Uspon i pad Fabrike sijalica „Tesla”

Tokom 60 godina poslovanja, fabrika je radila punom parom sve do izbijanja građanskog rata u bivšoj Jugoslaviji 1992. godine, kada počinje njeno postepeno urušavanje, „kumovano”, kako kažu bivši radnici, politikom. Postaje „plen” miloševićevske vlasti, a ni petooktobarska garnitura nije dala šansu „Tesli” – naprotiv fabrika je „puštena niz vodu” oglašavanjem stečaja 2010. godine.

Da je Fabrika sijalica „Tesla” Pančevo „živa” ove godine proslavila bi 90 godina postojanja. Od prve Jugoslovenske industrije sijalica i metala tehničkih izrađevina koju je 1931. godine osnovao Jaša Alkalaj, sa skromnom proizvodnjom od 120.000 komada sijalica godišnje i pedesetak zaposlenih, Fabrika sijalica „Tesla” je izrasla u giganta sa 1.628 zaposlenih koji je tokom zlatnih godina 1970. godina prošlog veka proizveo rekordnih 59,9 miliona sijalica. Fabrika je ušla u ediciju Lideri srpske privrede XX veka, kao jedno od preduzeća koje je svojim radom obeležilo tu epohu.

Malo je poznato da je zaštićeni robni žig, koji je istovremeno i drugi registrovani zaštitni znak fabrike sijalice „Tesla” u stvari samo malo stilizovani originalni potpis Nikole Tesle.

Za mesto osnivanja fabrike izabrano je Pančevo, jer je još pre rata podignuta dobro opremljena zgrada Plinare. Vlasniku je tada dato i besplatno zemljište, na 10 godina je oslobođen od svih taksi i poreza, a dobio je i povlašćenu cena plina.

Tokom 80 godina poslovanja, fabrika sijalica Tesla je uz uspone i padove radila punom parom, sve do rata 1992. godine, kada počinje njeno postepeno urušavanje, koje se završava oglašavanjem stečaja 2010. godine.

Prema podacima iz Monografije „Ime po kome nas znaju” iz 2001. godina, već 1933. godine počela je proizvodnja visokovatih sijalica na novim mašinama. Povećanjem produkcije sa 2.000 na 3.000 komada dnevno, otpočela je akcija strane konkurencije, naročito mađarske firme Tungsram, koji pripada svetskom kartelu sijalica. Fabrika u privatnom vlasništvu nije mogla da se izbori sa tim pa je stvoreno akcionarsko društvo. Sa novim kapacitetom kupljenje su poluatomatske mašine, proizvodnja se stabilizaovala je po došlo do porasta u proizvodnji na 550.000 sijalica godišnje.

Ona i dalje nastavlja da raste, kao i pritisak konkurencije. Godine 1936. vođeni su razgovori oko prodaje „Tesle” inostranom kartelu. Kartel je zapretio dampingom (prodavanje robe po jeftinijoj ceni inostranstvu nego domaćim potrošačima) u slučaju da vlasnici ne prihvate prodlog. Ipak, i u tim uslovima proizvodnja nastavlja da raste – te godine je proizvedeno 700.000 komada sijalica. Dve godine kasnije vlasnici akcionarskog društva su naterani da prodaju svoje akcije Tungsramu, koji je otkupio 60 odsto akcija, a TEŽ iz Zagreba 40 odsto akcija. Proizvodnja sa novim vlasnicima ostaje na istom nivou.

Tokom Drugog svetskog rata, u okupaciji od 1941. do 1945. godine, fabrika nije radila 11 meseci, i stavljena je pod komesarsku upravu. Posle prenošenja uprave na akcionarsko društvo, proizvodnja je porasla sa 27.000 na 180.000 komada. Godine 1945. stavljena je pod prinudnu upravu, proizvodnja je bila mala zbog nedostatka sirovina, a godinu dana kasnije je nacionalizovana – iz imena je izbačeno AD i od tada posluje kao Fabrika sijalica Tesla.

Uzlet „Tesle”

Od pedesetih godina XX veka fabrikom su upravljali radnici, koji su sproveli čitav niz mera u cilju povećanja produktivnosti, zbog teškoća snabdevanja sirovinom iz Zagreba, koje su dale rezultate – 1950. godine proizvedeno je 1.025.000 komada sijalica. Dve godine kasnije „Tesla” prerasta iz male fabrike sa niskom automatizacijom u modernu industriju sijalica.

Godinu dana kasnije fabrika se seli u novu zgradu, u objekat bivšeg preduzeća Obnova, montiraju se nove mašine, a raste i broj radnika (90) i broj proizvedenih sijalica (1, 6 miliona komada).

Proizvodnja nastavlja da raste, a 1954. godine počinje i plasman sijalica u inostranstvo – u Grčku, Tunis, Iran, zatim Siriju, Iran, Saudijsku Arabiju… Te godine radnici „Tesle” u fabričkom krugu postavili su spomenik Nikoli Teslu, koji je nažalost 2015. godine ukraden.

U rad je pušten i novi pogon flourencentnih cevi, a proizvodnja i broj radnika ubrzano rastu. Godine 1961. uvodi se proizvodnja živinih sijalica, tada je već fabrika ima 451 radnika i proizvodi 7,9 miliona komada sijalica.

U martu 1963. osvojena je proizvodnja specijalnih sijalica za pozorišne reflektore. Kako je tada pisao Pančevac samo za nedelju dana, dobijeno je devet pozitivnih odgovora iz najeminentijih pozorišta iz Beograda, Zagreba, Splita. Počinje proizvodnja za domaće tržište, i sijalice koje su se to tada uvozile, i do kojih se teško dolazilo, sada se prave na domaćem tržištu.

Tri godine kasnije počinje doba prosperiteta – 1964. u deset pogona radi 760 radnika u dve smene, sa proizvodnjom od 17 miliona komada sijalica. Godinu dana kasnije puštena je u pogon poluatomatska Tunsgram grupa za proizvodnju autosijalica, i tada u „Tesli” funkcinišu čak 22 proizvodne linije. Naredna godina donosi doba problema i teškoće, najviše zbog problema oko uvoza reporomaterijala. O tome piše Pančevac u izdanju iz 14. marta 1965. godine, u tekstu pod nazivom „Alarm u Tesli”.

„U Tesli je ovih dana rad normalan. Međutim, očekuje se da već u aprilu ili maju fabrika počne da radi smanjenim kapacitetom. Razlog je neobezbeđen repromaterijal koji u ovoj fabrici iznosi 70 odsto”, navodi se između ostalog u tekstu.

Dve godine kasnije fabrika se bori za opstanak – cena koštanja veća je nego proizvodnja, zaposlenima su umanjenja primanja. Ipak, uspostavlja se poslovna saradnja sa Tvornicom električnih žarulja iz Zagreba (TEŽ) i podiže se cena sijalica.

Već naredne godine troškovi poslovanja su smanjeni, ali ubrzo dolazi do novih problema. Grupacija radnih organizacija je uvezla oko 40 miliona sijalica, što je 75 odsto godišnjih potreba. „Tesla” gomila zalihe, ali i pored toga uspešno završava godinu sa 23,6 miliona proizvedenih sijalica i 785 radnika.

Zlatno doba

U narednim godinama nastavlja se trend rasta proizvodnje – 1977. izgrađena je nova hala za proizvodnju flourecentih cevi, a 1980. godine dolazi do rekordne proizvodnje od 59,9 miliona sijalica, sa 1.628 zaposlenih. Dve godine kasnije ponovo počinju problemi sa nabavkom repomaterijala, što je imalo za posledicu zastoje u proizvodnji i smanjenje broja zaposlenih. Skladište oksigena i kompresorska stanica izgrađeni su 1985, a u periodu od 1986. do 1990. nabavljene su nove mašine.

U periodu između 1991. i 1995. godine, zbog građanskog rata u Jugoslaviji, dolazi do raskida saradnje sa TEŽ-om, a nemogućnost nabavke repormaterijala dovodi do drastičnog pada proizvodnje, zbog čega se od 1994. do 1997. godine fabrika delimično snadbeva balonima za standardne sijalice Srpske fabike stakla iz Paraćina, te tako uspeva da održi kontinuitet u proizvodnji.

I pored bombardovanja SR Jugoslavije 1999. godine, fabrika uspeva da održi proizvodnju i da jednu količinu sijalica i izveze, a osniva i edukcioni centar. Fabrika sijalica „Tesla” dobija priznanje Biznis partner za 2000. godine. Od 1980. do 2001. godine fabrika je izvozila u Nemačku, Švajcarsku, Švedsku, Englesku, Mađarsku, Italiju, Belgiju, Čehoslovačku, Kuvajt, Hrvatsku…

Šta se krije iza romantičnih priča?

Bivši radnici fabrike „Tesla” sa kojima smo razgovarali komentarišu da je fabrika imala sve. Plate su bile redovne, u okviru kompleksa postojao je restoran društvene ishrane, u ambulanti su radile medicinske sestre koje su bile zaposlene u fabrici, radnike su redovno posećivali lekari, uzimali su se stanovi na kredit, putovalo se, išlo na izlete, dočekivane su zajednički Nove godine, radnici su slani na oporavak. Sve u svemu, lepo se živelo.

„Bili smo mladi i ništa nam nije bilo teško. Putovanja u Mađarsku, Grčku, druženja, igranke, izleti, dočeci Nove godine, to je bio stvarno jedan lep period. Sa druge strane bilo je velikih problema”, priseća se za naš sajt radnica „Tesle” koja je želela da ostane anonimna. U fabrici sijalica radila je ceo radni vek – od 1974. do 2001. godine.

Ipak, napominje da nisu imali školovani kadar, zbog čega je fabrika slala zaposlene i na školovanje u srednje pančevačke škole, što je zabeleženo i u Pančevcu iz 1965. godine. Zaštita na radu takođe je bila na niskom nivou. Naša sagovornica svedoči da je radila bez opreme za mašinom kroz čije je cevi prolazila živa.

„Kada god se desi da cev pukne, živa se pretvara u tečno stanje i završava na podu, a uveče sav lom izduvava vazduh pod pritiskom i sve odlazi u kanalizaciju. Tako je bilo decenijama pa možete pretpostaviti koliko žive ima na mestu gde je bila fabrika”, naglašava naša sagovornica.

Tehnologija se zasnivala na onoj koju je koristila mađarska fabrika Tungsram. Međutim, kako komentariše naš drugi sagovornik, takođe radnik fabrike „Tesla” od 1977. do 2001. godine, radnici nisu savladali novu tehnologiju, niti su se trudili.

Od 1981. godine proizvodnja kreće da opada, a 1992. uvođenjem sankcija u maju, počinju prvi veliki problemi. Osim rata, u fabriku tada ulazi i politika.

„Tada počinje pad Tesle“, svedoči naš sagovornik.

Sunovrat fabrike

„Teslu” je upropastila politika Miloševića, a ona je u fabriku ušla preko generalnog direktora, svedoči jedan od zaposlenih u bivšem pančevačkom gigantu. On ističe da je to rukovodstvo odbilo da 1996. godine, kada su Jugoslaviji, nakon građanskog rata skinute sankcije, postane deo koroporacije koju su činili svetski poznati brendovi: OSRAM, Tungsram, Philips i Silvania. Predlog je bio da „Tesla” pod svojim brendom nastavi da pravi sijalice za jugoslovensko tržište, ali da posluje u sklopu korporacije. Taj predlog je, kako tvrdi naš sagovornilk, odbijen.

Poslovanje za sopstveni džep i njima bliskim ljudima, dovelo je „Teslu”, pričaju naši sagovornici, na ivicu propasti. Nije opstala jer kako kažu – svi su grabili za sebe, pa za radnike nije ostalo ništa. Poklanjala se oprema, a kada su dugovi morali da se naplate rasprodavale su se i mašine, kažu, „kao na pijaci”. Jedna od vrhunskih laboratorija za merenje svetlosti, koju je imala samo „Tesla” u čitavoj bivšoj Jugoslaviji, i trebala je da služi za izdavanje atesta sijalicama, završila je i propala u podrumu poslovnog prijatelja menadžmenta kompanije, svedoči jedan od radnika i dodaje da su u pitanju bili merni uređaju najviše klase.

Uspona, ali i sunovrata fabrike seća se i nekadašnji radnik Mihajlo Krstić, koji je u fabrici „Tesla” proveo tačno 30 godina – od 1977. do 2007. godine. U njoj se obreo kada je preduzeće bilo u usponu – imali su proizvode, sirovine i tržište.

Tokom građanskog rata, nabavka repomaterijala je bila otežana, te su ga morali kupovati, kako kaže Krstić, po dilerskom kursu, što je dupliralo troškove proizvodnje.

Nakon rata bila je već raskinuta poslovna saradnja sa partnerima iz Hrvatske, a uskoro „Tesla” gubi i tržište u svim bivišim republikama Jugoslavije. Dvehiljaditih su se, kako kaže, pojavili uvoznici, pod plaštom države i onda su dobili nelojalnu konkurenciju. Već od 2003. godine radnici su odlazili na posao, a nisu dobijali platu, niti su uplaćivani doprinosi.

„Taj period je bio jako mučan, i ja sam izdržao do 2007. godine, kada sam otišao. Ipak, niko od nas nije želeo da ode. Voleli smo tu fabriku, to je bilo porodično preduzeće, nekoliko generacija je radilo tamo”, svedoči naš sagovornik.

On smatra da je glavni krivac što je fabrika propala zapravo država, jer vlast nije imala sluha da pomogne radnicima i preduzeću, da kupi nove mašine kako bi se osavremenila proizvodnja i fabrika postala konkurentna.

Rasprodaja opreme i tradicije

Stečaj fabrike sijalica „Tesla” oglašen je 1. jula 2010. godine. Naredenih 10 godina prodavana je njena imovina. U vlasništvu „Tesle” bilo je 18 objekata koji su prodati, i još desetine stambenih jedinica. Među najskupljima bile su proizvodna hala Badaleks, koja se nalazila u Ulici Svetozara Miletića, koja se prostirala na 1.732 kvadratnih metara. Prodata je i proizvodna hala u Ulici Paje Marganovića, koja se prostirala na nešto više od 2.000 kvadrata, kao i zgrada razvoja površine 1.156 kvadrata.

Likvidaciona vrednost pomenutih objekata bila je daleko niža od procenjene vrednosti. Primera radi, pomenuta zgrada razvoja prodata je maja ove godine firmi Esensa doo, za 27,3 miliona dinara, dok je procenjena vrednost tog objekta bila 46,8 miliona dinara.

Mihajlo Krstić kaže da je sve ti objekti izgrađani novcem radnika „Tesle” i građana Pančeva, da bi ih neko na kraju „obezvredio i kupio za džabe”.

Mašine su rasprodavane, kako kažu naši sagovornici „na kilo”, kupci su bile razne firme, između ostalih Lilly drogeria, Farmalogist, firma Panelektro…

Prema podacima Agencije za licenciranje stečajnih upravnika, ukupno je oglašena 61 prodaja nepokretnosti i opreme fabrike sijalica Tesla od 14. oktobra 2010. do 5. maja ove godine, kada je prodata poslednja oprema (zum metali, kompresor, pak mašina) za 230 miliona dinara.

Time je i zauvek okončana priča o najvećoj fabirici sijalica u Jugoslaviji, koja je brojala više od 20 miliona stanovnika. Na mestu gde su iz fabričkih hala izlazile moderne sijalice, danas šljašti potrošački kapitalizam oličen u prodavnicima i buđenju kladioničarskih „niskih strasti”.

Takva fabrika koja je izgradila brend poznat širom sveta, danas nije zaslužila da u gradu u kojem je ponikla, nema ni spomen obeležje, ni nadu da će buduće generacije imati mogućnost da se upoznaju sa njenom istorijom i, time, tradicijom svog grada. Umesto toga, proći će pored kineskih robnih kuća, kockarnice, i prodavnice bele tehnike, gde ništa osim jednog neuglednog zaboravljenog objekta, na kojem se i dalje smeše pakovanja sijalica fabrike „Tesla” od 25, 40, 60, 75, 100 i 150 vati, neće podsećati na brend „Tesla”.

Razočarani su i radnici fabrike sa kojima smo razgovarali, a emocije zaposlenih na vreme provedeno u fabrici još su žive. Komentarišu da su se nadali na će na tom mestu fabrika sijalica „Tesla” bar dobiti spomen sobu, i da će tako grad sačuvati sećanje na prvu jugoslovensku fabriku sijalica.