Moj aktivizam se uglavnom rađao iz nepravdi

Pre nekoliko dana nas je obradovala vest o mladiću iz Srbije, koji se nalazi na čuvenoj Forbsovoj listi najuticajnijih mladih ljudi u Evropi mlađih od 30 godina starosti. Momak koji nas je učinio ponosim je Dejan Bojanić, apsolvent ekonomije na Beogradskom univerzitetu, koji ima 25 godina i potiče iz Bele Crkve. Kako je obrazloženo na sajtu magazina „Forbs“, razlog ovog priznanja je njegov angažman od 2012. godine kao jednog od 15 savetnika generalnog sekretara Ban Ki Muna u kampanji „Inicijativa za globalnu edukaciju“. On je istovremeno i član Upravnog odbora Evropskog omladinskog foruma i na taj način zastupa mlade u Evropskoj uniji, Savetu Evrope i Ujedinjenim nacijama. Trenutno radi u Stokholmu, u Kancelariji međunarodne organizacije „Save the children“.

Za portal 013info ispričao je nešto više o svojim angažmanima, o sredini iz koje potiče, gde pronalazi motivaciju za društveno delanje i šta je pravi recept za uspeh.

Nalazite se na Forbsovoj listi najuticajnijih mladih ljudi u politici do 30 godina. Kada ste još u srednjoj školi postali veoma aktivni u Upravnom odboru Unije srednjoškolaca Srbije, zatim i u Upravnom odboru Unije srednjoškolaca Evrope, da li ste sebe mogli da vizualizujete na nekoj ovakvoj poziciji kakvoj ste sada?

– Voluntirajući, nikada nisam sebe zamišljao s nagradama i priznanjim poput ovog magazina „Forbs“. Moje volontiranje bila je reakcija na nejednakost i nefer tretman obrazovanja i mladih u društvu. Uvek sam se nadao da će moj rad biti prepoznat i cenjen i priznanje Forbsa vidim kao potvrdu da je zaista tako.

Da li smatrate da se „snovi” ipak ostvaruju? Koliko ostvarenje sna zavisi od rada, a koliko od srećnih okolnosti?

– Mislim da ostvarenje snova zavisi najviše od rada. Ne mogu da kažem da je to jedini faktor koji je važan – nažalost neki imaju više privilegija od drugih, tako da odrastaju uz više mogućnosti i počinju sa startne tačke koja je bliža cilju. Ali onda je rad taj koji može nadoknaditi razliku.

Ja sam odrastao u građanskoj porodici u Južnom Banatu i samo neprestanim radom dostizao svaki naredni stepenik u razvoju.  

Koliko je sredina iz koje potičete pozitivno uticala na vaše odrastanje i dalje odluke o planovima za budućnost?

– Sredina iz koje potičem je svakako uticala na moje odrastanje. Što se tiče moje neposredne sredine, ja potičem iz porodice koja mi je uvek pružala ljubav, podršku i razumevanje za sve što radim, što je presudno za zdravo odrastanje i uspeh. Moja šira sredina – škola, grad i opština Bela Crkva, su nudili ograničeni podsticaj, ali sam tada odlučio da okružim sebe dobrim ljudima i lepim aktivnostima i tako stvorim mikro-okruženje u kojem se stvari odvijaju onako kako mi odgovara. Bio sam u školskom parlamentu, u dramskoj sekciji, bavio se fotografijom i odlazio na školska takmičenja.

Nažalost, činjenica je da Beloj Crkvi treba još dosta ulaganja, a posebno onih u javne usluge kao što su školstvo, zdravstvo i socijalna zaštita. Potrebno je i dosta obazovnih programa koji bi promenili koncepcije ljudi koji su često konzervativni. Ali ako su već takvi uslovi, najbolje je videti ovakve prepreke kao način da očvrsneš volju i istraješ u svojim naporima za obezbediš sebi boljitak.

U jednom intrevjuu ste pomenuli da smatrate da je aktivistički duh i duh organizovanog aktivizma ono što je presudilo da u konkurenciji od 900 mladih ljudi, uz ostalih 14 kolega budete izabrani za savetnika generalnog sekretara UN. Kada ste prepoznali potrebu da budete društveno aktivni, i na koji način negujete aktivistički duh? Šta vas motiviše na društveno delanje?

– Prvi put sam prepoznao potrebu za društvenim aktivizmom u osnovnoj školi. U tom dobu je jako bitno da postoje prilike za bavljenjem aktivizmom i učenjem van učionice. Nastavnici, uložite svoje vreme u sekcije kroz koje deca mogu da se kreativno izražavaju i menjaju svet oko sebe – npr. u likovne ili dramske sekcije, đački parlament, učenje u prirodi!

Moj aktivizam se uglavnom rađao iz nepravdi. Nije u redu da škole budu zapuštene, da se ne nude kvalitetni programi na televiziji ili da ne postoji gradska galerija! Zbog takvih tema, vremenom sam postao osetljiv na nepravdu i kad god bih je iskusio, prvi impuls bi mi bio da uradim nešto po tom pitanju. Sada je to činjenica da devojčice nemaju pravo na školovanje u nekim delovima sveta, da se mladi iskorišćavaju kao neplaćena radna snaga na mnogim radnim praksama ili da su neki ljudi prinuđeni da napuštaju svoje domove u situacijama rata.

Bez društvenog delanja pojedinaca, nikada kao društvo nećemo ispraviti nepravde.

Šta je konkretno posao savetnika generalnog sekretara UN u kampanji „Inicijativa za globalnu edukaciju“?

– Kampanja je pokrenuta 2012. kao rezultat obećanja Generalnog sekretara da će u svom drugom mandatu posebno usmeriti svoju pažnju i resurse na pitanja obrazovanja. Kampanja ima za cilj da se svi napori agencija i programa UN-a stave pod jednim okriljem, i da kao rezultat toga svako dete na svetu ima pristup školovanju. Pored toga, kampanja ima za cilj da svetu predstavi novu kariku kvalitetnog školovanja – da bi bilo kvalitetno, školovanje mora da uči ljude da budu građani sveta.

Moja uloga na kampanji je višestruka. Radio sam na formiranju priručnika koji mladi mogu da koriste da bi unapredili sliku obrazovanja u svojoj zemlji. Često gostujem na panelima i sastajem se sa političarima kako bih govorio o značaju dobrog obrazovanja iz perspektive mladih ljudi. Organizovao sam sastanke za stotine ljudi gde bi se razgovaralo o dobrom obrazovanju, a na jednom od njih, jula 2013., dobitnica Nobelove nagrade za mir Malala je prvi put javno govorila nakon pokušaja atentata. Generalnog sekretara sam upoznao više puta, a jednom prilikom smo proveli i popodne zajedno uz Malalu i zvaničnike UN-a koji se bave obrazovanjem i mladima.

Trenutno radite u Stokholmu u organizaciji „Save the Children“, na međunarodnom projektu umrežavanja mladih aktivista ove organizacije. Koliko će ovo umrežavanje doprineti boljem funkcionisanju organizacije, i šta je konkretan cilj ovog projekta?

– Jedno od dečijih prava je da uvek budu pitana kada neko odlučuje o stvarima koje ih se tiču. „Save the Children” se bavi aktivnostima koje se itekako tiču dece, pa je jedini način da ove aktivnosti zadovolje potrebe dece to da se sama deca pitaju čime treba da se organizacija bavi. U tome je značajan moj posao jer ja radim na tome da približim „Save the Children” deci i stvorim prostor u kom ona mogu da učestvuju u upravljanju organizacijom. Tek kada su umreženi, mladi aktivisti moje organizacije mogu da uče jedni od drugih i deluju zajedno u borbi za svoja prava.

Čime se sve trenutno bavite?

– Pored anganžmana na kampanji Generalnog sekretara UN-a i zaposlenja u „Save the Children”, član sam i upravnog odbora Evropskog foruma mladih, omladinske platforme koja i u Srbiji ima članicu, a to je Krovna organizacija mladih Srbije (KOMS).

Koliko su svi poslovi kojima se bavite kompatabilni, i da li za vas jedan dan traje dovoljni dugo za sve što želite da postignete?

– Svi moji anganžmani vrlo su kompatibilni, a istovremeno su deo drugačijih sfera društvenog razvoja tako da se ne dešava to da je nejasno s čijim mandatom govorim ili učestvujem na sastanku. Svaki od tri angažmana ima drugačiju “publiku”. Zajedničko je to da u svim situacijama koristim slične veštine kao što su osnaživanja kapaciteta mladih, zatim veštine kritičkog i strateškog razmišljanja, pregovaranja, itd.

Dan nikako nije dovoljno dug da postignem sve što isplaniram, ali to je i delimično zbog toga što planiram ambiciozno, znajući da ću morati da pravim prioritete.

Osim izuzetnog društvenog angažovanja na velikim projektima, sigurno imate vremena za neke aktivnosti koje nisu u vezi s poslom kojim se bavite. Šta vas još čini srećnim?

– Volim da provodim vreme u kreativnom stvaralaštvu. Beskrajno mi je zabavno da sa par prijatelja razvijam ideje za društvene igre ili pišem tekstove pesama kao satiru na popularnu muziku. Nedavno sam polagao kurs iz improvizacije kao glumačke veštine koja mi je vrlo zanimljiva. Amaterski igram tenis.

Šta je recept za uspeh?

– Rad, rad i rad garanti su srećnije budućnosti. Uz to, potrebno je imati otvoren um, a to se vežba. Umesto što bismo „na prvu loptu” nekog uvredili ili povredili, ljude oko sebe treba da tretiramo sa poštovanjem, bez obzira na bilo koju različitost koja nekog čini drugačijim od vas. Ovo je važno ne samo jer se tako sprečava nasilje i širenje mržnje, već je i za lični razvoj neophodna veština uklanjanja barijera koje nas navode da uvek razmišljamo na isti način. 

M. M. Veličković

Pre nekoliko dana nas je obradovala vest o mladiću iz Srbije, koji se nalazi na čuvenoj Forbsovoj listi najuticajnijih mladih ljudi u Evropi mlađih od 30 godina starosti. Momak koji nas je učinio ponosim je Dejan Bojanić, apsolvent ekonomije na Beogradskom univerzitetu, koji ima 25 godina i potiče iz Bele Crkve. Kako je obrazloženo na sajtu magazina „Forbs“, razlog ovog priznanja je njegov angažman od 2012. godine kao jednog od 15 savetnika generalnog sekretara Ban Ki Muna u kampanji „Inicijativa za globalnu edukaciju“.