo urnebesno u danu pred doček, kada dođu i Deda Mraz i fotograf, pa tako čestitamo jedni drugima Novu godinu  – priseća se Mikša.

I, na kraju, najvažnija je dobrota!

Bilo kako bilo, „Kordun” uspešno odoleva raznim iskušenjima i izazovima, pa i ovim poslednjim pandmijskim…

– Ljudi jesu uplašeni i manje ih je nego pre pojave koronavirusa. Ipak, sve je bolje nego da se ne radi, bilo ili ne bilo posla. Oseti se ozbiljan pad, a gosti su u početku bili malo stegnutiji, ali posle neke čašice sve ih prođe. Isto važi i za mene, iako sam ređe u kafani nego ranije – kada mi je pun kufer, dovoljno je da sretnem veselo društvo i da muke uminu. I već ujutru – sve iz početka, jer ne može drugačije, krv je to ugostiteljska – kaže ova pančevačka legenda.

Očevi geni, iskustvo sticano od malih nogu, završena srednja ugostiteljska… Sve navedeno dobro mu je došlo u ovom poslu, kao i to što je skroman, nenametljiv, uvek prisutan…

Međutim, po mnogima najvažnije mu je to, što malo ko ima – da zna da se uvek izdigne iznad situacije i, recimo, u momentu popusti pred gostom, iako je možda u pravu, što kasnije donosi neuporedivo veću satisfakciju.

A za tako nešto neophodna je ona iskonska dobrota…

U našem lepom Pančevu postoji mnogo ljudi koji časno i pošteno provode vek. Pored toga što su u svom poslu istinski profesionalci, ono što ih izdiže, ipak je njihova dobrota.