Boris Ilišev, tatu majstor iz Pančeva: Od hobija do profesionalizma – tetoviranje kao životni poziv

O svim pomenutim, ali i drugim temama, govorio je za 013info.

Kad je crtanje postalo više od hobija

Ilišev je na samom početku razgovora naglasio kako je oduvek voleo da crta. Pre otprilike devet godina sebi je uradio prvu tetovažu, koristeći improvizovanu mašinicu koju je sam napravio. Odmah zatim je tetovirao i drugara i počeo time da se bavi. Pored toga, radio je i različite poslove do 2019. godine kada mu se ukazala prilika da u Nemačkoj počne da gradi karijeru profesionalnog tatu majstora.

– Drugar Aleksandar Rangelov, koji se i tada bavio tetoviranjem u Nemačkoj mi je preporučio posao tamo. U Srbiji, u fabrici u kojoj sam radio dao sam otkaz i počeo ovim profesionalno da se bavim. 

Bol i izazovi

Boris sada ima više od 50 tetovaža na svom telu. Ona koja ga je najviše bolela je na dlanu, a dodaje da su gotovo podjednako bolne i one ispod pazuha, iza kolena, na bradavicama… Upitali smo ga i koliko je najduže trajao termin s klijentom koji je radio i do kojih nuspojava može doći u toku ili nakon tetoviranja.

– Najduže sam radio 10 sati. To je bilo u Belgiji. Klijentu sam radio gornji deo ruke, rame i desnu stranu grudi. Nisam želeo da radim sve odjednom, jer je to tetovaža za tri termina. Ipak, na njegovo insistiranje sam pristao. Tokom poslednja dva sata javili su se neverovatni bolovi. Inače, jak bol kreće posle trećeg sata. To je bilo naporno i za njega i za mene. Svako drugačije reaguje na bol. Nekog boli manje, nekog više . Zavisi od toga koliko je osoba odmorna, da li je naspavana, da li je jela ili možda konzumirala alkohol dan ranije, što se nikako ne preporučuje. Pored toga, iz mog iskustva, mnogo toga ide iz glave. Posle dužih termina ljudi mogu da dobiju temperaturu, da ih boli glava, da povraćaju. Osobe koje se nisu tetovirale ne znaju kakav je to bol. Potpuno je drugačiji od svakog, nije kao kad se udariš, posečeš, opečeš, više je kombinacija svega toga zajedno.  

Foto: Privatna arhiva

Izbegavanje verskih motiva

Iako ne zna tačan broj tetovaža koje je uradio klijentima, a bilo ih je mnogo, Ilišev naglašava da nikad nije tetovirao manastire, svece, a dešava se i da odbije da radi tetovaže za koje pretpostavlja da će kod klijenata izazvati žaljenje.  Ne radi imena partnera, zajedničke tetovaže.

– Dogodilo se da je mladi par koji se zabavljao oko dve nedelje želeo da uradi istu tetovažu. Verujem da bi za neko vreme dolazili da ih prekrivaju. Nijedan Ostrog nisam uradio dosad, a za sve godine sam uradio dva lava. Ljudi u Srbiji često rade verske tetovaže, što je apsolutno nelogično. Vernici ne bi trebalo da se tetoviraju. Uprkos tome, ljudi imaju potrebu da tako što će istetovirati sveca ili hram, pokažu da su vernici.

Kad je reč o delovima tela, Ilišev je odbio klijentu da tetovira kapke jer je kako kaže, to veoma rizično.

– Nisam želeo da rizikujem da nešto ne bude kako treba, koža je tu veoma tanka i ne bih imao osećaj koliko sam iglom ušao u kožu.

Stil kao potpis

Pored svih mogućnosti da ljudi budu originalni i jedinstveni, da iskažu sebe kroz tetovažu, Ilišev kaže da ljudi nažalost neretko biraju slike sa Pinteresta.

– I kada napravim mnogo bolji dizajn, koji je malo drugačiji od onog koji su odabrali, oni ipak biraju nešto što već neko ima.

Govoreći o svom stilu, ističe da najviše voli da radi horor, nadrealizam, crno-bele slike u kombinaciji sa bojama. Po tome je i prepoznatljiv, pa ga neretko klijenti zbog specifičnog stila i traže. Kad je reč o ostalim stilovima, napominje da su realizam i tradicionalni stil najzahtevnij.

– Kod portreta je neophodno potrefiti crte lica, ali i karakter osobe. Tradicionalan stil je jednostavan, ali u njemu sve mora da bude pravilno. Ruka ni najmanje ne sme da se zatrese jer linija neće biti prava. 

Foto: Privatna arhiva

Razlike u mentalitetu

Nakon više godina iskustva, Boris primećuje značajne razlike između građana Srbije i Nemačke. Prema njegovim rečima, klijenti u Srbiji su dosta opušteniji i otvoreniji. S druge strane, ovaj vid izražavanja nije toliko zastupljen kod nas. Među njegovim najstarijim klijentima u Srbiji je osoba od oko 50 godina, dok je u Nemačkoj tetovirao i one od 70, 80 godina. Naglašava da je mentalitet ljudi dosta drugačiji, a samim tim i radovi koje biraju.

Predrasude i stereotipi

Ilišev potvrđuje da se ljudi sa tetovažama često suočavaju sa predrasudama, stereotipima, negativnim pogledima i komentarima.

– Dešava se i da me ljudi na ulici obilaze kako ne bi prošli pored mene, to se baš skoro dogodilo u Pančevu. Neretko me policija zaustavlja, najčešće na granici, a pretpostavljam zbog izgleda. Ljudi na ulici zagledaju, komenatrišu. Te reakcije mi već postaju smešne. Više puta su me pitali da li mogu da pipnu tetovaže, misle da je to nešto drugačije od ostatka kože na kojoj nema tetovaža. Predrasuda i komentara ima i u Nemačkoj, ali manje. 

Foto: Privatna arhiva

Nastavak putovanja

Boris ističe da će se ovim baviti do kraja života i da uvek može da se napreduje. Iako već sad obučava početnike, kaže da sebe vidi u toj ulozi i u budućnosti.

Upitan da posavetuje one koji razmišljaju da istetoviraju svoje telo, poručuje da to urade što pre:

– Ako ne urade sad, posle će se verovatno kajati što nisu uradili. Ne treba da nose tetovaže zbog drugih, već zbog sebe.

Onima koji razmišljaju da se bave tetoviranjem, savetuje da dobro razmisle, jer to nije posao za svakoga.