Poštovani čitaoče,

Ceo svoj radni vek proveo sam u MUP-u na poslovima ovlašćenog službenog lica, operativnog radnika ili kriminalističkog inspektora. Poslednje dve godine bio sam angažovan u Radnoj grupi UKP-a za 24 sporne privatizacije u sedištu MUP-a (u daljem tekstu Radna grupa). Ne iznoseći ostale detalje iz radne biografije, mislim da će me to u dovoljnoj meri legitimisati kao relevantnog sagovornika za priču o susretu sa političkom korupcijom – oči u oči.

Postoji li politička korupcija u našem društvu?[1] Ovaj tekst, ova priča, ovo specifično istraživanje dokaz je da politička korupcija i te kako postoji, do te mere da je postala legitiman član društva. Prihvatili smo je i prilagodili joj se. Ako uslovno prihvatite tezu o postojanju političke korupcije, možete se zapitati gde je sve u našem društvu ima? Hoćete da Vam nabrajam ili da Vas uputim na pažljivo čitanje teksta, da je sami identifikujete u opisanim događajima? Da se ne mučite, svuda je ima, okruženi smo njom od ranoga jutra do večeri kasne, videli to ili ne, prihvatili to ili ne. Dominantni kriminološki fenomen upravlja našim životima, kao vedeta leprša na sve strane i igra se, bukvalno sa svakim od nas.

Ovo nije teorija ni ogled, ovo nije fikcija ni fantazija, ovo se ne dešava drugima ni daleko od nas. Ovo je živi društveni, kriminalistički i politički fenomen. Realno je i dešava se nama, sada i ovde. Toliko je realno da neki od Vas to na svojoj koži manje, a neki više osećaju. Naravno, dobar procenat je i onih kojima ovo zlo ide na ruku te u njemu ostvaruju svoje najveće uspehe, blagostanje i ličnu sreću.

Rad predstavlja ličnu, time uvek subjektivnu, u nekim delovima emotivnu percepciju ljudskog i neljudskog u vezi sa Radnom grupom. Prve beleške sačinio sam u vreme kada sam se prvi put suočio sa političkom korupcijom. Nisam znao zašto to činim, nesvesno me je nešto na to teralo. Dugo me je nosila ideja da objedinim beleške. Borio sam se sa dilemom da li sva moja saznanja treba da ostanu u uskom krugu operativaca Radne grupe? Pitao sam se i da li imam pravo da pišem ovu priču, a onda sam shvatio da je to moja obaveza, bez obzira na rizik u koji se upuštam. Teško je smoći snagu, ipak, nije nemoguće. Mnogi odustaju pred prvom preprekom, neki nisu spremni da se u rizik upuste, ali uvek je bilo i biće ljudi koji bez kalkulisanja idu pravim putem iako je teži. U koju grupu Vi spadate? U koju grupu ja spadam? Imam li pravo da za sebe zadržim ono što znam, posebno ukoliko su to saznanja o zlu koje sistematski razjeda zdravo tkivo društva? Da sam sve zadržao za sebe, bio bih saučesnik političke korupcije, uradio bih upravo ono što zameram većini.

Tako je nastala priča o Radnoj grupi za 24 sporne privatizacije i druge još spornije priče. Pisanje je poslednja odbrana istine. Za njenu odbranu svesno prihvatam eventualno napravljene greške i kritiku.

Ima li javnost pravo da zna? Ili je možda pravo pitanje: Želi li javnost da zna? Pre svih, pravo da spoznaju istinu imaju građani, oni koji su mi dali poverenje i rekli ono što znaju, očekujući da ću zakon sprovoditi i učiniti da pravda pobedi. Verovali su u mene, službu, pravdu. Kada su neki predmeti postali žrtve političke korupcije, sumnje tih poštenih, dobronamernih ljudi verovatno su ispoljene i prema meni. Njima želim priču da ispričam. Nakon toga neka odluče da li će me tretirati isto kao i nosioce političke korupcije ili na drugi način. Nebitno je da li će moja priča stići do svakog od njih, bitno je da sam ispunio profesionalni i ljudski dug, odužujući im se istinom za istinu. Barem toliko im dugujem za izneverena očekivanja. Nadam se da zbog pomaganja pravdi i verovanja u nju nisu doživeli neprijatnosti, što je na ovim prostorima čest slučaj.

. . .

Kome se obraćam?

BIRODI je sproveo istraživanje o korupciji, rezultati su: 25% stanovništva je iskreno za borbu protiv korupcije, 25% je podržava, 50% smatra je lošom ali u datim uslovima korisnom.[2] U koju grupu Vi spadate?[3] Sve vreme istraživanja u mislima sam se obraćao grupi koja čini 50%. Nekada sam se obraćao i grupi koja čini 25% voljnih da se političkoj korupciji suprotstave. Deo obraćanja jasno se odnosi i na preostalih 25% među kojima su nosioci različitih aktivnosti političke korupcije. Većina zna u koju grupu spada. Oni koji nisu čvrsto opredeljeni imaće priliku to da učine do kraja teksta.

Da bi se što uspešnije suprotstavili nekoj negativnoj pojavi, u ovom slučaju političkoj korupciji, moramo je upoznati. Ja sam je toliko dobro upoznao da smo se godinama gledali oči u oči. Suprotstavio sam joj se, borio se protiv nje, bio deo tima i član Radne grupe. Brzo smo joj našli trag, pratili je u stopu, duboko smo u njene redove ušli, prišli smo joj jako blizu, dah smo joj osećali. U jednom trenutku mogli smo lisice na ruke i njenom vrhu da stavimo. Onda smo usporavani, zadržavani, ometani, na kraju stopirani te nam je politička korupcija umakla i iz vida nestala, skrasivši se na bezbednoj udaljenosti pod okriljem političke moći.

Nemojte se iznenaditi ni razočarati kada duboko uđete u sadržaj a nigde ne vidite konkretnije ispričanu priču o privatizaciji. Nisam je preskočio niti propustio da je uočim, radi se o nečemu drugom, pogađate – politička korupcija ne pušta glavnu ulogu iz svojih ruku.

Istorijska distanca važna je za istraživanja mnogih fenomena, ali za aktuelnu političku korupciju ne. Jedna od osnovnih karakteristika ovog štiva je aktuelnost koja isključuje vremensku distancu. Iako istraživanje bez nje nosi opasnosti i rizike, smatram za svoju ljudsku obavezu da se sa zlom suočim i na ovaj način. Trebalo bi i sve pozitivne društvene snage da se sa njim, suoče još dok ono traje, onoliko koliko ko može i smatra shodnim, u zavisnosti kojoj grupi u vezi sa korupcijom pripada.

Neprihvatljivo je čekati da se sve okonča, a onda biti mudar i opisivati prošlost na koju više niko nema uticaja. Ako želimo da budućnost bude bolja, moramo je menjati u sadašnjosti, ne čekajući da postane istorija. Jer nju niko promenio nije, niti treba da je menja. Treba je znati, ne ulepšavati, iz nje pouke izvući i shvatiti da je ona učiteljica života. Mi, Srbi, lekcije teško savladavamo, teorijski još nekako i prođemo, ali na praktičnim ispitima tradicionalno padamo. Imam utisak da više volimo da menjamo ono što se menjati ne može – istoriju, nego ono što se menjati može – sadašnjost. Sa njom se mirimo jer nam je riskantno preduzeti bilo šta. Ogroman nam je prag tolerancije. Sa druge strane ko god je nešto iz istorije čitao ili kome je deda pričao, promenio bi je, ulepšao, uobličio shodno svojim potrebama i shvatanjima. Kao da osećamo da smo događajima dužni što ih nismo menjali na vreme dok nisu postali istorija, pa im dug sa kamatom vraćamo.

Osim čekanja da se sve okonča bez našeg angažovanja, neprihvatljivo je i sve menjati preko noći, revolucijom. One su sa sobom nosile puno patnji, bola i nevinih žrtava. Put ka boljem svetu treba graditi temeljito, svaki dan, počevši od malih stvari. Ne treba ostavljati za sutra popravku svega lošeg što smo danas uradili. Ne vredi čekati da neko drugi uradi ono što svako mora sam.

Ukoliko Vas sadašnjost zanima, potrudite se da je ne prespavate, suočite se sa njom, jer će ubrzo postati istorija.

Dobro došli u sadašnjost.

Leta 2017. u Pančevu

S poštovanjem

Vaš sabesednik

Siniša Janković

Ceo svoj radni vek proveo sam u MUP-u na poslovima ovlašćenog službenog lica, operativnog radnika ili kriminalističkog inspektora. Poslednje dve godine bio sam angažovan u Radnoj grupi UKP-a za 24 sporne privatizacije u sedištu MUP-a (u daljem tekstu Radna grupa). Ne iznoseći ostale detalje iz radne biografije, mislim da će me to u dovoljnoj meri legitimisati kao relevantnog sagovornika za priču o susretu sa političkom korupcijom – oči u oči.