Pančevka Jelena Polić: Zašto kroz umetnost ne bismo nekom popravili raspoloženje

Pančevo je uvek bilo rasadnik brojnih umetnika, a mnogi od njih afirmisali su se veoma rano u mladim danima i to zahvaljujući talentu, ali i još više predanom i kvalitetnom radu. Pored toga, oni neretko pokazuju želju da urade i nešto za opšte dobro, za svoj grad i sugrađane. Nešto što će svima ulepšati svakodnevni život i ujedno napuniti srce ovim kreativnim mladim ljudima.

Jedna od njih, Jelena Polić, rođena je 1992. godine u Beogradu, a potiče sa zlatarske plodne zemlje, ali je odrastala i sve vreme živi u Pančevu.

Kako sama kaže, u osnovnoj školi uvek je bila raspoložena za kreativne aktivnosti; isto je važilo i za gimnaziju, a potom su krenule pripreme za fakultet.

– Čovek koji me je pripremao za arhitekturu, Tedi Brkić, neko je kome sam najzahvalnija od svih ljudi od kojih sam učilla. On je u mom crtanju, dotad veoma naivnom i nekako detinjastom, probudio ozbiljnost, perspektivu, senke… Nakon toga, sve mi se nekako sklopilo, fakultet sam napustila, ali zatvaranjem jednih vrata, otvaraju se druga. Ispostavilo se da je moja najbolja drugarica imala prazan zid u svom stanu kod „Vuka“. Odlučile smo da se pozabavimo njime; potražile smo zgodne slike na „pinterestu“, gde zaista ima svega lepog i maštovitog. I kad god je ona bila u Beogradu, dohvatila bih se četkice i tempera, kako bih što pre uradila taj mural. I ne znam koliko mi je trebalo, ali to mi je, pre tačno devet godina, otvorilo jedan sasvim novi svet.

Od tada je, napominje Jelena, krenula da se sve ozbiljnije bavi uređenjem dečjih soba, lokala, fasada i malo po malo, počela da stvara koninuitet.

– Sve i da nema posla, dovoljno mi je blo da uradim makar deset poteza četkom, jer forma mora da se održava. To se sve nekako više događa posredstvom neke čudesne energije i dok ona tako teče svojim tokom, neko već pozove. Inače, to što radim, nije nimalo fizički lako, ali otac me je odgajao kao da je „ćera tatin sin“. S tim u vezi, posao na skeli je mnogo kompleksan, pa pored ostalog, gledam da budem maksimalno obazriva. 

Iako mlada, ona je već veoma iskusna, ne samo kada je posao u pitanju, već i kada je reč o putovanjima i udaljenim mestima na kojima je radila.

– S drugaricama sam se obrela na Krfu 2015. godine i ispalo je da smo u toj mediteranskoj divoti ostale celo leto. A kako se držim devize „svuda pođi, četkice ponesi“, tako je bilo i prilikom odlaska na nama sveto grčko ostrvo, gde su me zvali Eleni. Pored alata imala sam i već kako-tako oformljen portfolio na Instagramu s radovima na jednom mestu, pa ljudi kada vide moj profil @lela.art.jela, mogu da pozovu i raspitaju se. Kada je o putovanju na Krf reč, interesantno je da smo došle „audijem“ iz ’89, koji nas ni u jednom momentu nije izdao ili ostavio. U početku smo išli na neke divljije plaže i na jednoj od njih namestilo se, da nakon razgovora s vlasnicima, oslikam jednu kućicu na plaži, na kojoj i danas čvrsto stoji boja, iako nisam presla lakom da je zastitim. Tada nisam korisitila ni jake pigmente, što se kasnije promenilo, a crtam i u mnogo slojeva. Što se tiče same tehnologije, uglavnom, kada vidim prostor, skiciram na papiru ili fotošopu ideje sa pinteresta ili iz glave. Sve to sklopim u neku kompoziciju i potrudim se da se uklopi u ambijent. Inače, dugo sam imala otpor prema platnima, a kasnije sam to prevazišla, nakon čega su došle i ikone, koje radim u bronzi, zlatu i akrilu.

Jelena već četiri godine radi samo taj posao, a ostavila je traga i u Pančevu, gde je najviše radila po privatnim kućama, a pokušala je da dobije neke zidove, kako bi iskreirala i nešto za opšte dobro. Nažalost, nije uspela.

– Vatreno krštenje imala sam u Ulici Braće Jovanovića, gde je trebalo da bude otvoren kafić za progamere. Međutim, to se nije dogodilo, jer je gazda otišao u Ameriku, a tamo je otvoren frizerski salon. Omiljeni motivi su mi zelenilo, bonsai drvo ili neko bilje, pa bih shodno tome, negde u gradu, uradila nešto kao jednu veliku džunglu. Mislim da mogu da doprinesem da ove sive zidove malo začinimo i uveselimo. Još tragova  sam ostavila u gradu Pančevu, enterijerno u glavnom kao sto su: Buba-roštilj i ketering, Vinarija Đurić, Gvožđar teretana, Fizio Vitalis i Spa centar u hotelu Tamiš.

Ističe, dečiji motivi su jednostavniji, jer može da ih reši koristeći projektor i druga pomagala, pa može da izađe u susret sa cenama.

– Zapravo, mušterije se ni ne cenjkaju, jer stvarno izlazim u susret. Radila sam na mnogim mestima, pa i na Kritu i oslikavala neke klubove, a na Karpatosu zid, meni najdraži koji sam napravila, ni manje ni više, nego na farmi kao 3D iluziju. Tamo sam bila impresionirana uslovima, jer i koke imaju klimu i bolje žive od većine Srba. Napravila sam to uz veliko nadahnuće i naslikala sam zemlju, nebo i brda i kao da nema tih zidova u više slojeva i nakon svega mom zadovoljstvu nije bilo kraja.

Dodala je da što se tiče tehničkih problema i nema greške, jer akril može sve da prekrije.

– S druge strane, o ljudima učim iz dana u dan, jer sam već iskusila mnogo toga. Razmišljam da sve dogovore stavim na papir, jer on sve trpi; možda angažovati pregovarača i menadžera. S druge strane, ima i dobrih primera međuljudskih odnosa, poput saradanje s kolegom Nenadom Stojkovom iz Borče. Od njega sam mnogo naučila, toliko da ga sad i menjam u njegovoj školi crtanja. Kolega me zove mutilica. jer umem filigrantski da prepoznam ton i sve to umutim besprekorno, a trudim se da budem i dobar „preslikator“. U svakom slučaju, otvorilo se mnogo posla, ali se jednako trudim da radim kvalitetno i profesionalno i da držim nivo u svakom smislu.

Naposletku Jelena poručuje sugrađanima:

– Sve okolo je prilično mračno, pa zašto onda kroz umetnost ne bismo nekom popravili raspoloženje. Pritom, većini se ta emocija sviđa i kao da žele da dečiji duh vlada ovim gradom.

Kako sama kaže, u osnovnoj školi uvek je bila raspoložena za kreativne aktivnosti; isto je važilo i za gimnaziju, a potom su krenule pripreme za fakultet.