Pančevac na Mundijalu: Od vojvođanske ravnice do katarske pustinje – i nazad

Trebalo je da, posle bezbroj tekstova na sajtu za koji radim i još toliko izgovorenih reči u televizijskim emisijama u poslednje tri nedelje, jedan običan autorski tekst za „013info“ bude čista rutina. Ali, nije.

Upravo u ovim momentima dok počinjete čitanje ovog teksta, osećam neku čudnu, ali izrazito veliku odgovornost prema vama, svojim Pančevcima, pa zašto ne reći i gradu u kom sam se rodio, odrastao i u kom planiram budućnost. Toliko se uspomena, događaja, utisaka i emocija nakupilo u prethodne tri nedelje u Kataru, da je teško izabrati odakle početi. A valjalo bi, kažu, od početka. 
 

U Dohu sam stigao 20. novembra, na samo otvaranje Svetskog prvenstva, sa namerom da ostanem do kraja šampionata, ali i sa željom da fudbalska reprezentacija Srbije dogura makar do nokaut faze. Kao što znate, nije se desilo.  

Ipak, dok su „orlovi“ bili deo najveće svetske smotre, bilo je i puno posla za novinarski tim. Toliko da do prvog dana pauze na prvenstvu nisam stigao ni da započnem tekst koji sam obećao mojim prijateljima iz uredništva portala „013info“.

Mnogim mojim poznanicima i rodbini nije bilo najjasnije kako to da ne stižem na različite događaje istog dana, kad se već celokupno prvenstvo održava u istom gradu i zamišljeno je da sve bude dostupno. Još kad mi “bace” komentar da je to grad od „svega“ 800.000 stanovnika… Zapravo je ovde trenutno preko tri miliona ljudi i saobraćajne gužve su u rangu sa onim beogradskim petkom popodne, kada svi pohitaju van grada na vikend.

Mi u Pančevu to malo teže razumemo jer nam od BIG-a do centra treba pet minuta vožnje (znam, sve su veće gužve i kod nas), ali u Dohi je stvar takva da razmak između dve sportske tačke (stadion, navijačka zona, medija centar) nije manja od 20 kilometara. I tu distancu prelazio sam nekoliko puta u toku dana: metroom, taksijem, autobusom ili peške. Onda, verujem, možete da shvatite zašto je svaki dan bio previše kratak. 
 

Najdalji stadion nalazi se na 70 kilometara u jednom pravcu, ali je najautentičniji i uvek se rado vraćam u popularni „šator“. Zove se „Al Bejt“, ima kapacitet od 65.000 gledalaca i kompletno je natkriven tradicionalnim zavesama koje izdaleka čine da velelepno izgleda kao ogroman beduinski šator.

Parira mu „Lusail“, koji je ipak značajno veći i može da primi 90.000 navijača. Na njemu će se igrati finale, a „osetila“ ga je i Srbija u duelu protiv Brazila kada se nije dobro provela. Na kraju smo sa 2:0 mogli čak i da budemo srećni. 
 

Najveći trik sa dolaskom i odlaskom sa stadiona jeste to što im je jako teško prići i bez nekoliko kilometara „u nogama“ ni ne pomišljajte da krenete. Razlog je taj jer su organizatori zbog bezbednosnih razloga zatvorili sve saobraćajnice u krugu oko stadiona, pa ni Uber ne može da priđe i ostavi vas ispred ili pokupi sa stadiona. Umesto toga, potrebno je da prepešačite dobra dva do tri kilometra kako bi ste izašli iz bezbedonosne zone i pozvali vozilo. Ta distanca je, otprilike, kao kad bi vas pri dolasku na utakmicu Železničara na Misi taksi ostavio na kružnom toku kod Zelene pijace u centru.

I sve je toliko megalomanski u Kataru. Od saobraćajnica sa pet ili šest traka u jednom pravcu i metro stanica na pet nivoa (sve izgrađeno za samo nekoliko godina za potrebe Svetskog prvenstva i projekta „Doha 2030″), preko nebodera sa 60+ spratova i stadiona “ iz 22. veka“, do tržnih centara kroz koji prolazi gondola i gde se osećate kao da ste u Veneciji za samo tri evra.

Na svakom koraku nailazi se na neverovatnu ljubaznost domaćina, premda je najmanje Kataraca, već su to uglavnom Indijci, Pakistanci, Bangladežani, pa čak i ljudi sa Šri Lanke, Surinama, Indonezije… Jeftina radna snaga. Svi oni žele da ostave utisak, da pošalju svetu poruku da su i oni deo istog i, što je najvažnije, niko vas od njih neće prevariti ni za cent. To bi trebalo da je sasvim normalna stvar, ali budući da dolazim iz Srbije, znate već… Bio je potreban period „privikavanja“.

Sve ovo pišem dok je u Srbiji „vučije vreme“, sa  kišom, vetrom, hladnoćom. Pa me mnogi ne shvataju ozbiljno kada kažem da mi je u Dohi najviše smetala – klima. Vole ovde da naprave razliku u temperaturi više nego ujutru oči da protrljaju. Tako sa spoljnih 40+ na suncu morate nekako da „preživite“ jezivo hladan prelaz na 15 stepeni u tržnom centru, metrou, taksiju, marketu… Da nisam ja izolovan slučaj, govori i mnoštvo prehlađenih igrača. Prednjačili su rivali Srbije u grupnoj fazi, Brazilci i Švajcarci, kojima je pola tima bilo „pokošeno“ zbog zapušenog nosa i kijavice. A sve iz istog „izvora“.

Kada je reč o cenama, mogu priznati da sam očekivao da budu veće. Pa tako može fino da se pojede za 15-20 evra, od raznih burgera, preko sendviča i pasti, sve do domaće šavarme koja košta „samo“ četiri evra. Ali, verujte, ništa nije ni blizu srpskoj klopi i dok se ne udari po „kosini“.

Ako vam u Kataru nedostaje alkohol, onda je bolje da kao i ja sačekate povratak u Srbiju, jer ćete za jedno pivo ovde platiti 15-25 evra, a to zavisi od hotela ili restorana koji imaju dozvolu da služe ovaj osvežavajući napitak. Još su luđe cene kada su u pitanju viski i vodka (15-20 evra), kokteli su od 17 do 30, buteljka vina 110-160, flaša šampanjca 400 evra… 
 

Interesantno da je dresove Srbije gotovo nemoguće naći, jer očigledno nismo dovoljno marketinški atraktivni svetu. Ali zato Mesi, Ronaldo, Mbape, Nejmar i ostale vedete „koštaju“ između 30 i 150 evra, u zavisnosti od kvaliteta same opreme. Uostalom, zaista je najviše prisutno Argentinaca koji žive za Lionela Mesija i njegov san o jedinoj tituli koja mu nedostaje u karijeri. Spevaju mu pesme i mnogo su simpatičniji od Brazilaca, kojih izvorno zapravo vrlo malo ima, već su u dresovima „Selesaa“ najviše lokalci. Plaćeni ili jednostavno „prerušeni“ u navijače Brazila.  
 

Dosta se u prethodne tri nedelje radilo, obilazili su se stadioni, ispratili mnogi kućama (pa i Srbi), a u preostalom delu prvenstva stvoriće se prilika i za poneko uživanje. Od plaža, preko safarija, do muzeja. Sve je to deo Svetskog prvenstva uz, naravno, samu završnicu borbi za najprestižniji pehar u svetu fudbala.

I kada se sve sabere i oduzme, definitivno je boravak u Kataru iskustvo za ceo život, ali posle bezbroj ispisanih reči, televizijskih uključenja, urađenih intervjua, izjava i obavljenog posla, ipak je na umu jedna stvar – da pustinjski pesak nikako ne može da zameni našu vojvođansku ravnicu. Sve više fale okupljanja sa društvom, šetnje sa suprugom, svakodnevni život u kom nisi sam sa sobom na početku i kraju svakog dana. To ništa ne može da zameni. 
 

Zbog toga sam uspeo na teži način da shvatim onu našu staru, dobro poznatu, iz pera Miroslava Mike Antića:

„Pančevo, to je kad se vratiš“.

Trebalo je da, posle bezbroj tekstova na sajtu za koji radim i još toliko izgovorenih reči u televizijskim emisijama u poslednje tri nedelje, jedan običan autorski tekst za „013info“ bude čista rutina. Ali, nije.