PANČEVCI O SVOM GRADU: Stefan Stanojević

„Moj grad, otac

koji me podigao

ošamario me i oterao

čim sam prohodao

i progovorio o bolu.

Ovde ništa i nemam

a sve moram da ostavim.”

Stefan Stanojević,

„Napad panike” (Edicija Najbolja, Pančevo 2020)

Uzeo sam stihove svoje pesme koja uz preostalih dvadeset devet, čini moju novu zbirku poezije „Napad panike”, objavljenu u maju. Baš ovi stihovi govore o stanju u kome se trenutno nalaze građani. Govoriću o njima, jer su ostale stvari u gradu samo neživi objekti, ukoliko izostavimo ljude. Moramo prestati da posmatramo naš grad kao industrijski centar kakav je nekada bio. Možemo već i da izbrojimo preostale aktivne fabrike i proizvodnje koji su preostali. Obeležja, takođe, polako umiru, propadaju i odlaze u uspomene. Možemo pričati o političkom, ekonomskom, kulturološkom ili ekološkom stanju u kome se nalazi grad, međutim pokušaću da se posvetim mnogo dubljem problemu, tački od koje sve navedene neprilike polaze. Objasniću to stihovima, kao podnaslovima:

Moj grad, otac koji me podigao

Pančevo je oduvek bio grad multikulturalnosti, više etničkih grupa i religija, prihvativši sve koji se nađu u njemu na svojim trgovačkim, industrijskim, radničkim ili činovničkim delatnostima i angažmanima. Postalo je utočište svakome ko je želeo da potraži sporiji tempo života, ali jednako raznolike mogućnosti kao što nudi prestonica s one strane reke. Iznedrilo je vrsne stručnjake, naučnike, sportiste, umetnike, a ključna odlika ili vrlina koju su svi predstavnici, ambasadori Pančeva u Evropi i svetu imali, bila je lokalpatriotizam. To podrazumeva promociju grada i mesta odakle su svi pojedinci dolazili, a to su uspevali usavršavanjem u svojim postojećim interesovanjima, postignućima i postupcima koje su nenametljivo, prirodno i svesno činili za svoj grad, zemlju i sunarodnike. Nikada sebičnost, uskogrudost i samoživost nisu bile odlike nekog Pančevca. U gostovanju u emisiji „Gutenbergov odgovor” na Radio Beogradu 2 u junu, rekao sam kako mi je drago što je moja knjiga objavljena u Pančevu i priznao kako lokalpatriotizam smatram rešenjem za bilo koju sredinu u našoj zemlji. Pod punim pravom (kao i bilo ko drugi rođen ili smešten u gradu), kako sam rođeni Pančevac, potomak nemačkog stanovništva Vojlovice, vaspitan sam da prvo zavolim svoje ukućane, komšiluk, ulicu, naselje, zatim grad. Odatle će prirodno doći i pažnja i ljubav prema baštini i tradiciji kakvu Pančevo ima ili je imalo, a potom se razviti i zdrav, zaboravljeni patriotizam prema zemlji i njenom nasleđu, koji nikoga neće ugrožavati, a pored bezuslovne ljubavi istovremeno pružiti najoštrije kritike i zamerke, najpre upućene nepravdama, manama i nedostacima u svom dvorištu.

…ošamario me i oterao čim sam prohodao i progovorio o bolu.

Slika je nažalost potpuno drugačija od ove – to primećujemo u količini đubreta koje se nakupilo po ulicama i čak, sugrađanima, spomenicima kulture koji su zakatančeni, prodati ili izgoreli, zelenim površinama koje se krče stambeno-poslovnim objektima, bacanjem otrova… Ispostavlja se da je briga o izgledu, urednosti i odnosu prema životnom prostoru koji nazivamo svojim domom nekakva sramota? Izgleda poražavajuće, kao da će oni koji vole svoj grad i čine za njega i sugrađane dobre stvari, prenose vredno kulturološko nasleđe ili znanje, čine ga čistim, biti gonjeni ili ismevani zbog toga što čine. Kao da su se povukli u skloništa, tajna društva i mesta gde bi tiho ili šapatom mogli sa šačicom istomišljenika-zaverenika, govoriti o ljubavi i zabrinutosti prema situaciji u kojoj se našao grad i njegovi stanovnici. Vrlina neće biti nagrađena, a mane, nedostaci i sramota biće pozdravljene ili samo ignorisane. Ovo su stvari mnogo dublje od bilo kakve političke, ideološke ili interesne opredeljenosti. Ovo je neživot, kulturološka ravna linija, beskičmenost, malodušnost i siromaštvo duha velikog broja pojedinaca, koji su apatijom i ravnodušnošću zarazili sve mlade sugrađane – svoju decu, unuke, rođake, kolege, učenike, pulene, igrače, asistente, šegrte… Simptomi ove bolesti su prebacivanje krivice, upiranje prstom, izbegavanje svog odraza, optužbe i klevete, najčešće upućene novim generacijama koje možda i nikada neće uspeti da razviju naslednu vrlinu i odliku kojom se Pančevo ponosilo.

Ovde ništa i nemam a sve moram da ostavim.

Da li je moja, ili su generacije koje dolaze, odgovorne za stanje u kome se našao naš grad? Da li smo ga mi, nerođeni, još uvek balavi, uništili i oštetili ili smo ćutali dok su mu to radili? Koja je to generacija i koji su to ljudi odlučili umesto nas? Zatvorili oči, okrenuli glave, pogrešno izabrali za sebe, a umesto nas, iznova i iznova i iznova? Ko je rođen i živeo u blagostanju, jednog od najvećih industrijskih i proizvođačkih gradova Jugoslavije? Šta nam je ostavljeno, čime to raspolažemo? Odgovore znamo, a zapravo jedini koji nam je pružen bio je „idi, odlazi.” U Beograd, u Evropu, u svet. Najveći neuspeh izgleda treba da osećamo ako ne odemo iz mesta koje nas je podiglo, koje nam ništa nije pružilo, a ako i jeste, vrlo brzo nam to i oduzelo, ostavivši nam jedino uspomene i nostalgiju. Dokle će trajati driblanje između razmišljanja o odlasku i svaljivanja krivice na politički sistem, kao da je to neka osoba, opipljiva, od krvi, mesa i guzice u fotelji, o kojoj se pripoveda, kao o urbanom mitu, utvari, tom anđelu smrti, koji je opustošio sve gradove, u našoj zemlji, susednim zemljama, a budemo li zaista otišli, možda se uverimo da je to putujući mit, kolektivno-nesvesno, kao potop ili postanak sveta i čoveka.

Ne znam, još uvek sam na istim ulicama, tako sam samo čuo od ovih što su otišli.

Stefan Stanojević

Uzeo sam stihove svoje pesme koja uz preostalih dvadeset devet, čini moju novu zbirku poezije Napad panike, objavljenu u maju.