PANČEVCI O SVOM GRADU – Gordana Vlajić

Skoro sam „popila“ da sam lokalpatriota.

 

Zato što sam na fejsbuku ostavila komentar „Pančevo rules”, a vezano za učešće čak tri pančevačke glumice u jednoj domaćoj seriji. Ekskjuz mi, gde sam pogrešila?!

 

Pod uslovom da sam dobro razumela osudu, spremna sam da snosim konsekvence samo da me ostave na miru da ga i dalje volim.

 

Da, hoće srce da mi iskoči od radosti kada čujem/čitam/gledam o uspesima svojih sugrađana. 

 

Da, kad god da sam gostovala u drugim gradovima i državama (beše to život pre ovog globalnog zdravstveno-ekonomsko-političkog zamešateljstva) uvek bih pronalazila način da „provučem“ Pančevo i neku od njegovih posebnosti.

 

Da, volim Pančevo i neka me proglase nepodesnim demodeom koji treba iskoreniti iz novodolazećih zajedničkih boravišnih bezimenitelja, jer kapiram da je sramotno biti jasno opredeljena žena, pa još Pančevka, kukumeni i Srpkinja, bele kože, seksualno opredeljena ka suprotnom polu (sad sam gotova!), pravoslavne veroispovesti (ovde većina prestaje sa čitanjem)… 

 

E, sad za ove koji su pretekli:

 

A. Pančevo je grad koji ima reku. Čemerno je živeti u mestu sa kojeg nemate pogled na vodu.  

 

B. Pančevo ima pedigre. To je grad sa tradicijom od bezmalo osam vekova. Mnoge države nisu postojale kada je ova varoš počela da niče. 

 

V. Pančevom se u proleće 1841. godine prošetao Hans Kristijan Andersen (mhm, zapisuje li neko ovo? Mis’im, valjalo bi obeležiti tu stazu, aman!) 

 

G. Ovde je 1854. godine uplovio prvi putnički parobrod. Srpski.

 

D. U Pančevu je, u našem Narodnom muzeju, „Seoba Srba“ Paje Jovanovića, slikara koji je 1900. godine pobrao ovacije na Svetskoj izložbi u Parizu .

 

Đ. Pančevo je imalo prvu biblioteku na čamcu koji je prevozio kupače do i sa Bele Stene.

  

E. Pančevo nema more, a imalo je svetsku prvakinju u prsnom plivanju na 200 metara.

 

Ž. Pančevo, pored samo još pet gradova u Srbiji, ima svoj mačevalački klub, a klub je iznedrio državnog prvaka Danila Santrača.

 

Z. Pančevo je imalo i ima Ljude. Ako ih ne prepoznajte, guglujte ih: Vuk Vučković, Ilija Serafimović, Anja Crevar, Stefan Mihajlov, Stefan, Marko i Anja Šušnjar, Matej Jovanović… Ograničena sam prostorom. Časna reč, mogla bih da iskucam ceo novinarski  „tabak“.  

 

E, saaad, neki će reći, Pančevo ništa ne čini za svoju talentovanu decu. Mladost nam odlazi i iz grada i iz države.

 

Međutim, nije Pančevo zaboravno. Nego neki ljudi. Srećom, listopadni.

 

Strpljen – spašen, dragi moji ; )

 

U međuvremenu, valjalo bi, makar:

 

– vratiti Pančevu zelenu pitominu malenog parka u cetru, koji je pre izvesnog broja godina uništen i od tada je ruglo sa neupotrebljivim klupama sa leti užarenim, a zimi zaleđenim naslonima i drvenim sedalima kojima nedostaje – drvo; 

 

– ne dozvoliti rušenje kuća i podizanje stambenih zgrada po nepostojećem urbanističkom planu koji se zove „Babini zubi“. Većina „novoizgrađenih objekata“ se ni očešala nije o elemetarnu estetiku, pa bih za neke zgrade donela zakon kojim bih zabranila čak i da budu fotografisane. Neki su zgraduljci, pak, sasvim simpatični, ali nepripadajući… 

 

– prepisati italijanski zakon po kojem se osobe – koje na bilo koji način ruže zgrade koje su pod zaštitom grada ili ih daleko bilo ruše – šalju na psihijatrisjko lečenje!

 

Kada bi se desilo da, eto, upecam zlatnu ribicu, moje tri želje bi bile: 

 

– da ovaj grad vode i uređuju Pančevci 

 

– da vidim urbanistički plan Pančeva za narednih pet godina.

 

– da se donese odluka po kojoj bi svi koji na bilo koji način utiču na izgled ovoga grada trebalo da polažu test iz voljenja Pančeva i da, još u procesu kandidature, podnesu biografije iz kojih bi se dalo videti da ni grafite tokom puberteta nisu ispisivali po fasadama, a kamoli…