PANČEVCI O SVOM GRADU: Nemanja Vujić

Čudna je stvar ta metrika grada. Nije euklidska, ne može se stići iz tačke A u tačku B pravom linijom. Rastojanja su veća nego što na karti izgledaju. Podrazumevamo da su ulice pod pravim uglom, idemo pravo, levo ili desno, sabiramo parčiće sokaka da bismo izračunali vreme potrebno da stignemo gde smo naumili. E, sad, ako poznaješ grad bolje nego namernik što pita šetača ili mapu na telefonu kako da dođeš do restorana (ili biblioteke), znaćeš i kako da skratiš put, znaćeš kroz koji (neucrtan) prolaz da klizneš, kroz koje dvorište ili ajnfort da se prošunjaš i tako prevariš vreme, bar prividno.

Odrastao sam u tri kuće: u onoj u kojoj sam rođen (tačnije, u koju su me doneli iz bolnice), u Žarka Zrenjanina, „malo posle pruge a pre Staklare”, i u još dve, kod tri baba-tetke. Od te dve (kuće) jedna je bila u Lole Ribara (danas Fogaraševa), a druga u Branka Radičevića. Prvo sam pričao da sam živeo u tom trouglu, ali se posle, kad sam se pozabavio planovima grada, na moje iskreno čuđenje, ispostavilo da te tri tačke leže na pravoj liniji. Priču, naravno, nisam promenio, smatrao sam da je glupo da pričam da sam stasavao na duži. Bilo kako bilo, Pančevo sam zahvaljujući tome dobro upoznao. Kasnije sam, igrajući se, u mislima preoblikovao grad, voleo sam da zamišljam da se paralelne ulice seku (ali ne u beskonačnosti), da računam koliko bi pešačenje bilo duže ili kraće da je onako kako moja izmaštana mapa kaže.

Kad dobro upoznaš neki prostor, bio to tvoj grad, tvoj kvart ili tvoj stan, možes da eksperimentišeš, da mu menjaš topologiju i geometriju i da se zabavljaš a da nikom ništa ne pokvariš. Brojni su primeri toga u književnosti. Ko je čitao „Tri musketara”, zna da je Dima veliku pažnju posvetio geografiji Pariza i da svaki čas u tekstu iskrsavaju imena ulica. Manje je poznato, međutim, da je autor tu i tamo preoblikovao grad i da je skockao Pariz onako kako njemu odgovara. Verovatno je da bi ta „prevara” prošla neopaženo da se teksta nije dohvatio literarni forenzičar Umberto Eko, koji je deo svog izvanredno zanimljivog eseja „Čudan slučaj Servandonijeve ulice” posvetio upravo D’Artanjanu i bratiji. U tom tekstu on analizira musketarovo kretanje jedne noći, opisujući kroz koje je sve ulice prolazio, sve prilažući planove pariskih četvrti, i šerlokholmsovski utvrđuje da nešto škripi sa krajolikom prestonice.

Ima pisaca koji su više nego ostali od sveopšte kulture napravili svoje igralište. U to igranje spada i prekrajanje mapa. Ali ti preoblikovani gradovi ponekad budu slavniji i dugovečniji nego njihovi stvarnosni uzori. Sa druge strane, Džojs se trudio da verno reprodukuje Dablin, ali njegov Dablin nije postao mitski zbog te metričke doslednosti, nego zbog Blumove šetnje onog čuvenog dana. Eko je za Borhesa rekao da je „Pomahnitali Arhivar”, i to je bio najveći mogući kompliment koji jedan Eko može da da, ali Borhesov grad nije tako lep zbog preciznih opisa, nego zbog „Mitskog osnivanja Buenos Ajresa” ili „Ulice sa ružičastim dućanom”, gde on peva:

„Velika i napaćena ulico,

ti si jedina muzika za koju moj život zna.”

I ovaj grad, 013, vredi da traje, da se prelije u literaturu i da mu se, ponekad, drugačije ukrštaju ulice. Samo mu se treba posvetiti i, kako bi to nadahnuto napisao pomahnitali arhivar, steći poverenje njegove svetlosti.

Čudna je stvar ta metrika grada. Nije euklidska, ne može se stići iz tačke A u tačku B pravom linijom.