NA PROBAMA S PANČEVAČKIM BENDOVIMA: „Funk Me Up“ ili kako radna terapija u atomskom skloništu proizvodi neslućene količine pozitive

Pančevo je, gotovo od samog nastanka rokenrola na našoj planeti, širokogrudo prihvatilo tu urbanu potkulturu, a pored brojnih ljubitelja i konzumenata, bilo je i mnogo onih dovoljno talentovanih i vrednih da se dohvate instrumenata i masama prenesu kako skidačine svetskih hitova, tako i neku svoju autorsku muziku.

A da bi sve to mogli oni su, hteli – ne hteli, morali da vežbaju, pa su tako probe sastavni (možda i najvitalniji) deo života nekog benda.

I to nije samo vreme kad se nauči neka pesma, već i relaksacija uz muziku i druženje.

Pored intrumenata, koji su, istina je, kud i kamo dostupniji danas nego nekad, veoma često je i sam prostor (za vežbanje) bio teško rešiva enigma.

A kako to sada rade pančevački rokeri raznih generacija, uz podsećanje na to kako je bilo u prošlosti, govori serijal „Na probama s pančevačkim bendovima“.

Jedan od relativno novijih bendova (ali sačinjen od prekaljenih znalaca u najboljim godinama) pod nazivom “Funk Me Up” čine Milena Mladenović – vokal, Nenad Tasić – gitara, Voja Mladenović – bas, Ivana Milosavljević – klavijature i Dušan Gnjidić – bubanj.

Ljubitelji pozitvnih nota i vesele atmosfere moći će da ih čuju i vide u u subotu, 20. maja, u Kupeu.

Sastav „Funk Me Up“, pored žanrovski vesele muzike za đuskanje usmerene ka fanku i disku, karakteriše i fin štimung na probama, koje organizuju u verovatno najskrovitijem mestu u gradu.

Reč je o jednom, u pravom smislu reči napuštenom atomskom skloništu, gde oni kad god im se prohte mogu da vežbaju pred nastupe koji ih, kako se nadaju, očekuju narednih dana i godina.

Jedan od prvih im je u subotu, 20. maja, uveče u “Kupeu”, a ekipa portala “013info” posetila ih je ovih dana baš na godišnjicu osnivanja koja pada početkom meseca.

Prostor za vežbanje: Nekadašnje atomsko sklonište (adresa je na tajnoj lokaciji u gradu…)

Nakon prolaska kroz lavirint podzemnih hodnika našli smo se u pravougaonoj betonom optočenoj prostoriji na čijem plafonu je okačeno nekoliko ponjava, očigledno akustike radi.

A tamo je pored nekih drečavo šarenih tepiha, postavljenih sa istim ciljem, kvarcna pećka tiho zapucketala, usred maja kad joj (ni)je vreme.

Tu negde, na ulazu zdesna, Ivana postavlja svoje, i za jake muške ruke, nimalo lagane klavijature; nedaleko odatle Milena razmotava mirkofon, a odmah pored i Tasa uštimava gitaru, dok su na dnu prostorije bubnjar Dule i basista Voja diskretno ćaskali montirajući svoju opremu.

U taj čas Milena daje signal da proba krene sa „večno-zelenim“ evergrinom „Ain’t No Sunshine“, što Dule, s krajnje profi ozbiljnom facom oduševljeno prihvata, dok Tasa lagano đuska u ritmu. I dok se ispod Ivaninog pramena krije smešak, Voja suptilno očima telepatiše sa suprugom Milenom, koja sledećeg momenta pušta glas…

Zadovoljni harmonijom prve numere, „fankmiapovci“ prelaze na „Nothing Compares 2 U“, koju pevačica naročito obožava, a potom je usledila zanimljiva verzija čuvenog „Stayin’ Alive“.

I tako u veselom ritmu i s mnogo pozitivnih vibracija, u narednih dobrih tri sata…

Probe kao radna terapija…

A pre svake probe, ritual u ovom bendu je da se članovi malo podruže uz pivce, pelinkovac i šta je kome navolju…

I tako, slovo po slovo, saznalo se da je grupu okupio i celu priču iniicirao bračni par Mladenović, koje je u neraskdivu zajednicu, gle čuda, spojio upravo rokenrol pre ravno dve decenije.

MILENA: Najpre sam, još kao srednjoškolka, pevala u grupi „Alien sex“, s kojom sam doživela mnogo lepih trenutaka putujući po celoj zemlji. Nakon izvesnog vremena, pre sada već 20 godina, u bend je došao Voja. Šta reći, zaljubili smo se na prvi pogled, a već 13 godina smo u braku. Kasnije sam bila neko vreme u „Svingersima“, sve dok nisam napravila pauzu pošto sam ostala u drugom stanju. I eto, nakon sedam godina, osmislli smo ovu priču i najpre krenuli u potragu za odgovarajućim članovima s kojima bismo se dobro slagali, da bismo nakon izvesnog vremena konačno „kliknuli“ sa aktuelnom ekipom. Što se tiče repertoara, lično sam više za komercijalnu muziku za đuskanje tipa fank, disko i tome slično, dok recimo Voja i Dule naginju ka džezu. Ipak, suština je da sve ovo sviramo, naravno i zbog nas, ali i zbog toga da se ljudi malo opuste i provesele. Inače, ranije sam pevala muške vokale poput „Cepelina“ i „Parpla“, pa je sada najzad došlo mojih pet minuta. A probe su posebna priča: na njima zaboravim na sve probleme iz „spoljnog sveta“ i u tih dva-tri sata maksimalno se opustim i pevam, pevam, pevam… Ima i mnogo anegdota, a meni je to svako odlaženje u toalet, jer je za ženski deo benda to zaista izazov. Uzgred, ovde me svi zezaju, zato što stalno ističem želju da budemo dobri kao bend Ane Štajdohar, koji uglavnom sviraju kavere, kao i mi. Razlo je to što su im sve pesme cakum-pakum i ne moraš mnogo da razmišljaš, a nema stvari koju nisu obradili. E, zato ja drugim konstantno članovima šaljem njihove snimke. Moram da istaknem i da svaku pesmu aranžmanski prilagodimo našim standardima i nešto malo je izmenimo…

Na to je, opet uz karterističan smešak, najmlađa članica benda lakonski dobacila…

IVANA: To je zato što u suštini mi ne znamo dobro da skidamo stvari, pa onda kažemo ’e, ovo je naša verzija’ (na šta su svi prasnuli u ono što se opravdano zove zdrav antistres smeh). Zapravo, sa ovim ljudima mogu u svakom trenutku da budem opuštena i da se zezamo do mile volje na ovakve i druge fazone. I to je tako od samog početka, kada su me prošle godine zvali Milena i Voja. Zvuči neverovatno, ali sve je od prvog momenta ispalo super, iako se ni sa kim dotad nisam poznavala. U međuvremenu je došao i gitarista Tasa, pa smo od 8. maja 2022. u sadašnjoj postavi. Sve se lepo skockalo, jer smo veoma sličnih pogleda na svet i slušamo se međusobno. To mi je velika pozitivna novina, jer u prethodnim projektima tako nešto nije bilo slučaj. Sama proba krene lagano uz pivce i onda se sponatano pređe na svirku. Moram da priznam da još uvek malo imamo problema s počecima i krajevima pesama. Ako stvar nije u fanki ili disko fazonu, gledamo da je prilagodimo tom stilu i uvek nešto novo skidamo, naročito u poslednje vreme. Probe su zasad jednom nedeljno, iako je bilo pre toga prilično teško da se skupimo, ali smo u međuvremenu postali „zavisnici“ i samo molimo booga da neko nije otkazao dolazak. Inače, završila sam i zabavište i osnovnu i srednju muzičku školu, i to Teorijski odsek, ali sam tek pre deset godina počela da sviram za poznati gradski bend „Trouble Heart“. U startu sam imala ekstremno jaku tremu, čak i kočenje prstiju, a i dan-danas se ponekad to dogodi. Ipak, sve ovo sada došlo mi je u nekom bitnom trenutku, kao prava radna terapija.

A baš isti termin – radna terapija – u najopozitvnijem smislu podvlači i muški deo para Mladenović, koji je, u neku ruku, i spirtus movens ovog benda…

VOJA: Zaista na probama uvek vlada pozitivno raspoloženje, jer smo u pravom smislu te reči kliknuli i uvek je neko smejanje od srca. Rečju, prava radna terapija! Inače, sviram od 1996. godine i svi bendovi su nastajali iz nekog drugarstva. Najduže sam radio sa „Svingersima“, koji su i najsličniji sa ovom pričom. Cilj nam je da „Funk Me Up“ nastavi sa kaverima i da imamo što više svirki, kao i da se malo probijemo po Beogradu, gde je veća publika. Svi zajedno donosimo predloge za repertoar, koji je proteže od diska i fanka preko roka do nekog elektro zvuka. I nakon godinu i nešto dana, znamo šta je čiji senzibilitet, pa praktično ništa od sugestija nije odbijeno. Kada je reč o prostoru za vežbanje, moram da istaknem Duleta i moju malenkost, jer smo našli ovaj štek, ali smo prethodno morali da angažujemo sve moguće varjante i prijatelje. Na kraju smo na korišćenje dobili ovo atomsko sklonište u centru grada, koje se nalazi četiri metra ispod zemlje, ispod debelog betonskog zida. Morali smo i da ga adaptiramo, tako što smo nekeko osposobili struju i mokri čvor. I sada možemo ovde da sviramo od 0 do 24.

Gitarista je u ovu priču ušao takođe zahvaljujući prijateljstvu s Milenom i Vojom, s kojim je svirao u grupi „Mjut“, poznatom u gradskim krugovima… 

TASA: Nakon poduže pauze zbog porodičnih obaveza, kada je na izvesno vreme svako otišao na svoju stranu, Milena i Voja imali su potrebu za gitaristom i dodatnom energijom i nadam se da sam dao svoj pečat.  Slušam ovu muziku, pa iako je dosad nikad nisam svirao, volim ritmične pesme, jer sam iz starije garde i prošao sam tu muzičku kulturu. A za razliku od nekih ranijih vremena, gde je (moja) gitara bila u prvom planu, sada sam na neki način u ritam sekciji. I mogu reći da mi prija cela ta priča, jer dobro je društvo i baš se lepo zezamo. Inače naš repertoar uglavnom se kreira oko Milene, a meni lično najviše prija ritam grupe „Džamirakvai“, jer to sam zarpavo muzički ja…

A u tom repertoaru nalazi se i jedna pesma od grupe „Moloko“, kojoj se, kako kažu drugi članovi, bubnjar benda veoma divi, pa kadgod je ona na redu na probi, Dule stalno ostatku ekipe sve nanovo suflira i temeramentno objašnjava taktirajući sa pa-pa-paa-pa-pa-paaaa…

DULE: Tražio sam „Moloko“, jer volim izazove, to jest da sviram ono što dosad nisam. A nije da sam malo toga prošao, budući sam najstariji u bendu. Počelo je još 1986. godine pobedom na Gitarijadi, pa devedesetih „Kontrabanda“, pa neki „Kaktus džekovi“, pa brodovi i drugi bendovi, kao što su „Triput“, „Mrki“, „Sivi“, „Aca Bravar“… I dođoh dotle da sviram sa „Kalom“ i, eto, sa bendom „Fank mi ap“, dok Voja i ja malo džeziramo u grupi „Soul Matriks“, a taj bend u neku ruku ima veze sa ovom pričom. Naime, nakon odustajanja dvojice basiste, pozvao sam Voju „ulitmativno” na probu. E, onda me je on „sačekao“ i „revanšrao“ u svom uglađenom maniru: „Eto, Milena i ja pravimo beeend…“ I kako da ga odbijem! Doduše, na početku smo se malo više zezali, ali je vremenom postajalo sve ozbiljnije. Ne toliko zbog količine svirke, koliko zbog toga što nam ovo svima dođe kao terapija, jer radimo u manje ili više nekim stresnim firmama, a ovde u podrumu popijemo neko pvice i super se zezemo. Doduše, jedini put kada sam hteo da odustanem od benda je kada sam shvatio da niko u onoj „podrumčini“ ne puši, a ja nisam poneo upaljač! Otada uvek nosim dva komada! Sve u svemu, kao što svojim klincima umem da kažem, nije bitno kuda ideš na neko putovanje, već s kim…

I u tom momentu, kao podlogu za nastupajuće sentimentalije prekaljenog rokera, Voja pušta legendarnu uvodnu numeru iz kultne serije „Grlom u jagode“, a „misterioznim“ atomskim skolništem razlegle su se nesputane salve smeha…

Pančevo je, gotovo od samog nastanka rokenrola na našoj planeti, širokogrudo prihvatilo tu urbanu potkulturu, a pored brojnih ljubitelja i konzumenata, bilo je i mnogo onih dovoljno talentovanih i vrednih da se dohvate instrumenata i masama prenesu kako skidačine svetskih hitova, tako i neku svoju autorsku muziku.