BRAČNI PAR DRAŽIĆ: Život na relaciji Starčevo – Kopar

Još „davnih” sedamdesetih godina prošlog veka, bračni par Dražić – Zlata i Dragan – napustili su svoje Starčevo i odselili se u slovenački Kopar. Nakon više decenija i odlaska u penziju, od pre nekoliko godina ponovo su u zavičaju.

 – Kada su moji roditelji preminuli, porodična kuća u Starčevu je opustela i više puta poharana, pa smo odlučili da se vratimo i adaptiramo je, kako bismo tu provodili jedan deo života. Zapravo, praktično smo na relaciji Starčevo – Kopar, gde nam i dalje žive deca. Inače, tamo smo u stanu na trećem spratu u zgradi bez lifta, a ovde imamo i prostrano dvorište, pa nam je ovde bolje i zato što ne moramo da se penjemo. A otkad je krenula korona, u kući nam kudikamo bezbednije i prijatnije – kaže Zlata.

Poredeći Sloveniju i Srbiju, Dražići uočavaju velike razlike, pre svega kada je reč o uređenosti.

– Tamo postoji ozbiljno ustrojen sistem i tačno se zna šta se sme, a šta ne. Pritom, sve je besprekorno čisto – od javnih površina do restorana, pa i kada se voziš van naselja, sa svih strana puta sve je „pod konac”. Nasuprot tome, ovde, iako sve uredno plaćamo, sami moramo da kosimo ispred svojih kuća, iako nije naše, već javno. Naravno, verovatno je razlog i to što je ovo siromašnija zemlja – ističe Dragan.

On dodaje da su za razliku od naših ljudi, koji su drčniji ali otvoreniji, Slovenci malo zatvoreniji, ali prihvataju drugog i dobronamerni su prema strancima.

– Svejedno im je da li si ove ili one nacionalne pripadnosti, a i etnička strutura je veoma šarolika, pa, pored Slovenaca, ima mnogo Italijana, ljudi iz Bosne i, naravno, iz Srbije. Inače, Kopar je, kao centar te primorske regije, gradić od blizu 35.000 ljudi; za vreme bivšeg gradonačelnika mnogo je izgrađen i praktično pretvoren u pešačku zonu. Plene stare zgrade i trgovi iz venecijanskog doba, kao i muzeji, poput gradskog i „Tomosovog” koji predstavlja sećanje na nekadašnjeg giganta proizvodnje legendarnih motorcikala. Iako nemaju toliko plaža i hotela, kao recimo Portorož, Izola ili Ankaran, to je ipak ozbiljno turističko mesto u koje svraćaju veliki kruzeri. Pored toga, najčešće dolaze Italijani i Nemci, dok Slovenci uglavnom letuju na hrvatskom primorju, iako ih tamo ne vole, pa čekaju kafu po pola sata  – kaže ovaj koparski Starčevac.

Dražići su momentalno ovde, ali redovno se čuju sa decom i prate zaoštravanje situacije sa koronavirusom.

– Mnogo je strožije – ne radi gradski prevoz, nema ni okupljanja, poseta, a zajedno mogu biti samo članovi domaćinstva. Uveden je  policiski čas, a kada je to ovde urađeno, tamo su svi skakali i vikali da je to diktatura. Ipak, Slovenci su iznenađujuće nostalgični za Jugoslavijom, možda i zbog toga što je i tamo je bila „divlja” privatizacija, pa su im propale brojne velike firme. U prilog tome, imamo lično iskustvo kada smo nedavno išli u Kopar: čekali smo na granici da nam donesu sanitarno rešenje, a policajac, Slovenac, naširoko se raspričao s nama. I kada je saznao da imamo kuću u Srbiji i još smo u penziji, kao iz topa je ispalio „Pa, šta radite ovde, bežite tamo i ne vraćajte se! Služio sam tamo i znam da su ljudi neuporedivo bolji” – navodi Zlata.

Još davnih sedamdesetih godina prošlog veka, bračni par Dražić – Zlata i Dragan – napustili su svoje Starčevo i odselili se u slovenački Kopar. Nakon više decenija i odlaska u penziju, od pre nekoliko godina ponovo su u zavičaju.