„Druganje” živi u Dolovu i Bavaništu

Niz vaskršnjih praznika završava se na Duhove, kada se slavi Silazak Svetog duha među apostole, a prvi ponedeljak po prazniku je Mali Uskrs, u narodu poznat i kao Pobusani ponedeljak, usko povezan s Vaskrsenjem. Za dva južnobanatska sela taj dan je posebno svečan jer se u njima zadržao stari običaj – „druganje”.

U dolovačkoj dolini u centru, kraj stare škole i uvek po podne, iskupi se podmladak sela naoružan korpicama šaranih jaja i venčićima spletenim od prvog prolećnog cveća. Po starom običaju, deca biraju s kim će se „drugati”, a kada su sasvim mala, za njih o tome odlučuju roditelji. Mališani se potom rasporede po parovima, sledi poljubac kroz venčić, pa okret oko sebe i tako tri puta, nakon čega se kucaju i razmenjuju farbano jaje. Ovde starije žene pričaju da se vremenom „postupak druganja” delom promenio. Nekada su su se deca sama između sebe birala, a danas uglavnom majke to čine umesto njih. Tradicijom je propisano i da se „drugariče” mališani istog pola i uzrasta, a sada je izbor slobodan, dok je darivanje domaćim kolačima „svedeno” na razmenu šaranih jaja. Izostaju sve češće i poljupci, koji su kruna ili pečat novog prijateljstva i pobratimstva, kojima su devojčice postajale kume, a dečaci pobre.

„Tako se pre govorilo. Iz priča naših roditelja i starih pokupili smo elemente običaja, a i mnogi od nas su se drugali kao deca. Mi smo, recimo, da bi se prijateljstvo učvrstilo, bacani uvis da deca porastu do neba, a da bi teklo kao voda, nakon druganja, venčiće su bacali u jezero, upravo na ovom mestu. Sada ni njega nema”, pričaju meštani.

Ipak, primećuju da su se neki lepi običaji i vratili, pa se osim venčića, za ovaj dan umesto modernih slatkiša, pravi poseban kolač, Lazareva pogača, s bojenim jajetom zabodenim u testo.

Za Dolovce je „druganje” i više od običaja. Ono je, po pričama starih, u dalekoj prošlosti ujedinilo takoreći raspolućeno selo, pa se veruje da je zato običaj i ustanovljen. Neki pričaju da je to bila ideja seoskog sveštenika, drugi kažu – bio je to učitelj. Bilo kako bilo, sačuvan je običaj da se mladi okupe u Dolini, na sredini sela, dok su još ovde postojale dve zgrade osmoletke, pa i deca bila razdvajana. Da bi se vršnjaci iz „dve polovine sela” upoznali i zbližili, nastalo je, tvrde ovde, i „druganje”. Danas su dolovački mališani u istoj školi, ali je običaj krunisanja prijateljstva među decom opstao.

U Bavaništu u opštini Kovin otišli su i korak dalje, i to svojevrsnom modifikacijom ustaljene prakse, utoliko što se ovde „drugaju” i odrasli.

„Druganje” ipak nije patent Dolova i Bavaništa. Običaj opisuje Vuk Stefanović Karadžić u svom Rječniku iz 1818. godine kao „družičalo”, a nakon dva veka održao se, prema navodima etnologa Danice Đokić, u „selima požarevačkog i banatskog Podunavlja, u stiškim i pomoravskim selima, pa i u samom Požarevcu, do šezdesetih godina prošlog veka. 

„Običaj kumačanja veoma je šarmantan i živopisan”, navodi Đokićeva i dodaje: „U njemu učestvuju deca svake godine, do puberteta. U zavisnosti od kraja i na različitim mestima – obali reke, potoku ili centru naselja, ali svako od njih ima duboku magijsko-religijsku simboliku i smisao. Vreme (proleće, uskršnji ciklus) takođe ima posebnu vrednost, jer se tada životvorna snaga obnovljene prirode prenosi na decu, preko vode, vrbe i jaja, kao primarnih simbola života. Obred drugaričenja očuvao se u selima kao izraz želje za uspostavljanjem čvrstih socijalnih odnosa i održavanja zajedništva, jer ovako sklopljeno prijateljstvo – ostaje za čitav život.”

Niz vaskršnjih praznika završava se na Duhove