Čuli ste za izraz „kafanska politika“? Odnosio se na aktivnost zgubidana koji su sedeli po kafanama i bistrili svetsku politiku uz čašice žestokih pića. Tako „dopingovani“ dolazili su do najneverovatnijih rešenja gorućih svetskih pitanja. Novije generacije su „kafansku politiku“ prenele u kafiće i klubove (pošto pristojne kafane lagano nestaju), a u poslednjih nekoliko godina „kafanska politika“ postaje „facebook politika“.
Fenomen društvenih mreža je veoma popularan među “Platonima” novog doba (Platon, starogrčki filozof, autor “Države” – prim. ur.). Ne samo što nemaju ograničenje u prostoru, već svako svoju ideju mogu bogato da ilustruju, potkrepe dokazima. Ono što je naročito važno, vrednost svoje ideje mogu da izmere brojem „lajkova“. Tu su i komentari „prijatelja“ koji im pružaju podršku, a najlepše je to što nezgodne komentare, na koje nemaju odgovor, mogu jednostavno da obrišu, a komentatora da blokiraju. U kafani se to rešavalo starom, dobrom tučom.
Facebook nema radno vreme, te ovakve sveznalice mogu da budu aktivne kad god im se prohte, a i publika može da uživa u njihovim bravurama „on demand“ iliti kad im odgovara. Nema gašenja svetla kad već toliko pobrljave da ne mogu da sede, nema fajronta. Kako na Facebook-u ne mora da se “zavrne tura” da bi se broj prisutnih slušača održao (kao nekada u kafani), ova sorta lajavaca se toliko razmahala da formira udruženja – Facebook grupe. Udruženja ovakvog tipa ne moraju da registruju, što znatno olakšava posao, i što je najbitnije, vlasnici su apsolutne istine – ukoliko se ne složite s mišljenjem ili vas neko uvredi, slobodni ste da formirate sopstvenu grupu i da baš vi budete „domaćini“ koji će određivati pravila u svojoj kući.
Podgrupa onih koji se unutrašnjom politikom domovine bave iz inostranstva mi je posebno draga. Od neprocenjivog su značaja njihovi saveti, jer oni, kako nisu ugroženi svakodnevnim problemima domicilnog stanovništva, imaju realan pogled na situaciju. Najvatreniji su huškači, i uvek bi stali u prve borbene redove, samo da im gazde dozvole da s vremena na vreme skoknu do domovine kako bi svoje teško stečeno iskustvo preneli na svoje sunarodnike koji nesrećnim spletom okolnosti nisu mogli da nađu uhlebljenje van matice. Kada dođe doba godišnjih odmora, ostaje im toliko malo vremena da ne stignu ništa da urade. Potrebno je obići silnu rodbinu, odvesti decu na godišnji odmor, podeliti poklone. A nađe se i po koja svadba na koju treba otići.
Šta je sprečilo ove talentovane ljude da se ozbiljno posvete politici, aktivirajući se u nekakvnoj političkoj organizaciji ili pišući o tome za medije? Svako od njih ima hrpu opravdanja – ne odgovara im ni jedna vrsta organizacije, mediji uvek rade za nekoga ili nešto. Pa pokrenite svoju organizaciju, napravite svoj medij, dame i gospodo. U biti, reklo bi se da je problem u tome što, kada zvanično istupiš i optužiš nekoga, kada povedeš masu u bunt onda za to i krivično odgovaraš. Udobnija je fotelja u dnevnoj sobi od zatvorske ćelije.
Davno je Bogdan Tirnanić napisao da je kafanska politika benigno traćenje slobodnog vremena, na ravnoj nozi sa ispiranjem tuđeg prljavog veša. Rekao bih da je “facebook politika” malignitet. Ne košta ništa, ne osećaš simptome, a gubiš vreme čitajući nebuloze koje su već prežvakane mnogo puta. I to te lagano izjeda, izjeda ti vreme koje možeš mnogo korisnije da upotrebiš. Odeš sa decom u šetnju, pogledaš im domaće zadatke, primetiš ženinu novu frizuru, pomaziš psa. Odeš na pecanje.
Pripazite, možda čitanjem ovog teksta i sami postajete žrtva “facebook politike”.
Aleksandar Stojković
Čuli ste za izraz „kafanska politika“? Odnosio se na aktivnost zgubidana koji su sedeli po kafanama i bistrili svetsku politiku uz čašice žestokih pića. Tako „dopingovani“ dolazili su do najneverovatnijih rešenja gorućih svetskih pitanja. Novije generacije su „kafansku politiku“ prenele u kafiće i klubove (pošto pristojne kafane lagano nestaju), a u poslednjih nekoliko godina „kafanska politika“ postaje „facebook politika“.